Pravo na mir i pravo na istinu
Izveštaj sa seminara “Uvod u promišljanje mira” i memorijalnog puta u Srebrenicu
U cilju promocije i izgradnje mira, Omladinski centar CK13 je organizovao seminar alternativnih politika “Uvod u promišljanje mira” (8-9. jun) i put u Memorijalni centar Srebrenica-Potočari (15. jun 2024).
Seminar “Uvod u promišljanje mira” su vodili Katarina Milićević i Radomir Radević iz Centra za nenasilnu akciju (Beograd, Sarajevo). Seminar je bio koncipiran kao radionica uvoda u promišljanje mira i predstavlja komprimovan oblik desetodnevnog regionalnog osnovnog treninga izgradnje mira koji CNA duži niz godina organizuje za ljude iz zemalja bivše Jugoslavije. Ovakvi susreti su jedinstveni na ovim prostorima jer se baziraju na dubinskim dijalozima na teme koje ostaju suštinski nedovoljno reflektovane u svakodnevnom životu, poput identiteta (rodnog/nacionalnog/kulturnog/verskog), komunikacije, predrasuda, diskrimancije, nasilja, sukoba, zločina i suočavanja sa prošlošću. U smislu metodologije, seminar je, po uzoru na metode rada u okviru CNA treninga, bio procesnog karaktera i pretpostavljao je aktivno učešće polaznika. U tom smislu, čitav proces i njegov ishod zavise od onoga što učesnici nose sa sobom kao svoje iskustvo ili stav, kao i od trenera i njihovog načina rada. Princip procesnog rada podrazumeva da treneri jednako učestvuju u radnim sesijama, čime se briše formalna distanca između njih i ostalih učesnika i otvara prostor za apsolutno poverenje. Ova metodološka specifičnost omogućava sadržajno, vremenski i prostorno koncentrisanje grupe tokom trajanja treninga, čime proces stiče društveno-terapijski karakter, ne u smislu da se podeljena iskustva, osećanja i razmišljanja psihologiziraju, već u smislu da se prilikom razgovora o temama koje ostaju društveno neobrađene i potisnute, emotivne dispozicije učesnika ozbiljno i pažljivo uzimaju u obzir kao nezaobilazna komponenta sagledavanja i razumevanja društvene stvarnosti. U tom smislu, ono što procesni rad prvenstveno donosi nije diskurzivno znanje, već refleksiju i uvide koji su jedino mogući na takvim mestima deljenja sebe sa drugima u apsolutnom poverenju. Ono što biva rečeno u takvom formatu je ono što inače retko biva otvoreno i podeljeno u svakodnevnim i uobičajenim režimima društvene komunikacije i ličnih odnosa, jer ono nereflektovano, a posebno emocije vezane za lične traume i društvene tabue, često ostaje prećutano, potisnuto ili nerazrešeno u emotivnom konfliktu.
Ako ravan ličnog iskustva proširimo na ravan društvene stvarnosti, u kontekstu naših društava koja ne dozvoljavaju istinska lična i kolektivna suočavanja sa nasleđima konfliktne prošlosti kao ni sa aktuelnim društvenim i političkim nasiljem, jasno je koliko su ovakvi susreti ne samo dragoceni već i nužni, ali i koliko su, nažalost, ovakvi susreti retki u kontekstu ozdravljenja društva i izgradnje mira. Naime, ovakvi susreti nedvosmisleno pokazuju da kada postoje uslovi i volja, ljudi mogu zajedno misliti i razgovarati čak i o onome nemislivom i neizrecivom. Zločini i traume, njihova priroda i razmere sa karakteristikama nemislivog i neizrecivog, na ovim susretima dobijaju svoju obradu, postaju predmetom mišljenja i deljenja, i na taj način postaju ključni deo procesa izlečenja koji ne podrazumeva davanjem konkretnih i konačnih odgovora. Tamo gde se besmisao godinama sistematski stvara potrebne su godine da bi smisao počeo da dobija konkretne oblike; ali ono što je ključno je da izlečenje i pomirenje postaju mogući jer postaju mislivi i izrecivi.
