Omladinske politike su mere i aktivnosti vlada, institucija i organizacija usmerene ka poboljšanju položaja mladih. U skladu sa navedenim, Novi Sad je mogao da predstavlja školski primer definicije budući da je 2019. bio Omladinska prestonica Evrope, čiji projekat je sprovodio Savez udruženja OPENS, koji je osnovalo šest novosadskih nevladinih organizacija, a nosilac projekta je bio grad Novi Sad.
Izveštaj OPENS-a o realizaciji ovog projekta se u velikoj meri bazirao na znakovitim kvantitativnim rezultatima – o velikom broju organizacija, projekata i programa usmerenih na veliki broj mladih. Što se strukturnih promena tilče, ističe se postojanje nekoliko instanci omladinske politike: lokalni akcioni plan za mlade, Gradonačelnikov savet za mlade, Savet za mlade pri skupštini grada, član u Gradskom veću za sport i omladinu, a najviše se ističe značaj postojanja Novosadskog omladinskog foruma (NOF), najvećeg saveza omladinskih udruženja za mlade koji postoji od 2016. godine. Značajan broj institucionalnih instanci omladinske politike bi trebalo da ukaže na postojanje sistemskog bavljenja mladima i njihovom inkluzijom u društvo, kao i postojanje javno-civilnog partnerstva u kom dolazi do političke sinergije vlade i civilnog sektora u pogledu na viziju razvoja omladinskih politika i zadovoljenje potreba mladih. Upravo geslo OPENS-a “Otvorili smo vrata, sad je red na tebe!” ukazuje da je uspostavljena institucionalna osnova za sve mlade koji žele da se aktivno uključe u društvo.
Idealizirana slika “otvorenih i sistemskih rešenih pitanja omladinske politike” ne odgovara realnosti koja pravi pukotine na fasadi šarenih boja i nasmejanih mladih lica u propagandnim materijalma OPENS-a. Za potrebe ovog teksta ćemo istaknuti samo nekoliko činjenica koje govore u prilog marginalizaciji mladih, političkoj podeljenosti među njima, i nasilju koje država sprovodi nad mladima u Novom Sadu.
Tokom 2017. godine, u okviru projekta Omladinski kreativni polis, koji predstavlja okosnicu stečenih titula Novog Sada kao Omladinske prestonice Evrope i Evropske prestonice kulture, počela je “rekonstrukcija” Kineske četvrti koja je do tada predstavljala oazu alternativne kulture. Mnogi mladi koji su samoorganizovano sprovodili svoje programe u prostorima koji su sami osposobili za javnu delatnost nisu dobili odgovarajuću zamenu da nastave svoje delovanje, iako su bili istisnuti u ime stvaranja “Omladinskog kreativnog polisa”. Takođe, tokom 2019. godine, brojni antirežimski protesti “1 od 5 miliona” bili su organizovani od strane studenata, ukazavši na političku podelu koja postoji među mladima u Novom Sadu. U toku protesta došlo je do zahteva studenata da dobiju vreme na Radio televiziji Vojvodine kako bi izneli svoje zahteve, prilikom čega su predstavnici Studentskog parlamenta okarakterisali studente prosvednike kao “politizovane”, uz opasku da se ne radi o pravim predstavnicima studenata. Nadalje, prošlu godinu su obeležile i brojne solidarne akcije mladih aktivista Združene akcije “Krov nad glavom”, koji su branili sugrađane od prinudnih deložacija i na taj način se izlagali riziku od policijskog progona. Dvojica aktivista, Mihajlo Nikolić i Marko Đelević, kao i student Dejan Bagarić (član DS-a i aktivista “1 od 5 miliona”) bili su pretučeni upravo u studentskom kampusu, a nalogodavci nikada nisu pronađeni. Ni Novosadski omladinski forum, ni OPENS nisu reagovali na počinjeno nasilje. Ovogodišnji julski protesti su pokazali policijsku brutalnost prema mladima na način koji se nije video od 90-ih, a najpoznatiji primer upotrebe sile u Novom Sadu je onaj od 8. jula, kada je policajac u civilu nasrnuo na dečaka na biciklu i šutirao ga dok je ležao na zemlji. Osim toga, mnogi mladi su privedeni i maltretirani od strane polciije, mada ne postoje zvanični podaci o tome. Najnoviji slučaj političkog nasilja nad mladima je zabeležen u avgustu ove godine kada je političkog aktivistu Demokratske mreže mladih, Milana Vujića, pretukao stari poznanik, inače njegov vršnjak, zbog političkog neistomišljenja. NOF i OPENS su se povodom julskih protesta oglasili pozivajući na smirivanje tenzija, i apelovali na učesnike protesta i policiju da ne posežu za nasiljem i da se poštuju zakoni Republike Srbije. Refleksija o motivima mladih za učestvovanjem u protestima, kao i osuda policijske brutalnosti, izostala je u potpunosti.
