5 godina na 2-4 strane
Istorijat, ideja, misija, aktivnost na 2-4 strane
35+ članova na 2-4 strane
3 prostora na 2-4 strane
1000+ događaja na 2-4 strane
Sve tužbe, svi sudovi, opomene pred izvršenje na 2-4 strane
Ulazim na domski drajv da krenem sa pisanjem i među prvim snimcima koji stoje na drajvu je pisalo – dom žur. After movie sa benefita za dom u Kosmosapiensu*. Leto 2015.
“I koliko smo para skupili?”
“14.400”
I ušli smo u naš prvi prostor. Kad kažemo prostor, mislimo na nekoliko zidova i nestabilnu konstrukciju koju smo nazivali krovom, često u rečenici postoji šansa da nam krov padne na glavu. Voda je u balonima, struja je pozajmljena od majstora* iz komšiluka. WC je ruševina na čijem mestu je sada neka od zgrada novog Youth Creative Polisa, zgrada svakako manje upotrebne vrednosti nego što je to bila pre pet godina. Šank je surf daska nađena na smetlištu, a ponuda pića se svodi na pivo i vino, ali dobro nam je. Džemuje se, svira se, gledaju se filmovi na parčetu bele krpe razapete između dva drveta, vanserijski nepraktično za spuštanje i podizanje.
Na istom tom platnu, na jednom od sastanaka, bljesnula je powerpoint prezentacija i na njoj pitanje. Pitanje koje se periodično postavlja već pet godina unazad i koje uvek označava neku prekretnicu, za spoljni svet ne uvek osetnu, ali za nas presudnu – šta je za vas dom?
Tada, odgovor je izgrađen na ideji mladih za mlade. Na potrebi da imamo svoje i da ga delimo sa drugima. Da čujemo i vidimo ono što želimo, a ne dobijamo. Da se predstavi stvaralaštvo koje nema gde drugde. Iz ove perspektive, to je bio smotani pokušaj preuzimanja scene u svoje ruke, hvatanje nečega što smo smatrali da nam pripada, i u sve hladnijoj jeseni novo pitanje – wtf, šta sad sa ovim što držimo u rukama?
Postajalo je prehladno, butan boca više nije mogla da ugreje ni jedan par ruku. Zato hvala ekipi iz Pionirske* što su nam dali prostor za sastanke i spasili nas upale pluća i ostalih zala koje dolaze sa promajom u novembru. Upravo je u Pionirskoj doneta odluka da se ode iz neverovatnog okruženja i neverovatno nefunkcionalnog prostora. Okruženje se svakako menjalo, postajalo je okosnica nekih kandidatura i titula u najavi. Neki urbanisti, iako nisu imali odgovor na pitanje – kako da preživimo zimu bez krova?, pričali su o velikoj seobi mladih u novi epicentar kulture i društvenih zbivanja, a grupa dvadesetogodišnjaka spakovala je svoju surf dasku i otišla. Nekoliko meseci nakon što smo se uselili – napustili smo Kinesku Četvrt.
Decembar 2015. godine i selidba u topli raspad sistema u dvorištu Novosadske sinagoge. Koje su bile prednosti ovog prostora? Pre svega krov, funkcionalna WC šolja i tekuća voda, grejanje… U ovom prostoru smo se često igrali dizajna enterijera, pomerali raspored nameštaja, bušili, testerali, i nalazili veoma nepraktična rešenja za naše potrebe, ali bilo nam je toplo, u svakom mogućem smislu. Ovo kažemo svaki put kada opisujemo period Doma u Jevrejskoj ulici, taj prostor nam je svima ubrzo postao dnevna soba. Bili smo tamo ceo dan, svaki dan.
Jevrejska je bila period konstantnih dešavanja, radosti i đuskanja, ali i gomile “prvih”. Prvog talasa članova koji odlaze i ulaska novih ljudi, prve Večeri kantautorske muzike, upoznavanje sa Želimirom Žilnikom i Zlatkom Pakovićem, kao i prvog susreta sa duševnim ambisom koji se stvara kada se prvi put nađeš u ogromnim dugovima.
Presek 2016. godine: pozitivna nula je sve dalja, tužba sve bliža, Kineska Četvrt* sme da se ruši, Društveni Centar* gori, a u pozadini se čuju zvona povodom proslave dobijanja titule Evropske prestonice kulture. Ali, i dalje se džemuje, i svira, i gledaju se filmovi na parčetu krpe koja je sad već žuta od dima. Ponovo pitanje – šta je za vas dom?
Tada, i u takvom gradu, odgovor je izgrađen na ideji prostora, fizičkog mesta gde ćemo se okupiti. Na ideji dnevne sobe za sve kojima je ona potrebna u bilo koje doba dana i noći. Polagali smo pravo na scenu, ali i na prostor u kom će ta scena da živi.
