Žensko, 39 kilograma – kažu da je najidealnije… Ova izjava koja nas uvodi u epizodu “Jagnjijada u Jagnjilu” emisije Marka Žvaka (24. avgust 2023; emitovana na Insajder televiziji 27. avgusta) izražava sav sadizam politički i duhovno izopačenog društva u stanju kolektivne ritualizovane nekrofilske euforije pri svetkovini masovnog ubijanja. Producentski i rediteljski autori emisije Marka Žvaka su dokumentaristi Dušan Šaponja i Dušan Čavić – koji su, inače, za svoju dvadesetogodišnju istrajnost u ‘izgradnji, stvaranju i odbrani građanskog društva i njegovih vrednosti’, 2020. godine dobili nagradu pokreta Novi optimizam, za “autentičnu” ‘beskompromisnu borbu protiv različitih vrsta ekstremizama’ i ‘podizanje svesti o važnim ali zaboravljenim temama’. Prilikom dodele nagrade, na Međunarodni dan ljudskih prava, za njih i njihov rad je još rečeno da “otvaraju oči svim ljudima koji još uvek ne vide šta se oko nas dešava”. Objašnjavajući njihov autorski pristup, Šaponja ističe: “Vidi se uglavnom sve što snimamo i to je to. Pokušavamo da prenesemo maksimalno realno, odnosno kako jeste. Nekada je to možda preterano ogoljeno”.
Generalni koncept emisije Marka Žvaka njeni autori opisuju na sledeći način: “Ljudi, životinje, pojave i društvene vrednosti ovog podneblja. Preciznije: red kršenja zakona, red krkanja, red nepravdi, red krkanja, red problema malog čoveka… red krkanja čisto da se lakše svari sunovrat društva.”
Ne znam kako su navedeni pristup (najčešće opisan kao gonzo novinarstvo) i misija podizanja društvene svesti inače sprovedeni kroz druge epizode Marka Žvaka emisije. Epizoda “Jagnjijada u Jagnjilu”, međutim, osim što verno prenosi realnost sunovraćenog društva, predstavlja i eksplicitnu ličnu, političku, kulturnu i profesionalnu saglasnost njenih autora sa društvenim sunovratom.
Istina, njihov prikaz jeste sasvim “autentičan” – verodostojan i uzoran u svojoj nepatvorenosti: autori sami uživaju, dok kamerom prate nekrofilske užitke “stručnog konsultanta” koji se oseća “sve bolje i bolje” kako se manifestacija “jagnjijade” polako i “bez forsiranja” približava vrhuncu užitka, od trenutka kada pokazuje krvavo jagnje, uz reči “ovako izgleda na samom početku”, do trenutka kada pred prizorom desetine jagnjadi probodenih na ražnjeve u oduševljenju izgovara “sama su se poređala kako treba”. “Mene ovo odmara… Smiruje… već sam u nekoj nirvana fazi”, umobolno saopštava nekrofil. Jedan od autora se iza kamere saglašava: “Milina”.
Proces kulturno-ideološkog i jezičkog apstrahovanja životinja u ‘meso’ – pretvaranje ‘jagnjeta’ u ‘jagnjetinu’ – se u ovoj epizodi pokazuje u svojoj izvornoj materijalnosti i očiglednosti nekrofilskog poriva u krupnom planu, kao ubijanje sa uživanjem. Meso (“jagnjetina”) se, od nepostojećeg referenta, ovde vidi ‘maksimalno realno, odnosno kako jeste’, kao stvarno, do jutros živo, ubijeno, pečeno, raskomadano telo mladunčadi ovaca. I vide se ljudi – zapravo: muškarci, razgolićeni i uglavnom polupijani, u besvesnom stanju besomučnog krkanja, što je u opisu autorskog koncepta emisije autoironijski eufemizam za uživanje u ubijanju životinja. Deca, devojke i žene su folklorni dekor koji služi da podrži tradiciju normalizovanog seksualizovanog nasilja koje ova manifestacija svetkuje. Žene pored ražnja poziraju kameri. Kamera snima. Ko nabije taj i dobije, saopštava nam jedan od lokalnih nekrofila.
