Kada neko delo određujemo kao “političko”, pozivamo se na ideju da dela mogu biti otvorena za političku analizu i diskusiju. Lično je političko, slogan ranog feminizma, često se mogao čuti tokom ženskog uspona šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. Iako je tačno poreklo slogana nepoznato, smatra se da pripada jednoj vrsti zajedničkog izraza. Esej Kerol Heniš (Carol Hanish) pod nazivom “Lično je političko” (The Personal is Political) pojavio se 1970. u antologiji “Beleške iz druge godine: Oslobođenje žena” (Notes From the Second Year: Women’s Liberation). U njemu autorka osporava ideju da naša lična svakodnevna dela ne nose nikakvu političku težinu. Ženske grupe za podizanje svesti prozvane su “terapijom”, iako se ispostavilo da su bile presudne za razvoj političkog uspona žena. Grupe su omogućavale diskusiju među ženama o njihovim ličnim odnosima prema autoritetu, bilo da se radi o njihovoj ulozi u braku ili na poslu. Ono što se činilo “nedelotvornim”, “sporim” ili “nevažnim” u poređenju sa ostalim delovanjima, zapravo je mnoge žene osposobilo da učvrste svoja politička uverenja o oslobođenju od patrijarhalnih sila.
Koje lekcije možemo da naučimo upotrebljvajući istu parolu danas? Naročito unutar urbanizovanih kapitalističkih društava, u kojima privilegovani i obezbeđeni ljudi donose odluke svaki dan, maksima lično je političko nosi dodatnu težinu. Suštinski, ona ističe činjenicu da se naša dela ne odvijaju u vakuumu, već odjekuju ka spolja i utiču na daleko više učesnika od nas samih. Odeća koju kupujemo, hrana koju jedemo, muzika koju slušamo, umetnost kojoj se divimo, vozila kojima putujemo, kuće u kojima stanujemo – sve to održava industrije koje koriste modele maksimizacije profita i minimizacije kapitalnih gubitaka. Kada maloprodajna cena neke majice može da bude hiljadu dinara, moramo se zapitati koliko su plaćeni radnici nakon odbijanja troškova transporta, distribucije i prodaje. Da bi porodice iz srednje klase imale pristup svežim namirnicama, kao što su paradajz ili avokado, zapošljavaju se očajni radnici migranti zbog niskih troškova i veće mobilnosti radne snage. Radnici koji beru naše sveže voće i povrće redovno menjaju lokacije bez ikakve sigurnosti posla, bez statusa državljanstva, bez stambene sigurnosti ili zdravstvene zaštite. Kada pokrećemo naša vozila na gas, mi sasvim doslovno pokrećemo rat. Najveći kupac, primera radi, Naftnog Peska Alberte je Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Američkih Država. Čitava kanadska ekonomija je postavljena na stubovima naftne i gasne industrije. Čak i naizgled apolitički akt hodanja gradom zapravo poseduje snažan politički naboj – naročito kada su to činili preci, kolonizatori i evropski osvajači. Kada stupimo na neprepuštenu zemlju Starih (neprepuštena = nikad dobrovoljno predata vladi) nazivajući je sopstvenim “domom”, mi proglašavamo pravo na tu zemlju i postajemo saglasni sa istrajavajućom istorijom kolonizacije i raseljavanja.
Sve to samo naglašava da ako postojimo kao trodimenzionalna, živuća i dišuća ljudska bića na planeti Zemlji, naše puko postojanje neizostavno ima političke implikacije. Značajno je pre svega prepoznati činjenicu da je političko delovanje utisnuto u naš svakodnevni život. Ne postoji tako nešto kao što je apolitičnost. Trebalo bi naglasiti da pod političkim delom mislimo svako delo kojem sapripada vrednost, ono u čiji je uticaj uključeno više od individue od koje delo potiče, nasuprot uobičajenoj zabludi po kojoj se neko delo shvata kao političko samo onda kada je eksplicitno “za” ili “protiv” nečeg ili kada je deo programa političke stranke. Ali stvar stoji tako da, primera radi, jednostavno pranje ruku čistom vodom iz česme ima političke implikacije; naročito u vreme kada mnoge zajednice širom sveta nemaju pristup čistoj vodi za piće usled njene privatizacije. Šta znači biti u poziciji u kojoj imamo mogućnost da ostavimo odvrnutu česmu i kako to utiče na zajednice koje odumiru? Ovaj zasebni misaoni hod može da nas odvede do rasvetljujućih istina o ekološkom rasizmu i ekološkom seksizmu.
