U martu ove godine mi je u posetu došao drug iz Amerike. On putuje i bavi se aktivizmom po Evropi već neko vreme, pa smo se tako i upoznali na kraju prošle godine, kad ga je put naneo u Novi Sad. Nakon toga, otišao je da volontira u Veliku Kladušu, gde se bavio aktivizmom vezanim za migrante u okviru jedne međunarodne organizacije, aktivne na više mesta na Balkanu, a koja sprovodi akcije dobavljanja materijalne pomoći ljudima na terenu (hrana, odeća, lekovi, vreće za spavanje i sl), kao i javnim zagovaranjem, sprovodeći monitoring nasilja na granicama i vršeći pritisak na EU i pojedinačne zemlje da se to nasilje kazni.
Kad smo se moj drug i ja ponovo videli u martu, on je bio na putu za Šid, gde takođe postoji jedna ispostava ove organizacije. Tamo je koncentrisan veliki broj migranata (oko 2000 ljudi, raspoređenih u tri različita prihvatna centra, sa još nekoliko stotina koji žive van njih) i samim tim je i potreba za ovakvim vidom aktivizma tamo dosta velika. Time se u Šidu, nažalost, bave uglavnom ljudi koji dolaze ovde sa zapada da volontiraju, dok solidarnost tamošnjeg stanovništva, kad postoji, uglavnom ne prevazilazi sporadične akte dobrote pojedinaca. Organizovano političko delovanje lokalnog stanovništa po ovom pitanju se najčešće svodi na fizičke napade fašista na migrante, kao i na volontere koji sa njima rade(1).
Plan mog druga je originalno bio da se vidi sa mnom na kratko, i da dalje produži do Šida, dok sam ja planirala nakon njegovog odlaska put za Sloveniju. Međutim, u tom trenutku se događa nešto što niko od nas nije mogao predvideti – u Srbiju stiže pandemija COVID-19. Svi volonteri u Šidu su bili primorani da se vrate u svoje matične države, a kuća koju su aktivisti koristili ostaje prazna. Moj drug je posledično bio sprečen da nastavi sa svojim planovima, te je proveo narednih nekoliko meseci trajanja vanrednog stanja zaglavljen u Novom Sadu.
Dolazak vanrednog stanja je doneo velike promene za svakodnevni život svih ljudi u Srbiji, a migranata možda i najviše. Predsednik Srbije je naredio da svi migranti moraju biti zatvoreni u kampove dok traje vanredno stanje (kampove koji su već pretrpani i u kojima uslovi uopšte nisu idealni), kao i da oni moraju biti pod prismotrom vojske. Migranti, koji su u tom trenutku već mesecima, ako ne i godinama u Srbiji, bili su tretirani kao glavni potencijalni nosioci korone, iako su šanse da zaraza dođe od nekog od njih bile suštinski minimalne. To je bio deo jednog šireg trenda pandemijske ksenofobije u tom periodu, gde je svako ko nije odavde (inicijalno najviše osobe kineske nacionalisnosti) bio tretiran kao automatski zarazan. Čak sam i ja doživela u par navrata takva iskustva, kad bih se tokom vanrednog stanja šetala sa mojim prijateljem po gradu – čim bi ljudi čuli da pričamo engleski, stavljali bi maske i prelazili na drugu stranu ulice.
Kada se vanredno stanje završilo, i međugradski prevoz opet bio uspostavljen, moj drug je uspostavio kontakt sa administracijom organizacije, kako bi video da li može da dođe do Šida i nastavi sa volontiranjem. Pošto ja u Novom Sadu tada nisam imala obaveza, jer je korona kriza u suštini i dalje trajala, a želela sam da pomognem koliko god mogu, odlučila sam da odem zajedno sa njim. Zatekli smo kuću, koju su aktivisti koristili, praktično napuštenom – ljudi su ostavili za sobom svoje lične stvari: knjige, hranu, higijenu, odeću… Poruke zalepljene svuda po zidovima – pravila, brojevi telefona, šale – ukazivale su na život koji je ranije postojao u toj kući, a kojeg sada više nije bilo. Donekle smo se osećali kao da smo zatekli ruševine iz kojih pokušavamo nešto opet da izgradimo.
