Zabrinutost koju osećamo u situaciji današnje društvene i biološke nesigurnosti i neizvesnosti usled pandemije COVID-19 možemo razumeti kao simptom društva kojeg smo deo i koje nas okružuje, tj. kao simptom društvene krize otelotvorene u nama samima.
Čega je onda pandemija/moje stanje zapravo simptom – kakvog društva, kakve politike, kakve ekonomije, kakve filozofije, kakve umetnosti? Da li je ona eksplicitni izraz procesa koji ima uveliko neizbežne negativne posledice? Da li “pozitivne posledice” krize pripadaju takoreći palijativnoj epizodi, ili je ozdravljenje prirode/društva još uvek moguće?
U nastojanju da pomognemo razumevanje sopstvenog stanja i onoga što nam se dešava, a što zahteva preispitivanje prethodnih osećanja, uverenja i programa svakodnevice, ovde prenosimo delove razgovora sa ekološkim misliocem Timotijem Mortonom, autorom dela Ekologija bez prirode; Hiperobjekti, filozofija i ekologija nakon kraja sveta; Ljudska vrsta: solidarnost sa neljudskim ljudima; Ekološka misao. Iako su intervjui rađeni godinama pre okolnosti COVID-19 pandemije, tim pre njegova razmišljanja postaju izazovnija i važnija za našu današnju situaciju. Ono što je juče u ignorantskom okruženju zvučalo “provokativno”, danas je samo urgentnije.
Podnaslov vaše knjige “Ekologija bez prirode” glasi „Preispitivanje estetike okoline“. Šta bi trebalo da preispitamo i ispravimo?
Moramo preispitati sve. A pre svega, moramo prevazići ideju o prirodi kao nečem spoljnom i odvojenom, ideju da postoji nešto što se zove priroda, što se nalazi ispod cementa, na vrhu planina ili u mojoj DNK, ali nikada ovde gde smo mi. Nadalje, priroda i prirodnost se predstavljaju kao normativni pojmovi koji nam govore kako da se ponašamo, ili šta je prirodno u poređenju s onim što nije. Svi znamo koliko takav način razmišljanja može biti nasilan!
U vašoj knjizi “Ekologija bez prirode” predlažete načine razmišljanja, stvaranja i praktikovanja umetnosti, politike i filozofije koji nadilaze ekološku kritiku, ističući takođe da predloženi filozofski metodi predstavljaju pristup koji je i kritičan i samokritičan. Šta ovo znači?
Jednostavno rečeno, to znači ne uzimati ništa zdravo za gotovo. Konkretno, postoji pogrešan način shvatanja pojma prirode, koji predstavlja jedan oblik esencijalizma koji negira specifična i dvosmislena svojstva oblika života kao takvih. U tom smislu, moja razmišljanja i moje kritičke obrade predstavljaju način upućivanja na oblike života (uključujući nas ljude i naše društvene strukture), izbegavajući prekomerno reduktivne formulacije.
Često ističete da je priroda rasistički koncept. Možete li to objasniti?
U stvarnosti je jednostavno. Priroda bi, kao što sam već rekao, trebalo da je nešto različito od kulture ili društva, ili od onoga što je ljudsko. Takvo jasno razlikovanje je biološki naopako. Očigledno smo nastali iz drugih oblika života i sa njima smo ekološki povezani. Šta onda objašnjava ta razlika? Linija razgraničenja između „nas“ i „njih“ poznata je u dizajnu robota kao ‘neobična dolina’: susret sa robotima koji izgledaju nalik ljudima postaje čudniji i uznemirujuć kada se njihova pojava sasvim približi sličnosti sa ljudskom pojavom. Za rasiste, ovoj dolini pripadaju bića koja oni nazivaju podljudima, neljudima, onima koji se ponašaju gore od bića koje nazivamo životinjama – imajući u vidu kako je nacistička partija podržavala prava životinja i koliko je Hitler voleo svog psa Blondija. Ovo je savršeno u skladu sa nacizmom. Psi su prirodni, ljudi u neobičnoj dolini nisu. Priroda je rasistički koncept.
Možete li nam dati sažete definicije pojmova kao što su ‘hiperobjekat’ i ‘mreža’ koje predlažete u vašim knjigama “Hiperobjekti, filozofija i ekologija nakon kraja sveta” i “Ljudska vrsta: solidarnost sa neljudskim ljudima”.