Sa obzirom na uobičajene prakse CNA treninga, seminar “Uvod u promišljanje mira” je bio specifičan u tom smislu što je okupio prvenstveno mlade ljude iz Novog Sada i okoline i ponudio dvodnevni program. Spremnost facilitatora iz CNA da se upuste u ovaj “krnji” format je bila od suštinskog značaja da se seminar dogodi i njihova spremnost da rizikuju se pokazala opravdanom. Iako našu grupu nisu karakterisale velike individualne razlike u pogledu nacionalnosti ili društveno-ekonomskog statusa, dinamika u procesnom radu i dijalogu nije izostala, upravo jer nam je svima potrebno da prođemo kroz refleksiju ličnog i kolektivnog iskustva (koje uključuje i aspekt ličnih i kolektivnih trauma), a posebno u smislu rasvetljavanja prirode nasilja u našoj svakodnevici koje najčešće proizilazi iz nasleđa netransformisanog nasilja, a nastavlja se u različitim oblicima nasilja kojem smo izloženi ili u kojem i sami učestvujemo – od neposrednog i simboličkog nasilja, do strukturnog nasilja i sistemskog nasilja države.
Upravo iz tog razloga je program seminara “Uvod u promišljanje mira” obuhvatao i put u Memorijalni centar Srebrenica-Potočari, jer posete mestima stradanja i odavanje počasti žrtvama zločina predstavljaju, u ličnom smislu, ključnu dimenziju procesnog rada i ponovnog rođenja sebe-za-drugog i drugog-za-mene, odnosno, u društvenom smislu, jedan od ključnih i neophodnih činova u izgradnji mira i nezaobilazan izraz kulture sećanja.
Ovo putovanje je za nas bilo od izuzetnog značaja jer genocid u Srebrenici predstavlja jedan od najvećih tabua u srpskom društvu, dok negiranje genocida predstavlja prioritetnu strategiju države i njenih institucija, što upravo i jeste poslednja faza genocida. Zastupamo tezu da je sveprožimajuće nasilje u Srbiji – od užasnih erupcija individualnog direktnog nasilja do sistemskog i institucionalizovanog nasilja – u velikoj meri proizvod nesuočavanja i nedostatka volje da se raskine sa nasleđem zločinačke prošlosti, posebno u kontekstu definisanja i održavanja nacionalnog identiteta savremene Srbije. Dok god ne želimo ili ne možemo da saosećamo i uvidimo istovetnost vlastite patnje i patnje drugih, država Srbija i naše društvo ne mogu pružiti i osigurati mir i stabilnost. Zato je naš put imao za cilj da lično i politički doprinesemo naporu da se Srbija izgradi kao društvo u miru i za mir, i da perspektivu mira otvorimo od sebe ka drugima. U tome polazimo od činjenice da zločini počinjeni u naše ime predstavljaju realnost koja nas nužno određuje, i da, prema uvidu Nenada Dimitrijevića, “slučajna priroda mog nacionalnog identiteta poništena je namerom i delom onih koji su moje nacionalno ime proglasili razlogom za ubijanje ljudi drugog imena. Kada su ubijeni nedužni ljudi, laž izgovorena u moje ime prestala je da bude puka laž: ona je postala činjenica. Stoga puka činjenica mog grupnog identiteta proizvodu moju obavezu da priznam počinjene nepravde, kao i pravo žrtava da od mene zahtevaju nedvosmislenu i javnu demonstraciju osude zločina”. U slučaju najdubljeg i najtežeg nasleđa zločina, kakvo je nasleđe genocida u Srebrenici, imperativ sećanja na žrtve i osude zločina i zločinaca postaje apsolutan za Srbiju kao postgenocidno društvo.
Mi smo ovaj lični i politički imperativ uputili sebi i podelili ga sa učesnicima. I to nas je zajednički ohrabrilo na volju i odlučnost da zajedno krenemo na memorijalni put i odamo počast žrtvama stradalim tokom jula 1995. “Nikada nećemo zaboraviti – U ime mira – Mladi iz Srbije” je bila naša zajednička poruka ispisana na cvetnom vencu koji smo položili na spomen ploču na mezarju žrtava genocida.