Počeli smo vrlo skromno, trudeći se da obnovimo kontakte koji su ranije postojali sa migrantima i prijateljski nastrojenim lokalcima, kako bismo videli šta možemo uraditi. Vojska se do kraja vanrednog stanja povukla, a određeni broj ljudi je ponovo krenuo da napušta kampove i da se vraća “životu u džungli” (kako oni to zovu). Polako smo počeli opet da radimo svakodnevne distribucije hrane, odeće i drugih potrepština – doduše, na skali mnogo manjoj od aktivističke operacije kakva je bila pre korone. Ubrzo nakon našeg dolaska, priključio nam se još jedan pređašnji aktivista koji je takođe ostao zaglavljen u Srbiji tokom vanrednog stanja. Radili smo ok i bili smo optimistični za budućnost naše male operacije.
Međutim, jedna stvar koja je ubrzo donekle skresala naš optimizam, pred kraj naše prve nedelje boravka, bila je kada su izašle vesti da se vojska Srbije, ipak, vraća u Šid “na zahtev lokalne populacije koja traži od države da ih zaštiti”. Nama, koji smo bili tamo, ta odluka je delovala potpuno apsurdno, jer nije bilo nikakvih incidenata koji bi bili povod za ovako nešto. Većini građana samog Šida je takođe ta odluka bila skroz nerazmuljiva, jer niko od njih nije to tražio, niti je osećao naročitu potrebu za tim. Meni, kao i brojnim analistima koji su o ovome pisali, bilo je vrlo očigledno da je to imalo više veze sa makijavelističkim predizbornim igrama vladajuće partije, nego sa bilo čime drugim. Po meni je to predstavljalo medijski spektakl, kako bi se SNS pokazao kao ‘čvrst’ prema migrantima i odvukao rasističke glasače širom Srbije od opozicionih opcija, poput Dveri ili DJB, koje su pokušavale da svoju platformu izgrade na strahu i ksenofobiji. Međutim, bez obzira što je dovođenje vojske da čuva kampove i “lovi migrante po džungli” bila čisto simbolička predstava za oči javnosti, taj potez je svejedno imao posledice po realne živote ljudi.
Već prvog dana dolaska vojske, 18 ljudi je prisilno vraćeno u kampove. Pokušaji da se napuste kampovi bili su znatno otežani – država je jedno vreme razmatrala i naručivanje žilet žice koja bi bila postavljena oko kampova, ali se ta ideja ispostavila kao previše skupa i nepopularna u očima javnosti. Bilo je mnogo više straha i opreza nego ranije, i među nama i među migrantima u džungli.
Dan nakon dolaska vojske, moj drug je čak primio jednu vrlo preteću glasovnu poruku na srpskohrvatskom, sa telefona jednog od migranata s kojim smo bili u kontaktu. U poruci je bilo implicirano da su taj čovek i njegovi drugovi ubijeni i da smo mi sledeći – srećom, kasnije smo saznali da je on samo izgubio telefon i da im se ništa nije desilo, ali jesmo proveli narednih nekoliko dana u neizvesnosti oko toga šta se dogodilo i šta bi moglo i nas snaći. Do kraja nismo uspeli da razrešimo ko je poslao tu poruku i zašto, da li je neko od meštana Šida, ili možda vojnik, policajac, štagod – ne znamo.
Naravno, ni u kom trenutku nam nije palo na pamet da odemo u policiju sa ovim, s obzirom da je policija u Šidu u potpunosti okrenuta protiv migranata i volontera; kao što se dalo videti kad je nekoliko meseci pre korone par volontera bilo verbalno i fizički napadnuto od strane grupe fašista tokom jedne distribucije, a kada su volonteri to prijavili policiji, oni su bili ti koji su kažnjeni i zabranjen im je dalji ostanak u Srbiji.
