Investitorski urbanizam je koncept, odnosno način vođenja urbanističke politike koji često omogućava sprovodenje svih (materijalnih) interesa investitora, a na štetu javnog interesa i stvarnih potreba građana. U ovom tekstu ćemo se osvrnuti na neke osnovne karakteristike investitorskog urbanizma, kao i na smernice kojima ćemo građanima pokušati da olakšamo da takav koncept urbanizma prepoznaju u svom okruženju.
U Novom Sadu se trenutno gradi na mnogo lokacija. U gradu koji po svojoj strukturi i položaju ima mogućnost da se razvija u širinu, tj. na novim prostorima gde je moguće izgraditi i adekvatnu infrastrukturu i odgovarajuće i neophodne prateće sadržaje neophodne za kvalitetan život u urbanom prostoru, u poslednje dve decenije primetna je “invazija” na već zaokružene urbane celine u nekim gradskim četvrtima (Limani, Centar), ali i potpuna promena koncepta stanovanja u gradskim četvrtima poput Grbavice, Detelinare, a sada i Podbare, Salajke, Telepa, gde pojedinačne stambene objekte, zamenjuju višespratne zgrade za kolektivno stanovanje, cime se značajno povećava gustina naseljenosti, ali često i urušava kvalitet stanovanja u gradskom prostoru. Naši veći gradovi rastu, ali se ne razvijaju adekvatno, već upravo suprotno, postaju mesta u kojima se sve nekvalitetnije živi, naročito kada se ima u vidu da su klimatske promene koje ozbiljno pogađaju celu planetu, najizraženije upravo u gusto naseljenim gradskim sredinama. Posledica ovakvih promena i naglog, a često nedovoljno dobro planiranog rasta, su nedovoljna i neodgovarajuća infrastruktura za novonastale objekte i predviđen broj stanara u njima, počev od osnovnih komunalnih instalacija, poput vodovoda, kanalizacije (tragikomično je bilo objašnjenje nadležnih iz JKP Vodovod i kanalizacija nakon jedne od ovogodišnjih kiša kada je grad kao i obično bio poplavljen na mnogim lokacijama, da se eto svuda mnogo gradi pa infrastruktura ne može to da podnese), do sada već izuzetno problematičnog na nivou celog grada, nedostatka javnih zelenih površina, parking prostora, objekata javne namene – vrtića, domova zdravlja, domova kulture i sl. Investitorski urbanizam kao koncept radi iskljucivo u interesu povećanja profita investitora, bez osvrta na realne potrebe stanovništva. Tako su u Novom Sadu nepovratno uništeni Grbavica, Detelinara, a istu sudbinu vec počinju da doživljavaju Podbara i Salajka. Urbanističkim planiranjem se ne predviđaju adekvatni prostori javne namene, pa celi novi kvartovi u gradu ostaju bez osnovnih pratećih i važnih objekata, kao što su vrtic, dom zdravlja, park, igralište itd. Parking prostor je u Novom Sadu možda i najcrnji primer podilaženja investitorskom urbanizmu u praksi, jer je više od pet godina na snazi odluka po kojoj investitori u budžet grada uplaćuju određenu svotu novca ako ne izgrade odgovarajući broj parking mesta u okviru poslovno stambenog objekta koji grade. Ovakva odluka odgovara svima koji su u njeno sprovođenje uključeni osim građanima, investitoru zato što umesto parking prostora može da izgradi više stambenog i poslovnog prostora koji će prodati, a političkim donosiocima odluka jer će tako dobijati novac koji će kasnije raznim, već odomaćenim, manipulacijama sa budžetskih računa da se seli u privatne džepove, na račune političkih stranaka i sl. Novac koji se tako uplaćuje, naravno, namenjen je za obezbeđivanje novih parking prostora u gradu, međutim osim nekoliko ideja da se garaže prave na postojećim zelenim površinama koje građani aktivno koriste, i koje su same po sebi izrazito deficitarne u gradu, nije bilo značajnijih i smislenih pokušaja da se sada ovaj već hroničan problem reši. Voleli bismo da vidimo gradske čelnike decidne u nameri da svakom građaninu javna zelena površina bude na 200-300 m od prostora u kojem stanuje, kao što su odlučni kada zamišljaju da sprovedu koncept “svi da parkiraju najviše 200-300m od stambenog objekta”.
