Značaj postojanja civilnog društva u modernim državama je u činjenici da država i tržište ne mogu da odgovore na mnoge potrebe građana. Štaviše, država i tržište često rade na njihovu štetu, svodeći ih na glasače, korisnike usluga, konzumente, platioce poreza, slučaj odložen u ladicu ili statistički podatak, čime je ljudski život potisnut u jednom značajnom smislu. Život koji se proživljava iz dana u dan, od buđenja do počinka, u kom mnogi strahuju od socijalne i ekonomske neizvesnosti, u kom je neizvesnost postala realnost. Živimo neizvesno jer ne odlučujemo o vlastitim životima. Odluke se donose negde drugde, iza zatvorenih vrata. Živimo neizvesno jer se sami nosimo sa problemima, iako oni nisu samo naši i nismo za njih odgovorni i jer o nama odlučuju oni koji u nama vide samo probleme koje bi trebalo ugasiti, izbeći ili odložiti. Toliko dugo tako živimo da ni ne znamo šta bismo hteli. Čak i kada nas se pita, prvo na šta pomislimo je strah od slobode, jer pokornost zna da stavi hranu na sto i plati račune, a nekada ni ona nije dovoljna, već postajemo kao naši nalogodavci i poslodavci, bezobzirni i surovi. Naši privatni životi reprodukuju svakodnevne odnose moći, vladanja i nejednakosti.
Nažalost, ovakav život je predugo opšte mesto da svako drugačije postupanje kojim se želi nešto promeniti, a da nije iz mesta države, zahteva ozbiljan rad vlasitite legitimacije. Ko još veruje da nam je sada potrebnije jako civilno društvo, a ne jaka država? Ko još veruje da je izvesnije da samoorganizovani idemo u susret problemima, nego da će doći vlada koja će “osloboditi” državu i uvesti red u društvo? Ko još veruje da bi trebalo sami sebe da predstavljamo, a ne da čekamo na predstavnike u parlamentu? Konačno, ko još veruje u demokratiju kao meru samoopredeljenja i samoodređenja?
Smatramo da postoji potreba da se govori o civilnom društvu mimo zvanične matrice koju nameće vlast kroz njegovo osporavanje, stigmatizaciju i marginalizaciju. Ovo nije samo tretman od strane sadašnje vlasti, ono je inherentno svakoj vlasti u Srbiji. Od “demokratizacije” Srbije radilo se suptilno na slabljenju civilnog društva i sužavanju građanskih sloboda, da bi u poslednjih osam godina pod vlašću SNS-a ovaj proces kulminirao do stanja koje zovemo civilno društvo bez civilnog društva.
Civilno društvo shvatamo kao onaj deo društva koji čine građani slobodno udruženi u neformalna i formalna udruženja, mimo struktura vlasti i kontrole države, kako bi rešili neki problem i izdejstvovali promenu, čime bi njihov položaj bio izvesniji. Ključan momenat je u slobodnom udruživanju, jer samo tako građani grade sebe kao političke subjekte, a u zajedničkoj borbi potvrđuju sebe kao slobodne, jednake i ravnopravne aktere društvene zbilje, što ne mogu ostvariti u unapred određenim ulogama i uslovima koja nameće država.
Zbog svega navedenog, udruživanje već predstavlja strukturalnu promenu, jer teško je ostati politički organizovan u sistemu sveprisutne političke represije. Svaki dalji uspeh na polju postizanja cilja udruženja dodatno ohrabruje, jer pokazuje da je moguće učiniti promenu mimo vlasti i reprezentativnosti – iz vlastite situacije, iskustva života i rada. Ako je civilno društvo i nastalo kao rezultat demokratizacije društva, ono je neophodno sada kada se demokratija svela na puko “odlučivanje” kroz glasanje. Pitanjem o reprezentativnosti civilnog društva podmeće se politika koja nije svojstvena autentičnom građanskom udruživanju – politika predstavljanja. Ako bismo pretpostavili da je jedino partijsko udruživanje političko udruživanje, onda bismo svakom političkom udruživanju pretpostavili stremljenje ka vlasti. Upravo u tom smislu civilno društvo smatramo korektivom države i parlamentarne demokratije, jer je neophodno uključivanje građana u proces donošenja odluka mimo vladanja.
Smatramo da su partije udaljene od ljudi, kao i da se odluke često donose mimo potreba građana i sa mesta koja idu u korist vlasti i partikulatnih interesa, a protiv ljudi. Zato je jako civilno društvo neophodno za otvoreno društvo, jer ono omogućava razvoj autentičnih inicijativa i njihovih zahteva kojima komuniciraju sa vlašću, pri čemu se građani afirmišu kao akteri u kreiranju javnih politika. Ukratko – bez razvijenog civilnog društva nema ni prave demokratije, već centralizovane moći odlučivanja i delovanja vlasti mimo potreba i kontrole građana.
