Nezadovoljstvo i neposlušnost kao odgovor na diskreditovanje i isključivanje građana iz javnog političkog života
Zamena teza
“Ne! Nikome ništa nije oduzeto. To nije privatna svojina. To je javna svojina Grada Novog Sada koji posluje i radi u skladu sa ustavom i zakonima, a ne nečijim ličnim nahođenjima ili dobrom ili lošom voljom…” Ovo je izrekao gradonačelnik Novog Sada, 25. maja 2018. u emisiji “Grad i mi” na RTV-u, odgovrajaući na pitanje da li grad građanima oduzima zelene površine kada planira da na njihovom mestu izgradi garaže, vrtiće ili zgrade. Jednostranost ove izjave počiva na uskom shvatanju razvoja i održivosti grada od strane gradskih službenika i čelnika pretpostavljajući ih isključivo kao nadležnost vlasti i njenih institucija. Ne dati za pravo građanima da kao stanovnici određene teritorije iskažu svoje mišljenje o urbanističkim planovima i principijelno neslaganje sa najavljenim brisanjem zelenih površina na Limanu i Rotkvariji predstavlja samo deo kontinuiranog procesa u kom vlast oduzima prava građana da aktivno učestvuju i odlučuju o stvarima lokalne samouprave. Istina je da javne površine nisu privatna svojina, ali to za sobom ne povlači zaključak da je jedino vlast uporište legitimnih odluka – naprotiv.
Kada lokalna vlast ne izađe u susret građanskim inicijativama da se sazove zbor građana kako bi se ukazalo na neslaganje sa gradskim predstavnicima, sasvim slobodno možemo reći da se ona u tom slučaju ponaša u skladu sa “nečijim ličnim nahođenjima ili dobrom/lošom voljom” i da krši zakon. Nije nam namera da morališemo. Naravno da predstavnici vlasti deluju u skladu sa vlastitim interesima i ne moramo da se bavimo njihovim političkim kalkulacijama, ali postoji jedna bitna tačka koju ne bi trebalo zanemariti, a to su moć i odgovornost koju sa sobom nose javne funkcije, i koje, kada nisu stavljene u službi ljudi, izazivaju borbu između vlasti i građana u kojoj građani skoro uvek gube. I kada prvi čovek grada pozove pobunjene građane na odmeravanje snaga i resursa u tome ko može bolje da obezbedi masovnost mišljenja povodom spornih urbanističkih rešenja, ili kada samoorganizovane inicijative okarakteriše kao opozicionarsko obojene, jasno je da na delu nije društveno-politička razmena koja bi mogla da bude stimulišuća za javnu raspravu već diskreditovanje i isključivanje građana i njihovih inicijativa iz javnog političkog života. I to je činjenica koja stoji bez obzira na svu moguću analizu razloga ovakvog stanja stvari. Dovoljno je da se raspitamo o tome koliko organi lokalne samouprave vode računa o transparentnosti svog rada i koje sve mehanizme uključivanja građana sprovode u svom radu.
Institucije protiv ljudi i zakona
U prilog ovome govore i situacije sa kojima su se suočile dve građanske inicijative iz Novog Sada. Građanska inicijativa “Ne damo Livadicu” u dva navrata je ostala uskraćena za odgovor na zahtev da se sazove zbor građana kako bi se javno odbacio plan detaljne regulacije blokova oko ulice Vojvode Bojovića kojim se predviđa izgradnja višespratnice na zelenoj površini na uglu ulica Kisaške i Jovana Subotića, a kako bi se sačuvala jedina javna zelena površina u ovom delu grada. U prvom slučaju se savet Mesne zajednice “Žitni trg” u potpunosti oglušio o dopis građana, dok je u drugom slučaju predsednik Skupštine Grada Novog Sada (kao viša instanca odgovorna za sazivanje zbora onda kada savet to ne učini) odložio odluku o sazivanju zbora na neodređeno vreme i na taj način se prećutno pridružio savetu mesne zajednice zatvoriviši vrata građanima. Od podnošenja inicijative za održavanje zbora građana pa sve do pisanja ovog teksta prošlo je četiri meseca. Građanska inicijativa “Sačuvajmo Liman od betona” se suočila sa još bizarnijom situacijom jer su prostorije Mesne zajednice “Liman” bile doslovno zatvorene tokom javnog uvida plana detaljne regulacije Limana, a građani su se sa planom mogle upoznati jedino kroz izlog prostorija. Najspornija tačka ovog plana svakako jeste najavljena izgradnja višespratnih garaža na već postojećim parking mestima što bi za sobom ostavilo značajno ekološke i zdravstvene posledice, jer bi garaže bile izgrađene nauštrb drvoreda i svega nekoliko metara udaljenosti od stambenih zgrada. Iako su pomenute inicijative sakupile preko 3000 primedbi na planove (prva 299, druga preko 3000) još uvek nisu organizovane javne rasprave (više od tri meseca nakon javnog uvida) što samo ukazuje na nepoštovanje načela blagovremenosti i volje građana koje su se zauzele da doprinesu raspravi o razvoju njihovih zajednica. Smatramo opravdanom ocenu inicijativa da nesazivanje javne rasprave ima za cilj da osujeti pogodan momenat za odluku u kojoj bi prevagu imale primedbe građana u jeku nezadovoljstva i reagovanja javnosti na sporna urbanisička rešenja. Iako Zakon o lokalnoj samoupravi garantuje mogućnost javnih uvida, instrumente neposrednog odlučivanja o problemima lokalne prirode, ali on ostaje na nivou puke proceduranosti, formalnosti, ili se krši, dok god predstavnici lokalnih vlasti grade zid ćutanja.