Zašto je teško osuditi nasilje bez apstrahovanja? Zašto je teško za Novosadski omladinski forum i OPENS da jasno istaknu ko je počinilac, a ko žrtva nasilja? U slučaju prebijanja aktivista “Krov nad glavom”, NOF je čak tražio od MUP-a statistiku o prijavljenim slučajevima nasilja mladih, ne bi li izvukao zaključak da ne postoji tendencija rasta nasilja mladih, i nasilja nad mladima!? Svaki pokušaj racionalizacije činjenice da se na našim ulicama i u policijskim stanicama događa policijska brutalnost prema mladima dovodi do skrivanja svih neprijavljenih slučajeva nasilja. U prilog manipulativnom karakteru ovakvog predstavljanja stanja stvari kada je u pitanju bezbednost mladih, govori do sada nerešen slučaj zataškavanja ubistva 28-godišnjeg Milovana Ivića, koji je 4. maja 2018. preminuo od posledica policijkog nasilja u Novom Sadu. Ovo je samo jedan primer statističkog skrivanja nasilja nad mladima. Umesto da se bave zvaničnom državnom statistikom, zašto NOF i OPENS ne pozovu mlade Novog Sada da otvoreno pričaju o iskustvima nasilja koje su doživeli i razlozima za učestvovanje u protestima? Rezultati bi bili poražavajući, ali bi bili i realna osnova za artikulisanje omladinskih politika.
Sa jedne strane, ključni činioci omladinskih politika ističu ranjivost mladih, i to kada ih predstavljaju kao potencijalne eksponente komercijalizma, karijerizma i mejnstrim politike, sa druge strane, svaki vid delovanja mladih koji teži ka promeni života i kreiranju alternative biva sistemski potisnut, dezavusian i, kao što smo videli – otvoreno napadnut.
Nasleđene diskriminatorne i hijerarhijske podele među mladima se svakodnevno ponavljaju, a svojevrsna je manipulacija mlade i njihov život predstavljati kao pune izbora, dok je zapravo na delu dezorijentacija u kojoj nasilje često predstavlja odlučujući faktor u njihovom životnom gibanju. Međuvršnjačko nasilje, nasilje u porodici, nepoverenje u institucije, korumpirani politički sistem, rana mobilizacija u partijskom životu zarad obezbeđivanja egzistencije su odraz neprilika za mlade, zbog čega svedočimo njihovom dugogodišnjem egzodusu. U prilog ovakvom stanju stvari govori i činjenica da od 650.000 ljudi koji su napustili Srbiju od 2000. godine su većina mladi uzrasta od 16 do 24 godina, kao i da tri četvrtine mladih i dalje želi da napusti zemlju.
Zato smatramo da je bitno sa mladima misliti i razgovarati o sledećim temama: 1) o nedavnim slučajevima nasilja kao pretpostavci za dalji rad na artikulaciji omladinskih politika u Novom Sadu; 2) o njihovom shvatanju politike i odnosu prema institucijama; 3) o razlozima zbog kojih hoće da napuste zemlju; 4) da li i na koji način sebe video kao deo društva; 5) uključivanje u stvaranje njihovih prostora, kako fizičkih, tako i simboličkih. Od OPENS-a i NOFa-a ovo ne zahtevamo, niti očekujemo, jer oni idu na ruku dominatnoj političkoj kulturi nasilja i straha, bojeći je veselim bojama, i kao takvi predstavljaju instrument države u anesteziranju mladih na sve veći porast nasilja.
Ozren Lazić