Deluje daleko vreme kada su organizacije civilnog društva tokom devedesetih predstavljale katalizatore promena. U tom vremenu rata i autoritarnog režima, država je tretirala civilno društvo kao neprijateljsko i anti-državno, budući da su se iz polja civilnog društva slali apeli za prekid rata, izgradnje mira i pravne države, nasuprot nacionalističkom, zločinačkom i kriminalnom vladajućem režimu. Imajući u vidu značajnu ulogu civilnog društva u svrgavanju Slobodana Miloševića, možemo reći da ono stiče nešto bolju reputaciju i tretman u deceniji koja je usledila, od kada se uspostavlja i normativni okvir njegovog delovanja, koji prati evropske standarde. Period tranzicije ispostavio se kao ključan za učestvovanje civilnog sektora u izgradnji demokratskog poretka, jer ubrzo nakon dolaska demokratske vlasti pokazalo se da je demokratizacija društva nemoguća bez slobodnih institucija, a neoliberalne mere države i mutne privatizacije javnih preduzeća najavile su novi talas borbe za uspostavljanje normativnog okvira koji bi garantovao osnovna prava građana, kao i neophodno delovanje u pravcu promovisanja demokratije, vladavine prava i slobode medija. Od 2012. godine, tačnije od pobede Srpske napredne stranke na izborima, nastupa period koji dovodi do ozbiljnog narušavanja demokratije u državi, kao i do narušavanja rada civilnog društva.
Trenutno stanje pokušavamo da objasnimo sintagmom “Civilno društvo bez civilnog društva” koja upućuje na krizu u kojoj na različite načine učestvuju vlast, opozicija, udruženja, ali i sami građani. Stanje u kome civilno društvo još samo figurira kao civilno, a zapravo je okupirano, odnosno vladino.
Apsolutna vlast SNS-a je omogućila uzurpiranje svih nivoa vlasti (mesnih, lokanih, pokrajinskih i republičkih), kao i blokadu rada javnih insitutucija (kroz partijsko zapošljavanje) i nezavisnih institucija i tela (kroz pritiske i strateško uskraćivanje osnovnih sredstava). Predatorstvo vlasti je depolitzovalo društvo, oduzimajući ljudima moć odlučivanja i stavljajući ih u potčinjen položaj, što možemo nazvati stanjem stalnog nasilja nad građanima. Zatvorenost i ćutanje institucija prema građanskim inicijativama, otvorena stigmatizacija aktivističkih poduhvata kao opozicionih, i sistemsko ugrožavanje slobode udruživanja, dovelo je do neprijateljskog institucionalnog okruženja. Uporedo sa ovim, izostanak dijaloga među ključnim političkim akterima dovodi do pogubnog antagonizma između vlasti i opozicije, koji iscrpljuje političku energiju građana. Slobodno možemo reći da u ovom stanju bez dijaloga podjednako učestvuju i vlast i opozicija, kroz već besomučna prebacivanja afera i optužbi za korupciju, zajedno radeći na desupstancijalizaciji demokratskog potencijala dijaloga i uspostavljanju nasilnog diskursa kao legitimnog načina političke borbe. U ovom procesu bivaju zloupotrebljene upravo marginaliozvane grupe, žrtve sistema i građanske inicijative kroz svojevrsnu aproprijaciju od strane i vlasti i opozicije, ubeđivanjem javnosti da su oni ti koji staju na stranu ugroženih građana, i predstavljajući politiku građanskog udruživanja kao vlastitu partijsku politiku. Sa druge strane, opozicija spočitava nemoć civilnom društvu u doprinosu značajnim promenama, zbog nepostojanja organizacione infrastrukture koju imaju partije zahvaljujući članstvu.
Osim otvorenog neprijateljstva prema civilnom društvu, vlast pribegava i mnogo suptilnijim načinima uzurpiranja, kroz stvaranje vlastitog civilnog društva, uz pomoć tzv. GONGO i PONGO (fiktivne vladine i partijske nevladine organizacije), koje služe kao podrška radu vlade, građenju njenog imidža, ali i kao izvor finansiranja kroz zloupotrebu javnih sredstava. Kapilarno prisustvo vlasti u civilnom društvu možemo videti i u najznačajnijim projektima za grad Novi Sad, poput Omladinske prestonice Evrope i Evropske prestonice kulture, koji se navodno grade u javno-civilnom partnerstvu, a zapravo predstavljaju paravan klijentelističkog poduhvata i izgradnje biznisa na temelju narativa o omladinskom i kulturnom razvoju grada. Ako je nekada EXIT slovio za simbol promene i antiestablišmenta, on sada predstavlja najznačajnijeg partnera vlasti na polju kulturnih industrija. Mnoge analize javnih konkursa već godinama pokazuju da sredstva namenjena za projekte idu direktno organizacijama bliskim vlasti. Ovo nije alarmantno samo zbog toga jer se proneverava javni novac, već i zato što se oduzima stub održivosti mnogim autentičnim organizacijama, čime se uskraćuje mogućnost za autentične projekte i intervencije u društvu. Ovo ne predstavlja samo konformizam određenih organizacija, već koruptivni mehanizam između civilnog i vladinog sektora, kao i skrivanje činjenice da se radi o uzurpaciji civilnog društva.