Moguće je da sama očiglednost prikazanog zla može biti dovoljna da nekome ‘otvori oči’. Možda toj mogućoj spoznaji može doprineti čak i ta apsolutna depolitizacija ‘ljudi, životinja, pojava i društvenih vrednosti ovog podneblja’ koju autori sprovode u svom prikazivanju stvarnosti sa pozicije aktivnog učestvovanja sa pornografskim posmatranjem. Ipak, takva pornografska depolitizacija je operativna i suštinski smrtonosna: “Jagnjijada u Jagnjilu” upravo sama proizvodi razvraćeno društvo proizvodeći i šireći masovno ubijanje u obliku medijske prerađevine za lakše/nesvesno varenje mesa/ubistva. Ove godine pećiće se preko sto jaganjaca… Moralo se samo sačekati da prođu dani žalosti. Kao u pornografiji, gde proizvođenje žena u meso, u tela za jebanje, biva bezosećajno sprovedeno u potpunosti, veličano u krupnom planu, i ostavljeno sasvim bez odgovora, epizoda “Jagnjijada u Jagnjilu”, po istoj logici anestetizacije u krupnom planu, jednako depolitizuje proizvođenje životinja u meso, u tela za jedenje, i proizvodi društvo gde su ta ideja i ta praksa učinjeni normalnim i prihvaćenim, poželjnim i neodoljivim.
Životinje nisu meso; potrebno ih je ubiti da bi “postale” jestive. Slike ubijenih jagnjadi, tela probodenih ražnjem koje pijani muškarci – eksperti klanja – komadaju i jedu u duševnom miru i sa uživanjem, prate iskazi koji autentično svedoče da su smrt ubijanjem i ubijanje sa uživanjem suštinske “društvene vrednosti ovog podneblja”. “Ovo podneblje” je, naravno, univerzalno: prostire se planetarno, svuda gde vlada patrijarhat. Naše podneblje samo karakterišu “brojni specijaliteti iz srpske kuhinje” i “bogat kulturno umetnički program”. ‘Izložba ovaca’ u jutarnjem programu Jagnjijade, ‘popodnevni program za decu’ i ‘večernji muzički program u šatoru’. Ili višestruko ubistvo u blizini Jagnjila. Ili, upravo Marka Žvaka, na primer, i razne –ijade. Nema ničeg “autentičnog”.
Jedan od autora, Dušan Čavić, u njegovoj prefinjenoj nekrofiliji, ipak “preferira sač”; “ražanj obično skinu ranije, unutra bude ovako, onako…”. Kamera ga prikazuje kako sa uživanjem jede jagnjeću kožu i saopštava “moje je dobro… dobro je, dobro je, uh”. Potom se autori i njihov sagovornik, dok se ‘zagrevaju za pravu stvar’, u vickastoj izopačenosti u krupnom planu ismevaju životinjama: evo dragi vegani, jedan kupus… izgovara nekrofil dok jede salatu ‘da lakše svari ubijanje’. Autor velikodušno dodaje: “Mora jedna Marka Žvaka sa vege hranom da padne”. (Kao da se zaista radi o veganima i veganskoj ishrani a ne o životinjama. Potom se autori i njihov ekspert nekrofil ipak prisećaju svoje nedavne velikodušnosti. Vaš omiljeni trio zna da riba nije meso, tako da je odlučio da vam predstavi praktično vegansku epizodu! – tako glasi sprdnja kojom se najavljuje epizoda “Tri muškarca i suši” od 11. maja 2023.)
Izopačenost ovog sarkazma ukazuje na to kako se duboko normalizovano nasilje sarkofagije i mesni dogmatizam, koji se nesvesno tj. habitualno reprodukuju kroz kolektivističke ritualizovane kulturne forme, ipak uvek iznova moraju potvrđivati svakodnevnim i svesnim nasiljem normalizacije, kroz društvenu komunikaciju i kulturnu produkciju. “Radimo u cilju zdravog razuma”, objašnjava Dušan Čavić.
Kroz kognitivne šeme “zdravog razuma”, ipak, simptomalno, probija u svest očigledna istina da životinje nisu meso, ali je u nemoći racionalizacije sarkazam sigurno pribežište zdravog razuma od disonantne istine. Jeste vi ostavili da živi nešto? – sarkastično retorički pitaju autori iza kamere. Jesmo, plećku – odgovara nekrofil. Potpuna saglasnost zdravorazumskih svesti.
Marka Žvaka istražuje drugu stranu Srbije i čuva od zaborava ljude, životinje, pojave i fenomene našeg društva. Budi deo priče, podrži i učestvuj! Žensko, 39 kilograma, idealno. Vidi se uglavnom sve, i dovoljno ogoljeno. Marka Žvaka vam preporučuju gde da jedete.
Borislav Prodanović