Mreža je koncept koji je predstavljen u knjizi “Ekološka misao” i ukazuje na način na koji su ekološka bića duboko međusobno povezana – a raznovrsna, baš kao sito koje ima isprepletene žice i prazne prostore između. Hiperobjekat je nešto što je toliko veliko i tako prostrano, i vremenski i prostorno, da ga možemo jedino delimično sagledati. Na primer, polistiren. U jednom trenutku ga susrećemo u šoljama za kafu za jednokratnu upotrebu, u drugom u nečemu drugom. Ako bismo zamislili sebe na vrhu deponije, videli bismo ga kakav jeste.
Vaš rad je često povezan sa objektno-orijentisanom ontologijom, OOO. Možete li da pojasnite koje su odlike ove škole razmišljanja? Zašto mislite da je OOO hitna stvar za svet u kojem danas živimo?
OOO je prva i jedina „zapadna“ filozofija koju mogu da prihvatim, jer je radikalno anti-antropocentrična. Ova filozofija odbija da ljude smatra posebnim i na taj način superiornim u odnosu na druga bića. Nije stvar u tome da ljudi nisu važni, naravno da jesu. Ali umesto da kaže ‘svi smo jednaki jer smo svi sačinjeni od atoma’ – što bi značilo da ništa što radimo nije toliko važno – OOO drži ‘da smo svi jednaki jer smo svi osobe, bilo da govorimo o vevericama ili ljudima’.
Jedna od tema o kojoj ste razgovarali bila je o tome kako mi, ljudi, svoje zagađenje sakrivamo, umesto da ga iznosimo na otvoreno. Čini se da je to posebno relevantno u kontekstu Nikela.
Jedan od glavnih problema savremenog društva, a ovde pod ‘savremenim’ obuhvatam period od oko 10.000 godina pre nove ere do danas, jeste taj što pokušavamo da učinimo da smeće, otpad i krš nestanu. Ali gledano spram Zemljine razmere, uopšte ne postižemo da smeće nestane. Samo ga premeštamo sa jednog mesta na kugli na drugo. Doslovno nismo postigli ništa, osim potrošnje puno energije koja je prilično dragocena. Protraćilii smo prilično fotona, spaljujući dosta povrća koje smo pojeli, da bismo gomilu nečistoće prebacili odavde tamo. Kada posmatramo prema Zemljinoj veličini, izgleda kao da smo u Beketovoj verziji Pobesnelog Maksa, besmisleno i neprestano pomerajući gomile prašine. Ako odlučimo da više ne budemo u ovoj predstavi, onda moramo ostaviti prašinu tu gde jeste. Šta to znači? To znači, na primer, da bi svaki grad na Zemlji trebalo da ima dobro nadgledanu, zaštićenu, a ipak vidljivu količinu plutonijuma usred gradskog trga. Vidljivo, a ne skriveno. U pitanju je stvar pragmatične hitnosti. Jer ako ga sakrijete, ako ga stavite pod zemlju, isteći će u podzemne vode. I koliko god znakova upozorenja podigli, oni će na kraju istruliti i niko ih neće razumeti ili sećati se šta su uopšte. Buduća bića u 24.000 AD, ko god da su, reći će: ‘Ko je, jebote, ostavio ovu stvar da svetli pod zemljom? To je bilo tako nespretno’. Stavljanje plutonijuma pod zemlju je kao ostavljanje komada razbijenog stakla na tepihu. To jednostavno ne želite da učinite. Dakle, umesto toga, trebalo bi od razbijenog stakla napraviti lepu skulpturu i izložiti je. To znači da direktno shvatamo činjenicu da smo proizveli plutonijum. Čak i ako ga nismo mi sami zapravo napravili, činjenica da mogu da razumem šta je to, automatski me čini odgovornim za to. Mislim da za to nije potrebna neka sveobuhvatna revolucija. Ono što se mora dogoditi je da kroz igru pokušavamo. Nije neophodno da najpre promenimo društvo u celini. Nego ono što najpre trebamo uraditi je, zapravo, da promenimo društvo jednostavnim odbijanjem da smeće premestimo negde drugde.
Da li bi trebalo da Zemlju posmatramo iz daljine da bismo to razumeli?
