Nevidljiva strana ulice

Početkom septembra, u Omladinskom centru CK13 organizovan je seminar alternativnih politika “Beskućništvo u tranziciji”.

Tokom dvodnevnog seminara koji je vodila sociološkinja Milena Timotijević, grupa od 15 učesnica/ka imala je priliku da se upozna sa konceptualnim okvirom razumevanja beskućništva i da nauči o osnovama stambenih, socijalnih i preventivnih politika vezanih za beskućništvo u Srbiji. Takođe, jedan od fokusa seminara bila su postojeća i potencijalna rešenja za smanjenje i prevenciju beskućništva, sa akcentom na ulogu organizacija civilnog društva. Seminar je polaznicima pružio prostor da o ovom kompleksnom pitanju razgovaraju, razmenjuju iskustva i mišljenja, kao i da zajedno rade na izradi preporuka za građanski i institucionalni odgovor na položaj osoba bez krova nad glavom.

Oblici modernog beskućništva u Srbiji su usko vezani za političke, ekonomske, socijalne i društvene promene koje su se desile kao posledica raspada SFRJ, kada državna briga o socijalnoj zaštiti i stambenom zbrinjavanju biva zamenjena novim modelom socijalne zaštite. Od brojnih izazova postkonfliktnog društva do trenutne ekonomske i zdravstvene krize izazvane epidemijom COVID-19, zajednički imenilac u nedostatku održivih i dostojanstvenih rešenja prava na stanovanje je manjak sistemskih i ad hoc odgovora na potrebe najugroženijih. Dok u mnogim evropskim zemljama postoje politike otvorene i namerne kriminalizacije beskućništva, čiji su najčešći primeri kažnjavanje i/ili proterivanje osoba koje spavaju, borave ili prose na javnim mestima, kao i onih koji im pomažu, u Srbiji se, iz perspektive institucija, nevidljivost tih osoba manifestuje čak i u nedostatku ovakvih diskriminatornih mera: iako podaci govore drugačije, beskućnici/ce gotovo kao da ne postoje.

Inicijativa za socijalna i ekonomska prava A11 izvestila je o tome da su u Srbiji, za vreme vanrednog stanja, pojedini beskućnici/ce dobijali prekršajne kazne zato što su u vreme zabrane kretanja bili na ulici. Ova paradoskalna pojava je još jedan u nizu simptoma države koja nije sposobna da se posveti najugroženijim i najmarginalizovanijim članovima/icama društva, ni u okolnostima epidemije i vanrednog stanja. Iako ne postoji podatak o broju beskućnika/ca koji ne poseduju ličnu kartu, što je bio uslov za primanje jednokratne predizborne pomoći od sto evra, nije teško zamisliti scenario u kom pomenuta pomoć nije stizala do onih kojima je bila najpotrebnija, koji se, u periodu u kojem je važnost lične higijene i kolektivne odgovornosti naglašena, nalaze na ulici, bez skloništa i bez pristupa vodi, kupatilu i sredstvima za higijenu. Za one koji su na ulici, zabrana kretanja i “socijalno distanciranje” – mere društvene i biološke odgovornosti – postale su iskustvo potiskivanja na još udaljenije margine društva.  

Ove mere koje su nasilno pojačale nevidljivost beskućnika istovremeno su otežale i sam terenski rad nevladinih organizacija, kolektiva i pojedinki/aca kojima je postalo sve izazovnije da se sa beskućnicama/cima susreću. U mnogim evropskim gradovima (spisku se skoro pridružio italijanski Trst) je zabranama i kaznama onemogućeno onima koji pružaju nematerijalnu i materijalnu pomoć osobama bez krova nad glavom da do njih stignu i sprovedu distribuciju hrane i drugih potrepština, i da pruže pravnu ili psihosocijalnu podršku.

Pored stranih primera koji nas upozoravaju sa kakvom potencijalnom, i ne tako dalekom, budućnošću se možemo sresti, na isto ukazuju i primeri politika koje se kod nas već sprovode, koje direktno štete osobama koje žive na ulici i osobama bez odgovarajućeg doma. 