Gde nas to postavlja po pitanju jedenja životinja? Postoje tri glavne tačke koje jedenje životinja čine bitno političkim:
(Napomena: U svojoj analizi jedenja životinja namerno izostavljam lov za opstanak američkih Indijanaca. U svetu u kom se indijanskim zajednicama uskraćuje pravo na rukovođenje svojom zemljom i u kom se sistematski odvija otuđenje od njihovih predačkih veza, kao i istrajavajući kulturni i rasni genocid, ponovno uspostavljanje veza kroz lov za opstanak jeste, bez sumnje, moćno političko oruđe. Ne bi trebalo uopšteno smatrati sve domorodačke narode Amerike mesojedima, niti bi trebalo pretpostavljati da se indijanska tradicija neizostavno zasniva na ubijanju životinja, što su svakako pojednostavljeni stereotipi (pogledaj: Indijanske feministkinje jedu tofu od Margaret Robinson [1]). Međutim, neophodno je napomenuti da ovo ne bi trebalo da služi kao izgovor doseljenicima za prisvajanje etike koja nije primenjiva unutar doseljeničkog konteksta. Moramo se uhvatiti u koštac sa vlastitom stvarnošću unutar koje postojimo, razvijajući pritom etiku svojstvenu vlastitom kontekstu – umesto da generalizujemo i pojednostavljujemo udaljene romantizovane scenarije.)
1. Telesna autonomija
Jedenje životinja je političko jer suštinski nipodaštava telesnu autonomiju. Naviknuti smo da posmatramo životinje kao resurs, robu – umesto kao autonomna bića sa željom da samoupravljaju vlastitim telima. Kada pričamo o životinjama kao o “svinjetini” ili “šnicli”, mi hotimice izostavljamo njihov individualitet koristeći jezik kojim se isključivo vrednuje ono što one mogu da proizvedu. Autorka Kerol Dž. Adams (Carol J. Adams) [2] piše da načelo mesa čini nužnim otklanjanje životinjskog individualizma, pri čemu se mrtva tela potom proglašavaju hranom:
“Funkcija odsutnog označitelja jeste da meso drži odvojeno od bilo kakve ideje da je on ili ona nekad bio ili bila životinja, da zadrži “muu” ili “kvak” ili “bee” podalje od mesa, da spreči da nešto bude viđeno kao neko. Jednom kada se egzistencija mesa razdvoji od egzistencije životinje koja je ubijena da bi postala to “meso”, meso postaje oslobođeno svog izvornog označitelja (životinje), pretvarajući se zauzvrat u slobodno-plutajuću sliku koja se često koristi da reflektuje i status žene, kao i životinje.” [3]
Najnoviji fenomen u suzbijanju autonomije tela je naglasak na “humanom”, “preživarskom” mesu “slobodnog uzgoja”. Vizuelni jezik koji ima ulogu da prenese ideju “srećnog” mesa je u najmanju ruku interesantan. Neretko su životinje prikazane kao da žele da budu pojedene, kao da žele da se odreknu svojih tela zarad hrane. Ipak, u stvarnosti, kada im se oduzimaju životi, uvek je prisutan otpor. U industriji hrane životinje se uvek ubijaju tokom prve godine života, osim ukoliko ne služe za proizvodnju mleka ili jaja, a u tom slučaju se koriste sve dok se njihova tela ne “potroše” nakon čega se ubijaju. Ovo dovodi do problema životinjske agrikulture uopšte koja životinju svodi na kategoriju resursa i robe. Marketinška strategija je lukava u stvaranju privida da se životinje “odriču svojih života” zbog ljudi, dok to naravno nikada nije slučaj. Ljudi odlučuju kada će oduzeti životinjski život i celokupni mehanizam životinjske agrikulture je utemeljen na principu sistemskog uzgoja životinja u svetu, isključivo da bi one nedugo posle rođenja bile ubijene i da bi se na tome ostvario profit.