Kako shvatiti ćutanje institucija?
Nažalost, zatvorena vrata, nekomunikativnost gradskih institucija i ambivalentnost gradskih službenika, nisu samo kafkijanske vizije odnosa institucija prema ljudima, već neposredno iskustvo društvene realnosti Novosađana. Građani bivaju osujećeni u naporima da iskažu svoje mišljenje o razvoju grada, zboz čega se ono uglavnom svodi na pobunu i negodovanje povodom unapred dogovorenih aranžmana između političkih elita i investitora, i ostaju uskraćeni za mogućnost da upravo u lokalnim institucijama izlože afirmativne i konstruktivne stavove koji podupiru njihovo nezadovoljstvo. A tokom javne kampanje inicijativa imali smo prilike da čujemo i upoznamo se sa nizom stavova koji idu u prilog održivijem i srećnijem stanovanju u našem gradu, a tiču se pitanja ekologije, zdravlja, urbanističke politike, ekonomije, društvenog života. Sa druge strane, kada pričaju o razvoju grada, gradske vlasti jedino ističu važnost punjenja gradskog budžeta prodajom javnog zemljišta, komercijalnom eksploatacijom javnih prostora, pri čemu ne skrivaju do koje su mere spremne da rade na nesreću ljudi kako bi učinili ustupke investitorima i na taj način obezbedili obostranu korist, i tako koncept razvoja grada svode isključivo na poslovnu priliku. Zato građanska “neposlušnost” nije potreba za buntom koja nastaje iz dokolice, (kako je u jednom momentu gradonačelnik Novog Sada okarakterisao građansko neslaganje), niti nastaje iz potrebe za vlašću, već iz vizije razvoja grada koja je utemeljena u životnom iskustvu i nošenju sa problemima urbanog života, i u tom smislu je bezuslovna, jer teži ka dostojanstvenom životu i staje na put špekulantskim aspiracijama vlasti i investitora. Zapravo, na delu je borba između dva principa – tržišnog i solidarnog organizovanja urbanog života. Zato, u građanskom nezadovoljstvu treba tražiti potrebu za afirmacijom odgovornosti, kako građana, tako i predstavnika vlasti, a ona se tiče rešavanja urbanističkih problema i kreiranju odgovorne urbanističe politike. A odgovorna politika je moguća jedino na principima uvažavanja mišljenja i potreba šireg kruga drušvenih činilaca, što dodatno ukazuje na razlike između mesta mobilizacije građana i predstavnika vlasti. Dok se građani mobilišu iz solidarnosti i insistiraju na javnosti problema, vlast se mobiliše iz finansijskog interesa idući na ruku investitorskim zahtevima i prikriva probleme koji nastaju kada se urbanistički razvoj prepusti isključivo tržištu, a da bi u tome uspela, neophodno je da uguši one glasove koji rasvetljavaju skrivene sprege političkih i investitorskih uticaja i moći. Nedavna situacija urušavanja zgrade u Dositejevoj ulici usled neodgovornosti investitora i inspekcije koji nisu obezbedili uslove bezbedne gradnje na susednom placu flagrantan je primer katastrofalnih posledica takve politike, koja se u ovom slučaju očituje kao devastacija imovine građana za koju nema ko da odgovara. Slična je situacija i sa gorepomenutim savetima mesnih zajednica i predsednikom gradske skupštine koji neće odgovarati za uzurpaciju institucija i zakona. Ako bi za meru odgovorne javne politike uzeli zaštitu i unapređenje čoveka i njegovih potreba, jasno je da je po pitanju urbanizma u Novom Sadu potreba ljudi na poslednjem mestu, jer svedočimo već višedecenijskoj dezorganizaciji grada.
Akcije a ne glasovi
I zato je važno ponovo naglasiti da diskreditovanje i isključivanje građana iz javnog političkog života ima za cilj da skrajne mišljenje ljudi i mogućnost javnog delovanja što za sobom povlači njihovo pasiviziranje i obeshrabrivanje ali i gašenje najnižih institucija lokalne samouprave što pogoduje autoritarnim režimima, centralizovanju vlasti kao jedinog mesta mobilizacije ljudi i sprovođenja tzv. “javnih politika”, a zapravo se radi o neprozirnim procesima uzurpacije javnih resursa. Zbog sve veće anonimnosti u poslovima upravljanja gradom neophodno je da radimo na stvaranju podsticajnog društvenog i institucionalnog ambijenta za građanski aktivizam koji može da prikaže pravo stanje stvari i na otvaranju institucija i pokretanja instrumenata za širu participaciju. Za početak je dovoljno da se priključimo već postojećim inicijativama i doprinesemo svojim znanjima i sposobnostima ili da obaveštavamo javnost o problemima u komšiluku i pozovemo komšije na mobilizaciju. Svaka akcija se računa, a to znaju i političke stranke koje prebrojavaju i mobilišu ljude kroz glasove.
Ozren Lazić