U Novom Sadu, 2019. godine, javno komunalno preduzeće „Čistoća“ je angažovalo privatnu firmu na poslovima fizičkog obezbeđivanja komunalnih kontejnera. Ova mera je bila usmerena na sprečavanje neformalnih sakupljača sekundarnih sirovina (inače ekonomski najranjivijih članova/ica društva, među kojima je veliki broj osoba romske nacionalne manjine i osoba bez krova nad glavom ili adekvatnog doma) da sakupljaju reciklabilni otpad, čime je ovim osobama još više otežano da sebi i svojim porodicama obezbede egzistenciju. Ovaj primer ukazuje na višestrukost društvene diskriminacije, kada se faktori etničke pripadnosti, siromaštva, otežanog pristupa obrazovanju i redovnom tržištu rada, udružuju u jedinstven društveni mehanizam diskriminacije, marginalizacije, obespravljenja i povređivanja dostojanstva određenih grupa ljudi.

Takođe, praksa investitorskog urbanizma je uveliko normalizovana – da se zarad izgradnje stambenih projekata (primer Beograda na vodi) sprovodi rušenje nekih od lokacija na kojima su beskućnici ili osobe bez adekvatnog doma boravili, proterujući ljude dalje od interesnih lokacija u još veću nevidljivost i nesigurnost. Slično, već najmanje četiri godine postoji učestala praksa proterivanja “nepoželjnjih” privremenih beskućnica/ka – migranata, prvenstveno sa Bliskog Istoka – sa beogradskih i drugih parkova i javnih površina, plakatima na arapskom i persijskom jeziku, pa i samim intervencijama policije i samoorganizovanih “narodnih patrola”.

Iako gorepomenute prakse, dopunjene mnogim drugim, barem trenutno nisu deo jasno definisanog sistema namerne kriminalizacije beskućništva, ipak je trenutna slika dovoljna da bi se govorilo o postojanju klime netolerancije i nedostatka razumevanja problema i aktivnog pristupa njegovom rešavanju. Ova klima netolerancije i praksa nečinjenja deo su nastojanja vlasti da učini nevidljivim samo postojanje osoba koje nose različite nepoželjne elemente identiteta, korisnika/ca psihoatikvnih supstanci, seksualnih radnica/ka, mladih bez roditelja i porodice, roma/kinja, osoba koje izlaze iz pritvora, migranata/kinja, a u cilju simuliranja društva sigurnosti, blagostanja i ravnopravnosti. Nepostojanje volje i strategije borbe protiv beskućništva se skriva svesnom borbom protiv beskućnika.   

Iza te simulacije se krije istina da u društvu u kojem živimo – koje karakteriše nestabilnost radnih odnosa, opšta ekonomska nesigurnost i nejednakost, manjak brige o pojedincu i o njegovom/njenom fizičkom i mentalnom zdravlju, ugroženost socijalne pravde – svakome se može desiti da ostane bez krova nad glavnom. Ova činjenica, koja bi mogla da bude pokretač jednog drugačijeg pogleda na ljude čije je pravo na adekvatno stanovanje narušeno, često se zanemaruje radi održavanja zablude o sistemu koji nas štiti od neželjenog dejstva istog. 

Naspram i nasuprot države i njenih institucija koje sprovode politiku borbe protiv beskućnika, borba protiv beskućništva pripada još svesti i naporima civilnog sektora i pojedinaca/ki u njemu. Razumevanje, prevencija i pristup problematici beskućništva započinje svešću o kompleksnosti društvene isključenosti koju beskučništvo otelotvorava: isključenost iz tržišta rada, iz građanskog statusa, iz zajednice i odnosa reciprociteta u istoj. Ova poslednja dimenzija je naročito važna ukoliko problematiku beskućništva sagledavamo i na nju pokušavamo odgovoriti iz perspektive sopstvene zajednice, grada, komšiluka, kao aktivisti/kinje, pojednici/ke angažovani u njoj. Ovo podrazumeva, pre svega, iniciranje i održavanje kontakata sa ljudima koji su gurnuti na marginu, kreiranje prostora i prilika za zajedničko učešće u društvenom, kulturnom i političkom životu, ali pre svega zahteva svesnu borbu protiv sopstvenih i kolektivnih predrasuda koje vode do toliko zastupljene diskriminacije.

Jedna od najjačih predrasuda je da je beskućništvo daleko od nas; toliko dalje, koliko su dalje od nas potisnuti ljudi bez krova nad glavom. Dekonstrukcija ove predrasude i sistema diskriminacije koji podržava, počinje prelaskom na nevidljivu stranu ulice u kojoj živimo. U pitanju je par koraka. Beskućništvo nam je bliže nego što to izgleda. I beskućnici su nam bliži nego što verujemo. Koliko nam realnost nečije ekstremne društvene patnje postane bliska, makar na taj način da je za početak samo vidimo i da joj svedočimo, toliko i zajedničku borbu protiv nje možemo učiniti realnijom. 

Frančeska Fornari