Sa Bojanom Šovljanskim Šoljom, inicijatorom i članom Rebuild Collectiva iz Novog Sada i saradnikom muzičkog programa CK13, razgovarali smo o ideji i vrednostima Rebuild Collectiva, hardcoreu i punku, novosadskoj i evropskoj nezavisnoj muzičkoj sceni…
Koja ideja stoji iza inicijative Rebuild Collective i koje su njene delatnosti?
Rebuild Collective postoji pet godina, a bendovi iz kolektiva su aktivni na sceni poslednjih deset do petnaest godina. Ideja je jednostavna – jačanje postojećih veza između hardcorepunk bendova u Novom Sadu i stvaranje novih veza sa bendovima iz regiona i Evrope; pomoć mladim neafirmisanim bendovima, promocija ideologija koje prate hardcorepunk kao što su: pozitivan mentalni stav, straight edge, promocija ljudskih i životinjskih prava i ekološka osvešćenost, kao i ispostavljanje Novog Sada na evropsku i svetsku mapu hardcore dešavanja. Naravno, delatnosti su se tokom godina širile, tako da smo, pored koncerata, imali i veliki broj promocija stripova nezavisnih izdavačkih kuća u Srbiji i knjiga koje su prošle nezapaženo u javnosti i kod knjižara, tribina na kojima smo ugostili neke od najvećih imena hardcore subkulture u svetu, ali i mlade, kreativne ljude iz Novog Sada koji su predstavili svoj rad iz oblasti slikarstva, ilustracija, filmske umetnosti… Mi verujemo u nenasilno preusmeravanje ličnih i opštih negativnih pojava u pozitivne i opšte korisne savremene društvene tekovine kroz subkulturu.
Kako vidiš to da je generalno malo mladih bendova na hardcore/punk sceni?
Ja to ne vidim tako. Mladi ljudi su aktivni u mnogim bendovima u gradu. Možda nemaš baš neki ”youth crew” napad bendova kao što je imao New York City krajem osamdesetih, ali mi ni nismo New York Mladi ljudi su u odličnim bedovima kao što su Against the Odds, Get off My Property, Hollow My Eyes, War Engine i još mnogim drugima koje nisam spomenuo. To je stvar koja oscilira iz godine u godinu. Naše je da se potrudimo da scena opstane i da funkcioniše, da se potrudimo da privučemo što više mladih ljudi subkulturi i zadržimo old school ekipu koja će im pomoći da izgrade i sačuvaju svoj integritet u ovim godinama sirotinjske zabave u zemlji Srbiji. Hardcore je divna stvar, i mi želimo da je podelimo sa što je moguće više mladih ljudi.
Česta je pojava da bendovi ne biraju kada će i gde će svirati, pa tako ne uzimaju u obzir povod i ideju, kontekst prostora u kom sviraju. Ovo se može opravdati činjenicom da nema prostora za bendove, ali se može videti i kao izraz nepostojanja stava i politike među bendovima, a time i kao nedostatak inicijative da sami kreiraju prostor za svoje delovanje. Kako ti to vidiš?
To je stvar pojedinaca, bendova i stvar njihove informisanosti. Najviše što mi možemo da uradimo je da informišemo ljude, ali ne bi trebalo da osuđujemo. Sa svojim bivšim bendom, nisam svirao, i sigurno ne bih nikada svirao, na mestima poput kluba ”Dvorište”, na događajima koji su sponzorisani kapitalističkim korporacijama i koji su čisto profitabilnog karaktera. Nikada nismo svirali na Exit festivalu, festivalima sponzorisanim od strane Monstera ili bilo koje druge korporacije koje se pokušavaju infiltrirati i eksploatisati hardcorepunk scenu samo zarad svojih materijalnih ciljeva. Hardcore je uvek počivao na principima ”uradi sam – uradi zajedno”, solidarnosti i drugarstvu. Možda to nekom sa strane zvuči naivno ali to tako jeste, tako je bilo i mi nećemo dozvoliti da se to promeni. Naravno, uvek postoji šansa kada ste na turneji da svirate u nekom klubu, u kom je, primera radi, svirao bend sumnjivih političkih stavova. Šanse su male, ali moram priznati da postoje i zato kažem da treba biti uzdržan i ne treba prenaglo osuditi neki bend i odbaciti neke ljude zbog situacija na koje nisu mogli puno da utiču i zbog informacija koje nisu saznali. Ne treba potezati za krajnostima i ekstremima, u svemu ipak treba sačuvati zdrav razum, pa tako i u ideologijama i subkulturi koja je kao i sve drugo podložna elitizmu i egoizmu.