Reklamiranje životinjskih tela često je prekomerno seksualizovano i polno specifično, stvarajući na taj način jasnu povezanost slike životinja koje “žele” da budu predmetom potrošnje i slike žena koje “žele” da budu predmetom patrijarhalne muške požude. Može se reći da industrija mlečnih proizvoda najsnažnije poništava telesnu autonomiju (mada ovo nije takmičenje). Proces proizvodnje mleka podrazumeva oplodnju krave muzare, a zatim uskraćivanje mleka mladunčetu kojem je ono namenjeno, da bi se umesto toga prikupljalo za ljude. Posle otprilike četiri godine ovog procesa, krave muzare se smatraju “potrošenim” i ubrzo potom se ubijaju. Ne samo da ovo poseduje feminističke implikacije (npr. izrabljivanje ženskog reproduktivnog sistema), već preispituje mit po kojem krave muzare “žele” da bude pomužene. Jezik humanog mesa/mleka je performativan i uveliko služi oslobađanju javnosti od griže savesti bez osvrtanja na korenite uzroke. Primer ovoga je deklaracija “jaja van kaveza”, što ukratko daje jemstvo da prilikom uzgoja živine nisu korišćeni kavezi. Međutim, ovo često ima za značenje krajnje nehumane životne uslove u kojima je na hiljade kokoški spakovako zajedno u tesnom prostoru u kojem im je tokom čitavog kratkovečnog života onemogućeno kretanje. “Preživarsko meso” gotovo uvek ima za značenje pašu tokom par meseci godišnje i boravak u tesnoj štali i prehranu senom tokom ostatka godine [4]. Deklaracija “humanosti” razotkriva svoju prirodu licemerja kada je postavimo nasuprot odnosu koji gajimo prema mačkama i psima. Zamislimo nekoga ko isključivo jede humano mačje meso ili humano pseće meso. Očigledno je da postoji razmatranje telesne autonomije kojeg smo spremni da se prihvatimo kada su u pitanju neke životinje, ali je ono proizvoljno i ne važi za sve.
Telesna autonomija ima politički osnov naprosto zbog toga što jedenje životinja bitno narušava pravo onoga koji želi da samoupravlja vlastitim telom. U scenarijima preživljavanja ili lova za opstanak postoji mogućnost opravdanog narušavanja nečije telesne autonomije (ili tačnije: potrošačka etika ne bi trebalo da bude neophodna u tim okolnostima). Međutim, u savremenim svakodnevnim situacijama u kojima je potrošač potpuno distanciran od čina ubijanja i ima pristup biljnoj hrani, isključivanje domaćih životinja iz slobodarskih ideologija je neetičko i celishodno odobravanje logike racionalizacije potčinjavanja živih, dišućih tela.
2. Distribucija resursa
Jedenje životinja je političko jer njihovo razmnožavanje, uzgoj, klanje, transport i pakovanje iziskuje zaprepašćujuće količine prirodnih resursa. Dozvolite mi kratku ilustraciju (informacije koje slede, sa odgovarajućim izvorima, prikladno su navedene ovde [5]): Životinjska agrikultura je uzrok za 91% od ukupnog uništavanja Amazonske prašume (proizvodnja palminog ulja je odmah na drugom mestu). Proizvodnja jednog hamburgera zahteva 2500 litara vode, što je ekvivalentno potrošnji prilikom tuširanja tokom dva meseca. Mesna i mlečna industrija koriste trećinu zaliha sveže vode na planeti. Svakog minuta životinje koje se uzgajaju za hranu stvaraju preko 3000 tona izmeta (samo u SAD). Na svaki kilogram uhvaćene ribe, pet kilograma nenamerno uhvaćenih morskih jedinki se škartira kao “otpadni ulov”. Preko 70% svetskih žitarica se koristi za uzgoj domaćih životinja.