Dnevna soba je polako nestajala u dugovima, ali i u lošim međuljudskim odnosima. Neke druge priče su bile u nastanku, a već postojeće su pucale po šavovima. Stvari su se menjale pa je na proleće 2017. godine surf daska još jednom spakovana, i uputila se ka Miletićevoj 40.
Sve prethodno napisano bila je analiza nekog pluskvamperfekta, dešavanja od kojih imamo vremensku, ako ne i emotivnu distancu, i sagledavamo ih iz nekog ugla. Ali, Miletićeva je živa, i dešava se sad. Tu smo. Radimo. Znači nam, i ne znamo šta da vam kažemo.
Dosta dugo, ovaj prostor i atmosfera u njemu bili su samo bolan podsetnik da nismo više ni u Jevrejskoj, ni u Kineskoj. Odnosi su i dalje bili na tankim nogama, a tenzija koja je postojala bila je hranjena ogromnim strahom koji smo svi konstatno osećali zbog, sad već tradicionalno, užasne finansijske situacije. Ljudi su odlazili, neki novi su dolazili, i u tri godine situacija se stabilizovala, menjali smo se pojedinačno, menjali smo se kao kolektiv, menjao se Dom zajedno sa nama, ali i bez nas. I opet, imali smo nekoliko “prvih”. Prva diplomiranja, prvi put suživot sa komšijama kojima naša buka nije simpatična, prvi izlazak iz dugova (jun 2020), prva pandemija…
Septembar 2020. godine: u vezi smo na daljinu sa pozitivnom nulom, gazde pričaju o rušenju, a mi planiramo kako da izvedemo poslednju svirku na bageru. SKC Fabrika čeka da se bageri sklone iz Youth Creative Polisa, Baza* je zatvorena, Firči* takođe, i Rizom* je zatvorio vrata. Sve što je postojalo samostalno – sada se zove kaleidoskop. Desili su se neki protesti i neka prebijanja, ali džemuje se i dalje, svira se, gledaju se filmovi (i protesti) na pravom filmskom platnu.
I ponovo pitanje – šta je za vas dom?
Šta je za nas dom? Šta je za mene dom? Danas, odgovor se gradi na sintezi svih prethodnih. Najmanji zajednički sadržalac u pet godina su ljudi i prostor. Interakcija i susret. Prostor gde se to dešava. To je dom. Sada, u ovakvom domu, sa ovim ljudima, šta je dom? više nije strašno pitanje. Ali sada, u ovakvom gradu, mnogo je bitnije – zašto dom?
Svi prostori obeleženi zvezdicom više ne postoje i ovu činjenicu namerno naglašavamo, jer želimo da postavimo vremenski kontekst, da pokažemo šta u jednom gradu znači pet godina, ili konkretnije, šta je za Novi Sad značio period 2015-2020, ali bitnije, želimo da ukažemo na sužavanje scene i na činjenicu da se pitanje zašto dom? podjednako odnosi na sve ostale aktere. Zašto CK13? Zašto Crna ovca? Zašto svi događaji koji se organizuju van kulturnih stanica? Zašto radimo to što radimo? Zašto postojimo?
A opet, ako bismo morali sve da sumiramo – znate kako kažu, nije jednostavno studirati, biti na budžetu, raditi neki posao i voditi nezavisno udruženje za kreativno angažovanje mladih (usred pandemije). Nije nemoguće, ali evo par stvari koje bi trebalo imati na umu: 1) naučite šta je porez; 2) nađite knjigovođu, ne što pre, nego odmah; 3) kuvalo se ne pere samo od sebe; 4) imajte barem jednu lepu košulju koju ćete obući za sud; 5) zaključite sa – jbt, kakvi smo mi carevi.
Hvala svima koji su ostavili trag: Zoran Zloća Otrupčak, Marko Vuksanović, Filip Pajović Pajke, Katarina Šijačić, Igor Rajković, Marija Stanojević, Iva Ilić, Nenad Pavlović, Mina Kovačević, Ozren Ćirković, Tijana Jurišić, Stanislav Drča, Ivan Vuknić, Sofija Balać, Dunja Dedić, Nađa Vračarić, Miljan Vuletić, Miljan Živaljević, Stefan Jovanović, Snežana Petković, Vuk Vukosav, Andrej Vukalović, Dušan Kovačević, Nikola Oravec, Andrea Kane, Nemanja Tasić Tasa, Višnja Nežić, Nikola Rajić, Cef, Siniša Rašić, Anđela Avramović Stage, Dule Jekić, Nemanja Mihailović Kovinac, Aleksandar Filipović Gandi, Nemanja Savić, Daniel More, Vojislav Bekvalac, Mihajlo Obrenov
Nataša Ivaneža i Marina Ivančev