Mislim da nam nije potrebno dodatno znanje. Mislim da ljude nije potrebno ubeđivati. Morali bismo ih obodriti i zadiviti. Umetnost to čini. Ne sviđa mi se reakciona pozicija u kojoj smo već neko vreme, gde se bavimo PR-om za prilično scijentističku sliku onoga što se dešava u svetu. Kada se bavite umetnošću, vi se direktno dotičete uzroka i posledica. Vi ne proučavate kauzalnost, vi ste kauzalnost. O tome svedoče mnoge stvari koje sam video poslednjih dana, poput instalacije Signe Liden, dela Raviva Gančrova i koncerata u Nikelu.
U svojoj knjizi Hiperojekti (2013) opisujete umetnost kao demonsku silu sa svojim sopstvenim uzrocima i posledicama. Zadatak umetnosti je da nas usmeri na novi svet, umesto da mapira ovaj…
Potpuno podržavam ovu ideju, jer mi se čini da se beskrajna sukcesija „-izama“ u istoriji umetnosti odvija u okviru Mac Daddy-izma, koji je prostor konzumerizma. A apstinencija je samo još jedan potrošački stav. Pristup mapiranju je pristup -izma i pod tim mislim da je to način da se vaš stav iznova prilagodi. Poput spikera na bini Woodstock festivala 1969. godine, koji govori, ‘Hej, ako se stvarno koncentrišemo i usmerimo svoje misli, možda možemo zaustaviti ovu kišu’. ‘Ako samo obojim ove kocke, možda će društvo reagovati’. Ako na taj način razmišljate, vi ustvari pokušavate promeniti odnose između misli i ljudi. Ali, postoje stvari koje nisu vi, a koje takođe imaju moć delovanja, i neke od njih su zaista, zaista velike. Trenutno, pristup mapiranja je u najmanju ruku naivan, jer nemamo više ni vremena, ni prostora, niti sredstava da bismo proučavali nešto što nas potpuno slama. I stoga smo prešli u režim osluškivanja. Ljudi se pitaju šta se zapravo događa. Postajemo svesni da postoje ta bića – hiperobjekti, poput globalnog zagrevanja – o kojima ne znamo sve. Trenutno im se prilagođavamo. I primećujemo u tom procesu da se ona prilagođavaju nama. Kad vidite divnu sliku, ona vas je već uhvatila u svom gravitacionom polju. U nekim fenomenološkim filozofijama se to naziva „datost“. Već postoji polje delovanja sile, pred-teorijski, čak i pre nego što pomislite: „Oh, to je prelepo“. Stvar vas hipnotiše, i to se dešava i pre nego što se pokrene estetski sud. Umesto što pokušavamo da nađemo pristup koji nas postavlja na vrh planine odakle možemo savršeno sagledati sve i videti fenomen, trebalo bi da dozvolimo da fenomen podesi nas. Ako se to dogodi, već ste u vezi sa ne-ljudskim – bilo da je u pitanju boja, zvuk ili elektromagnetni talasi. Zbog toga me zanima povratak na stvari koje izgledaju konzervativno, poput kantovskog pojma estetskog suda.
Kako se koncept hiperobjekata odnosi na ideju lepote?