Oko Šida, kao i u svim drugim mestima gde su migranti smešteni, postoji određena percepcija da ljudi tamo žive u nekakvoj situaciji nalik na svet “Pobesnelog Maksa”, gde lokalci navodno bivaju konstantno napadani od strane migranata, pogotovo žene koje navodno perpetualno strahuju od silovanja i pljačkanja – a jedino što to može da dovede pod kontrolu je čvrsta ruka policije i vojske (ili još gore, civilnih paravojski i parapolicija). Situacija je, međutim, u stvarnosti daleko kompleksnija. Iz mog iskustva, veći deo Šiđana je vrlo neutralan, ili čak ima određene simpatije prema migranatima – međutim, postoji i popriličan broj onih koji, što iz čistog nacional-šovinizma, što pod uticajem raznoraznih glasina i uglavnom izmišljenih ili preuveličanih priča, ima odbojan stav prema njima. Za te ljude je samo prisustvo osoba drugačije nacionalnosti potencijalna pretnja, a svaki kontakt sa migrantima je za njih traumatično iskustvo. Što se stvarnih zločina samih migranata tiče, to su gotovo isključivo upadanje u napuštene vikendice, sitne krađe i međusobne svađe/tuče, što su uglavnom posledice života u vrlo očajnim uslovima. Koliko je meni poznato, u Šidu do sada nije zabeležen nijedan incident nasilnog napada migranata na bilo koga od meštana. Zvanične policijske statistike otkrivaju da je 2018. na teritoriji čitave Republike Srbije podneta 101 krivična prijava za dela počinjena od strane migranata – od 92.874 sveukupno prijavljenih krivičnih dela. Ljudi u Srbiji, statistički gledano, imaju daleko više čega da se plaše od svojih sugrađana nego od migranata.
Međutim, nasilje i bezakonje je itekako prisutno u Šidu – za same migrante. Većina ljudi trenutno smeštenih tamo potiče iz Afganistana, zemlje koja je u nekoj vrsti ratnog stanja, gotovo neprekidno, prethodnih četrdeset godina. Većina njih je već prešla hiljade kilometara i skupo su platili da bi došli ovde gde su. Skoro svi su barem godinu dana već zaglavljeni na Balkanu, ako ne i duže – provodeći svoj život u prihvatnim centrima, napuštenim zgradama, i generalno u potpuno nesigurnim i neizvesnim uslovima. Većina ima barem manje zdravstvene probleme, a zdravstvena nega u kampovima nije dostupna svima i daleko je od adekvatne (kad postoji, uglavnom se svodi na osnovnu zdravstvenu negu, bez dostupnih tretmana za ozbiljnije zdravstvene probleme). Kampovi su pretrpani i često nedovoljno opskrbljeni. Zbog toga se jedan deo migranta odlučuje da pokuša da preživi van njih, u nadi da će moći da pređe granicu sa Hrvatskom i pobegne od svoje trenutne sudbine ka nekom boljem životu. Tamo ih čeka nasilje granične policije – prebijanja, ponižavanja, krađa i spaljivanje svih ličnih stvari (dokumenata, šatora, vreća za spavanje, pa čak i odeće i obuće). Uopšte nije retko da policija vraća ljude u Srbiju gole i bose. Doduše, što se mene tiče, svako hapšenje i vraćanje ljudi, koliko god “mirno” bilo sprovedeno, predstavlja svojevrsno nasilje, jer ograničavanje slobode kretanja i pristupa resursima, kakav predstavlja globalni sistem granica i nejednakosti, jeste sam po sebi jedan nasilan i neligitiman sistem, ali mislim da bi i oni koji se sa time ne slažu morali priznati nehumanost ovakvog tretmana na granicama.
Situacija je, sve u svemu, očajna. Svakodnevno sam slušala nebrojeno mnogo užasavajućih priča migranata kojima je takav život postao normalan. Mi smo popunjavali rupu koju bi inače trebalo da ispunjava država (ili, još bolje, organizovano i solidarno čitava zajednica), pokušavajući koliko možemo da pomognemo ljudima da opstanu, i makar delom ostvare svoje elementarne slobode i ljudska prava.
Nakon mojih par nedelja volontiranja morala sam se vratiti u Novi Sad, jer su me naposletku ipak sustigle obaveze. Međutim, moj anganžman nije prestao tim povratkom, nastavila sam biti u kontaktu sa mojim prijateljem, koji je ostao u Šidu tokom narednih meseci. Pomagala sam im i odavde svakodnevno u njihovoj komunikaciji sa lokalnom zajednicom u Šidu, a uspela sam čak i da organizujem par puta doniranje stvari iz Novog Sada. Jedan takav događaj je bio upravo u Crnoj kući, par meseci nakon što sam se vratila. U okviru Otvorene kuhinje CK13 organizovali smo događaj gde smo skupljali donacije (novac, odeću, sredstva za higijenu i sl), družili se sa ljudima i informisali ih o trenutnoj situaciji. To je po meni bio velik uspeh, jer su i ljudi iz Novog Sada mogli da dođu u kontakt sa temom o kojoj možda ne znaju puno, a i volonteri su mogli da se upoznaju sa jednom totalno drugom stranom Srbije. Ljudi koji inače dolaze na mesec-dva da volontiraju, i skoro svo to vreme provedu u Šidu, retko stignu da se upoznaju sa Srbijom.
