Prizor beskućništva poziva na suočavanje sa društvenom stvarnošću koju najčešće negiramo, potiskujemo, racionalizujemo, kao da situacija mnogih nevolj(e)nih bića koje gotovo svakodnevno susrećemo nije naša zajednička.
Nije lako videti ljudsko biće koje živi na ulici, pokušavajući da preživi. Naše reakcije se mogu kretati od sažaljenja nad osobom koju zatičemo, ili projekcija raznih predrasuda o beskućnicima, do osećaja sopstvene bespomoćnosti ili besa, ili pak izbora da osobu uopšte ne vidimo.
Ali prizor je stvaran i (do)tiče se nas. Zapravo, prizor odražava nas same, i odatle odbijanje ili negiranje istine koju saopštava: beskućništvo se može dogoditi svakom.
Od beskućništva nas deli svega par koraka, u bukvalnom i prenesom značenju. Osobe unesrećene i obespravljene situacijom beskućništva žive u ulici u kojoj i mi živimo. Istovremeno, svi živimo u društvu sistemske obespravljenosti gde se nesreća strukturno proizvodi i svakodnevno reprodukuje i gde je zbog toga rizik od beskućništva realan i svi ga delimo. Uzroci beskućništva su brojni i razni, ali nikako daleki od našeg iskustva: siromaštvo, gubitak posla i dugotrajna nezaposlenost ili nezapošljivost, dužničko ropstvo i gubitak krova nad glavom, bolest i narušeno mentalno i telesno zdravlje, zanemarivanje i nasilje u porodici, život u disfunkcionalnim porodicama ili u institucijama, prisilno izgnanstvo uključujući i progonstva zbog rata, raspad porodica nakon razvoda ili smrt životnog partnera.
Blizina navedenih “faktora” nam govori da se beskućništvo može dogoditi svakome od nas – svakome ko trenutno ima mesto koje naziva domom i ko možda ne može da zamisli da bi život mogao da se toliko preokrene, dok, zapravo, mnogi od nas i ljudi koje poznajemo živimo u situaciji koja se, pored najekstremnijeg oblika beskućništva (život na ulici), analitički kategoriše kao određeni tip beskućništva, bilo da smo u situaciji permanentne neizvesnosti u svojstvu podstanara, ili u neuslovnom ili privremenom, nesigurnom smeštaju/stanovanju.
Porukom “Beskućništvo se može dogoditi svakom” i jezikom umetničke intervencije u radu Marije Mitić “Ovde živim” želimo pokrenuti svest i osećajnost javnosti u odnosu na nevidljivost problema / nevidljivost beskućnika i inspirisati odgovor(nost) svih nas.
Status beskućnika u društvu je marginalan/marginalizovan. Lišeni društvene i političke moći, beskućnici bivaju stigmatizovani, tako postajući još ranjiviji za dalju diskriminaciju i marginalizaciju. Ali politički okvir delovanja za oslobođenje od beskućništva postoji – to je okvir ljudskih i građanskih prava. Pravo na dom, hranu i dostojanstven rad su temeljna ljudska prava koja pripadaju svakom čoveku – na temelju činjenice da postoji, samim rođenjem u ljudskoj zajednici. I politički duh delovanja protiv beskućništva i siromaštva ima svoje ime – solidarnost. Koliko god je teško biti svedok patnje drugih, društvena i lična promena počinju svedočenjem koje prepoznaje dostojanstvo ljudi. U tom svedočenju ne postoji pitanje nedovoljne pomoći i nedovoljne dobrote, nego jedino pitanje volje učestvovanja u procesu u kojem u društveno-političkom smislu postojimo jedni druge.
Rad umetnice Marije Mitić “Ovde živim” nam se obraća pitanjem da li ih vidite?’, odnosno pozivom da p(r)ogledamo tako što bismo promenili svoju perspektivu i pristup – način na koji gledamo (na) ljude u situaciji beskućništva. “Ovde živim” podrazumeva seriju fotografija koje dokumentuju lokacije i uslove života u beskućništvu, i koje “neprimetnom” intervencijom ukazuju na nevidljivost unesrećenih ljudi koji u tim uslovima žive. Treba hteti tražiti ljude da bi se videli. Treba hteti videti ljude da bi ih sreli. Na taj način, “Ovde živim” susreće ljude u nevolji i ljude koji žele videti, i poziva da zajedno stvaramo nove perspektive u kojima ima puno više dostojanstva, solidarnosti i prava za sve.
Svako od nas odlučuje o tome kome i kako će pomoći. Pitanje kako pomoći beskućniku na ulici nije lako. Ali najbolje mesto za ‘prvi korak’ je podsećanje na humanost svakog muškarca ili žene koje srećemo u egzistencijalnoj patnji života bez krova nad glavom i života društvene isključenosti.
U pitanju je par koraka. Beskućništvo nam je bliže nego što izgleda. I beskućnici su nam bliži nego što verujemo. Koliko nam realnost nečije ekstremne društvene patnje postane bliska, makar na taj način da je za početak samo vidimo i da joj svedočimo, toliko i zajedničku borbu protiv nje možemo učiniti realnijom. – iz teksta “Nevidljiva strana ulice” objavljenom u Glasilu CK13.