Investitorski urbanizam takođe udara snažno na javni prostor, pa tako umesto više prostora za boravak i kretanje ljudi, dobijamo sve uže trotoare ili čak ostajemo bez njih (u starijim gradskim četvrtima kao što su Podbara i Salajka, na primer, često se dešava da investitori uopšte ne predvide prostor za trotoar, već takav javni prostor zauzmu parking mestima koja prodaju i sl., dok građane bukvalno izbacuju da pešače kolovozom), biciklističke staze koje su neprekidno ugrožene motornim vozilima, umesto drveća i parkova dobijamo saksije na banderama ili improvizovano provizorno zelenilo u betonskim žardinjerama, koje ni približno ne može da vrši svoju neophodnu funkciju, ili nove bajke o nekakvim garažama sa zelenim zidovima i krovovima, koje koncepte zbog velike cene održavanja ne primenjuju ni u mnogo bogatijim društvima. Kada su zelene površine u pitanju, tu investitorski urbanizam takođe nastupa kao komercijalizator svake zelene površine koja ima osnovnu funkciju prečišćavanja vazduha, smanjenja temperature, i generalno uticaja na psihofizičko stanje stanovnika urbanih sredina, pa se tako u parkovima planira betonizacija, izgradnja kafanskih objekata sa pratećim sadžajima, a umesto da budu usklađena sa prirodom i zelenim okruženjem, prave se veštačka i uglavnom skučena dečja igrališta. Posebna priča u celom ovom konceptu su objekti isključivo komercijalne namene, a pre svih razni tržni centri, benzinske pumpe i sl, za čiju izgradnju se obično građani ništa ne pitaju, a često im se i nasilno nameću, u netransparentnim postupcima donošenja odluka bez stvarnog učešća šire zajednice i stručne javnosti (misli se na stručnu javnost koja nije regrutovana iz redova političkih vladajućih struktura). U skladu sa takvom urbanističkom politikom, posmatrač sa strane bi zaključio da u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, građani isključivo žele tržne centre, benzinske pumpe, verske objekte, a da im uopšte nisu potrebna igrališta, parkovi, meke zelene površine, domovi zdravlja, vrtići, škole, kulturno zabavne ustanove i prostori, što je naravno potpuno u suprotnosti sa realnošću i stvarnim potrebama građana.
Zbog svega navedenog, neophodno je da stalno pratimo šta se dešava u našem okruženju, da insistiramo na standardima urbanog života koji su već ranije dostignuti, ne dozvoljavajući da se oni urušavaju u interesu privatnog profita, a na štetu građana i javnog interesa. Da bi građani lakše mogli da prate i učestvuju u realizaciji planova urbanističke politike u svojim mestima, takođe je neophodno da se vrši pritisak na donosioce odluka, sa ciljem da se izmeni postojeća regulativa, a naročito u delu koji se odnosi na adekvatno ucešće javnosti u donošenju odluka koje se tiču urbanističke politike, te s obzirom na brojne mahinacije u tom segmentu koje se dešavaju već skoro tri decenije, insistirati i na uvođenju prekršajne ili krivične odgovornosti za loše urbanističko planiranje na štetu građana. Dok se to ne dogodi, u postojećem okruženju se korišćenjem svih raspoloživih dozvoljenih sredstava moramo boriti za zaštitu kvaliteta urbanog života, počev od stambene zajednice u svakoj zgradi/ulici, preko mesne zajednice (danas skoro potpuno skrajnute i degradirane institucije direktnog angažovanja i uticaja građana na lokalnu komunalnu i urbanističku politiku), do širih građanskih inicijativa koje će svojim delovanjem primorati javne službenike da svoj posao obavljaju u korist javnosti, a ne u korist uskog kruga imalaca kapitala.
Dejan Radosavljević