Ubrzo nakon tog događaja sam ponovo imala prilike da odvojim malo vremena i opet odem u Šid, zajedno sa još jednom drugaricom koja je izrazila želju da mi se priključi, a koju sam u međuvremenu upoznala na seminaru o migracijama u Crnoj kući. Situacija koju smo zatekle bila je dosta drugačija u odnosu na prvi put kad sam bila – u kući je bilo znatno više volontera, ali i znatno više posla. Mreže kontakata sa ljudima kojima je potrebna pomoć su bile obnovljivane, neke nove razvijane, a i kako smo se odaljavali od izbora, tako je i prisustvo vojnika u gradu opadalo, pa je više ljudi imalo priliku da se odluči da živi van kampova – što je sve značilo više posla i manjak kapaciteta. Skladišta sa odećom i hranom, koja su bila prepuna kada sam prvi put došla, sada su bila skoro prazna i trebalo ih je stalno dopunjavati. Nas dve smo ostale tamo oko dve nedelje koje su bile ispunjene radom, ali i druženjem i upoznavanjem – i sa drugim volonterima i sa ljudima u pokretu.
Iako je naše delovanje generalno bilo relativno kratko, i deo jedne priče koja je daleko veća od nas i verovatno bi se desila i bez nas, meni je naše prisustvo tamo bilo veoma značajno, i za mene lično, ali i za samu organizaciju. Postoji često vrlo velik jaz između volontera sa zapada i ovdašnje (aktivističke) zajednice, koji mislim da bi bilo ključno prevazići. ‘Domaćih’ organizacija koje se bave aktivizmom vezanim za migracije generalno ima malo, a i to malo što postoji je gotovo sve koncentrisano u Beogradu. Sa druge strane, volonterska udruženja koja dolaze sa zapada i bave se ovim pitanjem na Balkanu obično imaju vrlo malo, ili nimalo, dodira sa ljudima iz lokalnih aktivističkih krugova. Takođe, oni ne traže volontere među lokalnom populacijom (ta ideja, izgleda, kao da im uopšte nije ni pala na pamet). To često dovodi do problema kada organizacija ne može adekvatno da komunicira sa okolinom (u Šidu skoro niko od meštana koje sam upoznala nije govorio engleski), ali i još bitnije, kada ne može da tu okolinu razume. Često (mada ne uvek) ljudi koji dolaze nikada pre nisu ni čuli za Srbiju (ili susedne zemlje), a kamoli da mogu adekvatno da razumeju istoriju i kontekste islamofobije, nacionalizma, korupcije, autoritarizma, EU nameta, organizovanog kriminala, koji se u Srbiji ukrštaju kad su u pitanju migracije, i samim tim ne mogu da predvide probleme sa kojima se mogu suočiti.
Zbog svega toga je jako bitno graditi te mostove – između međunarodnih i lokalnih udruženja, građana i volontera, građana i migranata. Ovo su stvari koje se dešavaju u našem dvorištu, i to su sve ljudi koji sa nama žive u istoj državi, ma koliko to “privremeno” bilo. Problemi s kojima se migranti suočavaju su povezani sa problemima sa kojima se mi kao “građani” suočavamo – neadekvatan ili nikakav krov nad glavom, siromaštvo, policijsko nasilje, neadekvatno ili nikakvo zdravstvo… I pravedno društvo neće biti izgrađeno ukoliko ti problemi ne budu rešeni za sve.
1) Organizacija “Omladina Šida” 1. novembra je organizovala antimigrantski protest sa kojeg su upućeni zahtevi opštinskoj i republičkoj vlasti da se smanji broj migranata, vrati Vojska Srbije, te da se organizacije koje brinu o migrantima hitno proteraju sa teritorije opštine. Par dana kasnije, predsednik opštine Šid je podržao ovaj protest i glavne zahteve sa njega.