Kako vidiš trenutnu nezavisnu muzičku scenu u Novom Sadu i šta po tebi čini scenu?
Scenu čine svi koji u njoj učestuju: bendovi, publika, organizatori, ljudi koji pomažu oko kuvanja, spavanja, novinari, fotografi, prostori za svirke, i ona je trenutno najbolja u zemlji baš u Novom Sadu. Za ovo možemo da zahvalimo bogatoj hardcorepunk istoriji koju grad ima, položaju na kojem se nalazimo, angažovanosti i saradnji ljudi svih generacija i onoga što oni vraćaju sceni i hardcoru, nakon što im je on toliko uticao na život i razmišljanje. Jedna drugarica iz Amerike koja je nastupala baš u CK13 pre par godina je rekla kako je za nju hardcore neka vrsta religije. Toliko toga je naučila iz njega, pomogao joj je da jasnije vidi stvari na koje je nailazila u životu, spasio ju je sa ulice i kriznih vremena u kojima se nalazila. Kreativna i pozitivna energija koja se vrti oko ove subkulture u svakom slučaju nije zanemarljiva. A za ostale, ostaje samo jedna naša izreka ”we don’t have time for your negative bullshit.”
Prilikom organizovanja koncerta najčešća briga organizatora je da li će koncert okupiti publiku. Ova briga postoji iz pragmatičnih razloga, ali postoji i druga strana te brige koja je usmerena na to da li publike uopšte ima i da li ona aktivno učestvuje i doprinosi sceni. Koji su mogući načini stvaranja publike i kako to Rebuild Collective radi?
Publika je sastavni deo scene, ona to jeste, i pošto je sve jedan veliki mehanizam, publika ga pomaže podržavajući bendove, aktivnosti i dešavanja. Imali smo prilike da čujemo kako neki organizatori kocerata kod nas, javno napadaju i vređaju publiku, jer nisu došli u dovoljnom broju, jer su izdali scenu i bla, bla, bla… Jadno. Klasičan primer ego manijaka na sve strane. Publika se mora slušati i poštovati, ona je ravnopravni deo scene i ako nje nema, znači da se morate više potruditi i pronaći način da je zainteresujete, nikako drugačije. Hardcorepunk je sastavni deo života i naravno da su prisutni usponi i padovi na sceni, ali mi smo navikli da koračamo težim putem. To je punk
Reci nam nešto o saradnji sa bendovima i sličnim inicijativama/scenama iz inostranstva sa kojima Rebuild Collective sarađuje. Da li i na koji način njihove prakse mogu pomoći lokalnoj sceni u smislu prenošenja iskustava i primera samoorganizovanja. Možeš i sam navesti neke primere.
Svaki bend koji dođe kod nas prenosi svoja iskustva iz grada i sredine iz koje dolazi i predstavlja svoju scenu. Rebuild je do sada organizovao oko sto koncerata, tako da možeš zamisliti koliko je to različitih priča i iskustava. Najbolju saradnju, ipak, imamo sa nemačkom scenom i bendom Business As Usual iz grada Wretzlar, sa kojim smo pre par godina pokrenuli inicijativu za pomoć novosadskoj hardcore sceni u organizaciji koncerata. Inicijativa ima za cilj ostvarivanje neophodnih tehničkih uslova za održavanje dešavanja i formiranje prostora za afirmaciju mladih bendova u Novom Sadu. Moram reći da smo na pragu da to i ostvarimo. Moramo se, naravno, veliko zahvaliti gradu Novom Sadu koji nam konstantno odmaže u toj ideji. Kao i sve ostalo, i ovo ćemo izgleda uraditi sami Postoji i video dokumentacija ”There is something more”, DVD izdanje koje je obeležilo saradnju između ove dve scene prethodnih godina.
Bendovi predstavljaju jedan vid društvenog organizovanja koji na neki način reflektuje i širu društvenu sliku. Bendovi se mogu organizovati nehijejarhijski, na osnovama participacije i solidarnosti, ali i hijerarhijski, gde lider benda preuzima najveću inicijativu i odgovornost. Kako ti gledaš na to?