Program posete je uključivao: obilazak spomen obeležja i mezarja, obilazak Memorijalnog centra Srebrenica, istorijski čas o genocidu u Srebrenici, obilazak izložbe “Koracima onih koji nisu prešli”, dokumentarni film “Jedna sedmica u julu”, i obilazak izložbe “Genocid u Srebrenici – neuspjeh međunarodne zajednice”. U samom mezarju je ukopano 6671 žrtva genocida od 8372, ukupnog broja koji nije konačan, dok je memorijalni deo Centra smešten u bivšoj fabrici akumulatora, odnosno bivšoj bazi holandskog bataljona UNPROFOR-a i sastoji se od Spomen sobe, dokumentacionog centra Sense, biblioteke i stalnih izložbi koje nam približavaju obim zločina kroz video instalacije, informativne panoe, autentičan ambijent i uređenje prostora baze mirovnih snaga UN-a i lične predmete žrtava.
Jedan dan nije dovoljan da se svi sadržaji memorijalnog centra obiđu i da se činjenice i utisci adekvatno prime i obrade. Možda su naši ograničeni emotivni kapaciteti ipak izraz naše ljudskosti i osećajnosti – da je preteško primiti ono apsolutno neprihvatljivo. Zbog toga je za nas Srebrenica postala mesto kom se vraćamo. A ono što nam je, poput nezaslužene milosti, pomoglo da se suočimo sa svom težinom istine je izraz istinske zahvalnosti – “hvala vam što ste došli”, koje nam je uputila žena, učiteljica iz Srebrenice, čiji su svi muški članovi porodice ubijeni u genocidu i sahranjeni u Srebrenici.
Ahmo Mehmedović, kustos Memorijalnog centra Srebrenica, pripada mlađoj generaciji Srebreničana i kao mlad političar radi na animiranju lokalne zajednice i kreiranju uslova suživota srpske i bošnjačke zajednice koje su jednako zastupljene u današnjoj Srebrenici sa svega 3000 stanovnika. Sa Mehmedovićem smo razgovarali o prilikama u Srebrenici i obližnjem Bratuncu, o problemu neobeleženih mesta stradanja poput poljoprivrednog gazdinstva Kravica ili osnovne škole “Vuk Karadžić” u Bratuncu, kao i o problemu negacionizma prema genocidu od strane opštinskih čelnika i vlasti Republike Srpske. Kao odgovor na nedavno donetu rezoluciju o Srebrenici u skupštini UN-a, politike negiranja ili menjanja činjenica o genocidu nalaze svoj izraz u sumanutim inicijativama za preimenovanje ulica pa i imena same opštine Srebrenica, i u pretnji otcepljenjem Republike Srpske. Mehmedović smatra da bi kvalitet života bio bolji i miroljubiv život u Srebrenici moguć da se, umesto vlastima koje uzurpiraju život kroz manipulaciju nacionalnim osećanjima, mladima i lokalnom stanovništvu omogući veći uticaj na odluke od javnog značaja. Perspektiva miroljubivog života postala je na naročito lep način vidljiva i stvarna kada nas je naš vodič odveo nadomak Starog Grada Srebrenika na istočnom uzvišenju iznad Srebrenice, odakle se pruža pogled na lepotu ovog grada u naručju šumskih brda, sa minaretom i zvonikom koji natkriljuju kuće.
Kako nam je preneo Ahmo Mehmedović, i kako nam je na svoj način prenela učiteljica iz Srebrenice, malo Srba posećuju mezarje i memorijalni centar u Srebrenici (i te retke posete organizovane su isključivo od strane udruženja civilnog društva). Oboje su nam uputili poruku da pozovemo i druge da dođu i upoznaju se sa činjenicama o ‘jednoj sedmici u julu’ 1995. To je dobronameran i iskren poziv na suočavanje sa istinom koje je neophodno da bismo pronašli verodostojne reči (ili suze) kojim da nazovemo i govorimo o onome što se dogodilo u Srebrenici. Zbog toga odlazak u Potočare predstavlja najsnažniju borbu protiv svih podmuklosti nacionalističkog i negacionističkog govora o genocidu u Srebrenici, jer nakon odlaska/povratka na to ‘mesto gde buči pustoš’ postajemo svedoci koji će govoriti istinu ili lagati.
Za nas postoji jedino da svedočimo istinu, i naše će reči značiti mir.