Trend rasta broja registrovanih udruženja civilnog društva ne bi trebalo shvatati kao posledicu demokratizacije, već kao aprorprijaciju vrednosti civilnog društva kroz stvaranje GONGO-a i PONGO-a. Strašno je videti kako se nekadašnji ratni huškači okružuju stručnjacima i menadžerima iz civilnog sektora, koji sprovode projekte od nacionalnog značaja i kite se atributima progresivnosti, evropejstva i demokratičnosti. Jer, koja je razlika između vojne i kulturne industrije? Obe predstavljaju isključivo invazivne strategije, urušavaju oblasti kojima navodno služe (razvoju mira i kulture) dok samo pojedinci profitiraju. Mir i kulturni razvoj su relativne kategorije u kleptokratskim sistemima, jer u njima mir je moguć samo dok vlast ima mogućnost da nesmetano kolonizuje finansijske i ljudske resurse. Primer popularnosti pokreta Levijatan, koji se etablirao na polju zaštite životinja, a zapravo predstavlja organizaciju koja promoviše nasilje, rasizam i ksenofobiju, možda na najilustrativniji način oslikava stanje civilnog društva u Srbiji. Od civilnog društva koje se zalaže za demokratizaciju i otvoreno društvo, došli smo do civilnog društva koje se nudi vlasti kao policija i društva koje ne može, ili ne želi, da pravi razliku između nasilja i konstruktivnosti, dok god neko radi “pravu stvar”. Dakle, od javnih politika stigli smo do policije.
Ovo je možda i najviše zabrinjavajući trend koji nastaje kao direktna posledica uzurpacije civilnog društva – dobrovoljno učestvovanje u učvršćivanju vlasti i političko pasiviziranje. Nažalost, sve veći broj građanskih incijativa koje su nastale kao reakcija na lokalne probleme teže partijskom organizovanju, verujući da će učestvovanjem na izborima, i eventualnim osvajanjem mandata u Skupštini, omogućiti uspostavljanje onih agendi koje sa polja civilnog društva ne mogu biti uspostavljene. Verujući da partijsko organizovanje podrazumeva pre svega izbornu, a ne aktivističku mobilizaciju, smatramo da partijski angažman, ma koliko bio aktivistički motivisan, ne predstavlja nadogradnju građanskom organizovanju, već njegov prekid, naročito u demokratsko rđavim političkim sistemima, poput našeg.
Kao rezultat svega navedenog, imamo oslabljeno i distorzirano civilno društvo, dezorijentaciju u pogledu delovanja i narušene odnose poverenja između organizacija civilnog društva i građana, što predstavlja plodan teret za ekspanziju autoritarnog režima. A što je i možda najvažnije, nedostaje nam odgovor na prethodno postavljeno pitanje: šta hoćemo? Odgovarajući na ovo pitanje samoodređujemo se kroz suočavanje sa problemom, kroz perspektivu onoga šta je ono što mi možemo da uradimo kada se bavimo problemom, a ne šta bi država trebalo da uradi (jer država najviše radi o glavi svojih stanovnika i to uspeva da racionalizuje kroz promenu zakona, reforme, pravni imunitet i pritiske). To je postavljanje situacije u kojoj se samoorganizujemo i pokušavamo da upravljamo vlastitim životima, odbacujujući uzuse nasilja kojim nas vlast potčinjava. Afirmisati sebe znači biti u relaciji sa onim što nas okružuje, bilo kao problem ili podsticaj. Analiza i kritika, znanje o uzrocima nejednakosti, nisu dovoljni za pokretanje stvari. Potrebna je aktualizacija problema kroz okupljanje, zajedničko promišljanje, donošenje odluka i sprovođenje akcija. Smatramo da organizacije civilnog društva sada imaju presudnu ulogu u izgradnji poverenja građana u to da je politika moguća mimo države i vlasti, i ohrabrenju na udruživanje i javno delovanje. A povoda za udruživanje ima na pretek.
Ozren Lazić