Naravno da je tako. Pogledaj osamdesete i devedesete, recimo. Dok je hardcore cvetao u Americi i Evropi, izdanja su redovno raznim kanalima stizala u grad, i Novi Sad nije zaostajao sa bendovima, svirkama i publikom za bilo kojim drugim gradom. Svako iole zainteresovan za istoriju hardcorepunka u našem gradu bi trebalo da nabavi knjigu ”Novosadska punk verzija” u izdanju SKCNS, koja dokumentuje 35 godina postojanja scene u našem gradu. Ali i mi smo debelo platili blokadu 90ih. Strani bendovi nisu dolazili u naš grad, izdanja i praćenje dešavanja su jenjavala, bazirajući se većinom na prošlost, a samim tim su i ideologija i etika koje se kriju iza muzike počele da blede i scena se urušavala. Samo kad se setim silnih: ”ćuti i sviraj” na svaku iskru društvene ili političke osvešćensti i odgovornosti na dešavanjima, bude mi muka. Taj deo sa hijerarhijom i liderima mi se nikada nije sviđao, na kilometre smrdi na elitizam. Drugarstvo, budni sanjari, utopisti do kraja
Koju društvenu odgovornost muzičar danas ima i da li treba da je ima?
Ima veliku odgovornost samim tim što ima mogućnost da iznese svoje stavove pred većom grupom ljudi. Možda nema moć da sruši sistem kao što je kao klinac verovao, ali svakako ima moć da utiče na razvoj i razmišljanje svih ljudi, pogotovo mladih, i na stvaranje njihove slike o sebi i svetu oko sebe, na njihov odnos prema svetu i položaj u njemu. To je ipak, priznaćeš, velika odgovornost. Zato, ako ćeš da izgovoriš nešto u fazonu podržavanja konzumacije teških droga, provociranja nasilja ili neodgovornog seksa (tipičnih R’n’R (ne)stavova), imaj u vidu da ćeš, možda, biti odgovoran za nečiju nesreću, jer nikada ne znaš koliko je neko ko te sluša, stabilna i izgrađena ličnost i kojim putem će krenuti. Ljudi moraju biti svesni težine svojih reči.
Nezaobilazan momenat na koncertima koje organizuje Rebuild Collective predstavlja info-štand sa aktivističkim sadržajima. Zašto je ovo bitno i koje ideje su zastupljene na Rebuild štandu?
Na štandu je uvek prisutan distro sa izdanjima bendova koji su svirali u Novom Sadu i kvalitetna izdanja iz sveta na vinilu, cd, kasetama, merch bendova. Štand je produžena ponuda infoteke Crne ovce i CK13. Sadržaji su razni, uglavnom društveno-političkog karaktera, a tiču se kritike društva, odnosno, društvenih pojava koji pojedinca usmeravaju na preispitivanje sebe i određenih pojava oko njega. Prisutna je i literatura i fanzini posvećeni pravima životinja, naravno.
Reci nam nešto o Crnoj Ovci. Kako je mesto organizovano i koji se sve sadržaji mogu tamo naći?
Crna Ovca postoji više od tri godine i predstavlja klub Rebuild kolektiva. Pored svog programa: angažovanog filma, tribina, muzičkih nastupa, promocija literature, stripa, muzičkih izdanja, i drugih oblika kreativnog stvaralaštva, služi i kao ”free hostel” mladim aktivistima iz celog sveta koji uglavnom preko bendova i njihovih članova posećuju Novi Sad, koji su čuli za naš grad i poželeli da nas posete. Takođe, sastavni deo kluba čine i Infoteka sa gomilom fanzina i literature, biblioteka, nezaobilazna stripoteka, VHS-videoteka kao i hiljade vinil naslova koji mogu da se preslušaju. Crna Ovca je klub neprofitabilnog karaktera, samoodrživa uz pomoć naših članova i, na neki način, centar je naših aktivnosti. Postala nam je svima ”druga kuća” i veoma smo vezani za nju.
”When we can’t dream any longer, we die.” – Emma Goldman
Rebuild kru
Razgovarao: Ozren LazićThrough These Eyes 11. aprila 2011. u CK13