To je nešto o čemu mnogo razmišljam. Naslov glasi: lepota je bliskost smrti. Iskustvo lepote je vrsta svetla upozorenja, koje se pojavljuje u vašem unutrašnjem prostoru i kaže: ’Jedan od vas će umreti. Ili je to slika ili si to ti’. Oskar Vajld je to savršeno rekao na samrtnoj postelji: „Ova tapeta i ja se borimo u dvoboju do smrti. Ili ide ona ili idem ja’. Kada doživim lepotu, u svom unutrašnjem prostoru nailazim na trag ne-ljudskog, nečeg što nisam ja. Nema potrebe da dokazujem da prelepi cvet postoji. Imam osećaj da je to nepojmljivo, jer se ne ljutim, ne uznemiravam, ne sažaljevam, ne prezirem. Osećam se nemoćno. Imajući to iskustvo, dokazujete da postoje neljudska bića. Iskustvo je kvantum. Ne možete ga iseckati na manje komade. Nema delove. Nema prednju ili zadnju stranu, niti gornju ili donju. Ne možete reći, lepota Mona Lize je u osmehu, pa izrezati osmeh, umnožiti u milion kopija i tako milion puta umnožiti lepotu. Ne deluje ni obrnuto. Ne možete izolovati u mozgu hemikaliju koja je ekvivalent iskustvu lepote, izolovati aktivni sastojak, sintetizovati pilulu – nazovimo je MDMA – uzeti ih hiljadu i očekivati da će osećaj biti hiljadu puta jači. Zašto to ne uspeva? Jer oboje koegzistirate na nesiguran način. Da li se iskustvo lepote dešava kod mene ili kod predmeta? Gde se završavam ja i gde počinje predmet? Nešto se već postavlja prema vama, čak i pre nego što ga primećujete. To nešto zrači poljem zavodljivosti i tako nastaje veza u kojoj jedno obuhvata drugo. Pojava koja obuhvata drugu pojavu je, u nedostatku bolje reči, smrt. Lepota je gotovo kao homeopatska doza smrti. To znači da lepota nije stvar koju mogu da zaštitim od ostalih stvari poput ružnoće, odvratnosti i kiča. Ona sama poseduje neki odvratni, smešni, donekle bolesni oreol koji je deo nje same. Mi još uvek baratamo vrlo otrovnom, pretpostavljenom ontologijom koja estetiku vidi kao šlag na dosadnoj torti. To nije tačno, i savremena nauka dokazuje da nije. Naročito u našoj kulturi, ljudi žele da lepota bude vrlo funkcionalna. Žele da mogu da prepoznaju čemu služi nešto lepo, kako bi se mogli opustiti. Ali upravo to ne možete učiniti sa lepotom. Možda je upravo umetnost koja je dvosmislena, najviše ekološka.
Da li možete ukratko da ukažete na činjenicu da mi razumemo kvantnu teoriju, ali ne doživljavamo svet na kvantni način?
Naša anksioznost zbog stvari koje su se pojavile na našem radaru, poput evolucije ili globalnog zagrevanja, emocionalni su ekvivalenti razumevanja implikacija kvantne teorije. Dakle, ne bi ni trebalo da razumemo više; umesto toga – poput Hana Soloa i princeze Leje iz “Imperija uzvraća udarac”, kada otkriju da zapravo nisu na planeti, već unutar džinovskog crva – trebalo bi samo da se podvrgnemo otkriću od kojeg zadrhtimo: „Uuu, zaglavljeni smo u džinovskom entitetu’. U humanističkim i umetničkim delima bavimo se emocionalnim ekvivalentima. Ulazimo u svet snova i prilagođavamo ga tako da ljudi mogu imati različite snove. Tako da zapravo nije važno šta je izazvalo spoznaju. Nije važno da li je to bilo nešto što je Alain Aspekt otkrio 1982. godine u vezama između dva fotona. Ono što je važno je osećaj ontološke nesigurnosti i oklevanje da se pritisne dugme za brisanje tog osećaja. Važno je pitati se, samo na trenutak, da li bi ta neizvesnost mogla biti smanjena. Mislim da je to zaista zdravo.
U umetnosti se radi o iskustvu. Nauka se odnosi na koncepte i modele sveta koje mi stvaramo. Kako su umetnost i nauka povezani?
Mislim da humanističke nauke mogu činiti više nego da samo zaslade scijentizam, ukrašavajući ga tako da ne izgleda ili ne zvuči previše grozno. Kvantna teorija je opravdana jer je takav pogled na stvarnost vrlo postojan. Predmeti trepere svojom pojavom tako da ne možemo razlikovati pojavu od stvarnosti, iako pojava i stvarnost jesu različiti. Traženje naučnog faktora koji bi nam pomogao da shvatimo ovu razliku je problem kojim se bavimo poslednjih par stotina godina. Nauka može da napreduje na osnovu pretpostavki. Umetnost se zapravo direktno meša u uzrok i posledicu, tako da bi umetnici trebalo da se obrate naučnicima: „Želimo da se udružimo sa vama i počnemo da pravimo buduće igračke, za 10.000 godina od sada“.
Prevod: Borislav Prodanović
Integralni intervjui dostupni na stranicama:
https://www.domusweb.it/en/design/2019/03/02/nature-is-a-racist-concept.html
http://darkecology.net/field-notes/dark-ecology-interview-tim-morton