Zamislite se nad ovim na trenutak. To su ogromne količine svežih i čistih prirodnih resursa koji odlaze u smeru razmnožavanja i uzgoja životinja radi hrane. Mnoge naše zajednice (kao što su Flint Mičigen, Navaho područja u Južnoj Dakoti i Novom Meksiku i dve trećine svih zajednica Prvih Naroda u Kanadi) nemaju pristup svežoj vodi. Štaviše, akcionari koji se upinju da privatizuju zalihe vode sprovode opsežne ekonomske strategije i time siromašnijim zajednicama smišljeno uskraćuju pravo na svežu vodu. Pa opet, čini se da smo skloni da koristimo neizmerno velike količine sveže vode radi uzgoja krava i svinja za gradsko stanovništvo, dok mnogi od onih najneimućnijih sasvim doslovno bivaju otrovani. Naročito ako prihvatimo zamisao “humanog uzgoja” i “slobodnog uzgoja”, naš otisak na životnu sredinu se skoro učetvorostručuje zbog povećane potrošnje sveže vode, žitarica i zemljanih površina neophodnih za “humanu” proizvodnju. A onda, najsiromašnije zajednice nikada neće biti u prilici da priušte “humano” meso zbog uvećane cene, pa ovakav proizvod postaje izbor krajnje privilegovanog potrošača. Ako je dodatni trošak za humano uzgojene životinje moguć, skoro je uvek slučaj da je biljna hrana jednako moguća (i skoro uvek znatno jeftinija). Dok neke zajednice odumiru zbog zagađenih zaliha vode i ograničenog pristupa svežim namirnicama, druge zajednice su u mogućnosti da kupuju životinjska tela uzgojena upotrebom prirodnih resurasa koji bi trebalo da služe opstanku svih ljudi. Jedenje životinja delotvorno uskraćuje siromašnijim staležima prirodne resurse kojima bi oni trebalo da imaju pristup, dok pruža bogatijim zajednicama luksuz izbora i mogućnost okretanja glave na drugu stranu.
3. Politika obznanjivanja
Jedenje životinja je političko jer baštini zloupotrebu podeljenog klasnog sistema i kroz čin ubijanja dodatno potčinjava niže klase. Rutinizovani posao ubijanja je smišljeno smešten i omeđen u klanicama kako bi se telo životinje razjedinilo od njene ličnosti. Klanice u potpunosti iskorišćavaju program privremenog rada u inostranstvu [6], pa ovaj posao u velikoj meri izvršavaju ljudi bez državljanstva i lišeni bilo kakvih sigurnosti i povoljnosti. Timoti Pačirat ( Timothy Pachirat), politikolog koji je tajno ušao u industrijsku klanicu koja ubija 2500 krava dnevno, u svojoj knjizi Na svakih dvanaest sekundi (Every Twelwe Seconds) piše:
Istraživanje svakodnene stvarnosti rada u savremenoj klanici osvetljava ne samo načine na koje je klanica neskriveno odeljena od društva u celini, već – paradoksalno i možda još značajnije – kako je posao ubijanja skriven čak i od onih koji neposredno u njemu učestvuju. […] Udaljenost i zaštitni zaklon sklanjaju i neutrališu posao ubijanja čak ili naročito tamo gde bi se očekivalo da je on najmanje prikriven. […] Sagledavanje industrijalizovanog ubijanja sa ove tačke gledišta ukazuje na distancu koju stvaramo zidovima, zastorima, rampama, ogradama, sigurnosnim punktovima, geografskim zonama izolacije i zatvorenosti. Razotkriva distancu koju stvaramo gradeći i ojačavajući rasne, polne, državne i obrazovne hijerarhije koje prisiljavaju druge na izvršavanje opasnih, ponižavajućih i nasilnih poslova od kojih mi neposredno uživamo koristi. [7]
Kao rezultat uskraćenih radnčkih prava i velikog broja neprijavljenih radnika, poslodavci lako mogu da otpuštaju radnike. Ako žele da ostanu zaposleni, radnici su primorani da prihvataju ponižavajuće i visoko rizične uslove rada. Veliki broj klanica radi 24 sata svakog dana u nedelji – ubijajući i obrađujući na stotine životinja svakog sata. Rečima jednog radnika: “Traka je toliko brza da nemate vremena da naoštrite nož. Nož postaje sve tuplji, pa morate da sečete jače. Tada bol postaje stvarna, tada počinjete da povređujete i sebe.” [8]. Radnici se bore za pristojan život iznad nivoa siromaštva i za pristojan život svojih porodica. Repetitivna i ponižavajuća priroda rada u klanici mnoge radnike ostavlja sa trajnim povredama i hroničnim oboljenjima. Uz to, nedvosmisleno je prisutna i psihička oštećenost usled rutinskog posmatranja sečenja i komadanja životinja dok su još svesne, kao i skidanja kože i kuvanja uživo. “Najgora stvar, gora od fizičke opasnosti, jeste duševna cena. Svinje na patosu za ubijanje su se propinjale i njuškale me poput kučića. Dva minuta kasnije morao sam šipkom da ih pretučem na smrt. Ne smem da dozvolim da me se to tiče.” [9]
Gde nas ovo postavlja?
Ishrane zasnovane na biljkama nisu uvek bile dovođene u vezu sa belcima, elitizmom i privilegovanošću, kao što su to danas. Naprotiv, u osamnaestom i devetnaestom veku bile su dovođene u vezu sa divljaštvom, siromaštvom i propadanjem. Sve to je bilo deo manevra koji je imao za cilj industrijalizaciju i kolonizaciju postojećeg prehrambenog sistema u (takozvanoj) Severnoj Americi i, do dana današnjeg, implementaciju evropske ishrane obilate mesom. Kao što Kerol Dž. Adams kaže: “veseljačko jedenje mesa koje ocrtava ishranu Amerikanaca i Zapadnog sveta nije bilo samo simbol muške nadmoći, već predstavlja jedan putokaz rasizmu.” [3]
Ovi problemi se neretko čine prevelikim, možda čak nedostižnim i nerešivim. Ali politička aktivistkinja Harsha Walia kaže: sve što ne dotiče koren problema je nedovoljno promišljeno [10]. Stvarna rešenja zahtevaju stvarne analize, čak i kada osporavaju tradiciju, naviku ili dominantnu kulturu. Jedenje životinja suštinski pripada širem problemu dominacije i eksploatacije radnika, zemlje i individualnih tela – što pokazuje da je oslobođenje životinja nerazdvojivi deo ukupnog rešenja. Političke analize opresivnih vlada i državne kontrole bi trebalo da u većoj meri uključuju razgovore o životinjskoj agrikulturi, gledajući na nju kao na jednu od najokrutnijih industrija našeg vremena (prema životinjama i prema ljudima).
Naši izbori hrane su u velikoj meri obremenjeni politikom. Ne postoji zaobilazni put. Ne samo zbog toga što su “stvari” koje kupujemo individue sa željom da samoupravljaju vlastitim telima, već i zbog toga što sasvim doslovno čitava životinjska agrikultura zloupotrebljava siromašne i obespravljenje osobe, naročito pripadnike rasnih i etničkih manjina, eksploatiše zemlju i prirodne resurse.
Dodatni izvori:
– Adams, Carol J. The Sexual Politics of Meat: A Feminist-vegetarian Critical Theory. New York: Continuum, 1990.
– Horn, Charles. Meat Logic: Why Do We Eat Animals? North Charleston, SC: CreateSpace, 2014.
– “Facts and Sources.” Cowspiracy. Web. 14 Feb. 2016.
– Pachirat, Timothy. Every Twelve Seconds: Industrialized Slaughter and the Politics of Sight. New Haven: Yale UP, 2011.
– “Blood, Sweat, and Fear: Workers Rights in U.S. Meat and Poultry Plants (Human Rights Watch Report, January 2005).” Blood, Sweat, and Fear: Workers Rights in U.S. Meat and Poultry Plants (Human Rights Watch Report, January 2005). Human Rights Watch, 2005. Web. 14 Feb. 2016.
– Dillard, Jennifer. “A Slaughterhouse Nightmare: Psychological Harm Suffered by Slaughterhouse Employees and the Possibility of Redress through Legal Reform.” Social Science Research Centre. Georgetown University Law Center, 2007. Web. 14 Feb. 2016.
– Walia, Harsha. “Keynote Speech.” Activist Assembly YYJ. UVic, Victoria. 28 Nov. 2015. Speech.
Bec Wonders, Eating Animals is Political, radicalwords
Autor: Bec Wonders
Prevod sa engleskog: David Štefan
