Marej Bukčin, ekolog i anarhista, autor je nekoliko knjiga koje se bave ljudima, tehnologijom i životnom sredinom, kao i “Crisis in our Cities” i “Post-Scarcity Anarchism”. Intervju pred vama je malo izmenjeni transkript razgovora između Bukčina i Eugena Eklija iz časopisa “Alternative Sources of Energy.” Podobnija objašnjenja mnogih ideja o kojima se ovde pričalo možete naći u Bukčinovoj knjizi “Post-Scarcity Anarchism”.
ŠTA JE ekologija?
Rekao bih da ekologija nije samo izučavanje problema između ljudi i prirode, već i problema u međuljudskim odnosima. Nije tu samo domen prirodne ekologije, tu je i domen socijalne ekologije i urbane ekologije. Ekološka perspektiva je, pre svega, univerzalna. Ona nas uči da je “celina veća od sume njenih delova”. Ekološka perspektiva je, pored toga, pogled na svet koji vidi u jedinstvu i razlici opšti kurs ne samo prirodnog, već i socijalnog razvitka. Ona takođe implicira da ovaj razvitak mora biti slobodan da spontano pronađe svoju ravnotežu. Bez prinude, bez hijerarhije i bez dominacije. Treba težiti ka raznolikosti, zarad nje same, i ne samo u prirodnom svetu već i u socijalnom. Pomoću naših novih eko tehnologija i novih eko zajednica, mi ćemo pospešivati raznolikost. Kada neko govori o alternativnim izvorima energije, na primer, realan problem je razviti raznoliki mozaik izvora energije. Sama solarna energija nije rešenje, niti je to energija vetra. Međutim, korišćenje solarne energije i energije vetra, zajedno sa geotermalnom energijom i energijom vode, mi imamo sada razne izvore energije za našu zajednicu. Oni bi stvorili novu energetsku bazu koja bi minimalno, ako uopšte, koristila tradicionalne izvore energije.
Primetite ovde da se raznolikost koristi kao rešenje za energetske probleme. To je tipično ekološko rešenje. Ekologija je spoznala da je kurs biološke evolucije taj koji konstantno diverzifikuje život, koji, u tome, u svojoj svepromenjivoj formi, kolonizuje svet. Mi sada znamo da je rešenje problema sa štetočinama, na primer, to da se u sistem ubacuju različite grupe vrsta jedne protiv drugih na taj način da one stvaraju harmonijsko stanje. Što je ekosistem prostiji, to je skloniji infestaciji štetočina. Što je kompleksniji, manja je verovatnoća da će doći do infestacije.
Ovaj način razmišljanja se, na neki način, može primeniti na svaki aspekat života. Kompletno ljudsko biće, na primer, je celokupno ljudsko biće, sa širokom raznolikosti doživljaja i jednim višedimenzionalnim postojanjem. Najkompletnije ljudsko društvo je ono koje je sačinjeno od veoma individualizovanih ljudi, od kojih svako ima ličnost koja može učestvovati u samoupravi i samokontroli.
Ovaj pristup je bio osnova za razvoj grčkog društva u antičkim vremenima – svako je u svemu bio amater, a samim time kompletnije ljudsko biće. Grčka “zlatna sredina” potiče od ovoga pristupa, kao i renesansni koncept kompletnog pojedinca. Ipak, ovo je samo ekološka perspektiva primenjena na ljudsku prirodu kao i na biološku. Ovde ja pravim bitnu razliku između ekološke perspektive i perspektive zaštite životne sredine, koja uključuje manipulisanje stvarima na osnovu inženjerskih principa. Kako izbeći zagađenje? Stvaranjem nekakve nove “sprave”. To je pristup zaštite životne sredine iliti enviromentalistički pristup. Razradom stare tehnologije – ne eko tehnolije, nego novog uređaja koji treba da se instalira na postojeću tehnologiju; kao što je afterbrner, razne vrste četki, ili štagod.
Izgleda da vi pravite razliku između ekologije i zaštite životne sredine. Da li možete dodatno da objasnite šta vi pod time podrazumevate?
Većina ljudi koji su tu aktivni – pod čime mislim na državne službenike i čak naučne radnike – su ustvari “enviromentalisti” a ne “ekolozi”. Enviromentalizam je u stvari (po meni) ono što bismo mogli nazvati biološkim inženjerstvom. Priroda se posmatra ne kao organska celina, već kao životno stanište. Prirodni svet se samo posmatra kao skladište prirodnih resursa. Stoga, priča se o “poboljšanju sredine” i često se dovodi enviromantalistički – tj. “magičan metak” – pristup takvom rešenju. Ono što bismo mi trebali da uradimo, enviromentalisti bi rekli, jeste da prilagodimo okolinu na takav način da neće biti “štetna po nas”. Dodaću da isti enviromentalistički pristup postoji među urbanistima. Grad se takođe posmatra kao skladište “urbanih resursa” a ne kao veoma organska zajednica. Ekološki pristup je drugačiji. Kompleksni međuodnosi, lanci ishrane i/ili spontani razvitak raznih procesa u prirodi je ono što zanima ekologe. U ekologiji, čovek se ne posmatra kao neko ko treba da menja sredinu kako bi je prilagodio samo sebi. Sa ekološke tačke gledišta, ljudi su deo mnogo veće celine koja se zove prirodni svet. Ne “na vrhu” narodnog sveta, niti da sedimo na vrhu piramide već jedan aspekt prirode. Mi nismo gospodari univerzuma, kao što nas Biblija uči – gospodari svega što leti, puzi i pliva – već deo prirodnog sveta i harmonijski odnos sa njime.
Enviromentalistički pristup i ekološki pristup su u realnom konfliktu. Uzmimo na primer alternativne izvore energije. Kada ljudi žele da primene strog enviromentalistički pristup alternativnim energijama, oni uzimaju da se bave “spravama” – magičnim mecima, “rešenjima” koja zaista reflektuju inženjersko gledište a ne ekološko gledište.
Na primer, uzmite predlog koji kaže da možemo rešiti naše energetske probleme pomoću izgradnje ogromnog solarnog reflektora u svemiru, veličine nekih 35 kvadratnih milja ili štaveć. Sada, ovo je klasičan enviromentalistički pristup solarnom energetskom problemu. Kako će oni da ga reše? Na isti način kao što su pokušali da reše energetski problem pre 100 godina. I dalje je to industrijska revolucija, stanovište pravljenja profita. Za enviromentalistu, realan problem su “efikasnost” i profit, a rešenje je industrijski gigantizam. Ali tehnološki problem nije rešen razvitkom tehnologije – koja je i dalje van shvatanja individue kome ta tehnologija treba da služi. Ekološki pristup bi pozvao na ljudsku meru, koja je takođe i prirodna mera. U istoj meri u kojoj je ljudsko biće shvaćeno kao deo okoline – prirodnog sveta – tehnološko rešenje bi počivalo na onome šta ljudi mogu da shvate. Pokušalo bi se da se promeni odnos ljudi prema prirodi na takav način da postoji jasno shvatanje uloge koju priroda igra u životu pojedinaca.
Iskorišćavanje energije sunca pomoću ogromnih ogledala u svemiru ne bi bilo rešenje, jer bi ta ogledala i dalje bila u rukama industrijskih hijerarha, već bi rešenje bio jedan decentralizovani pristup, formiranja ekoloških zajednica i pokušaja da se umetnički “prilagodi” tehnologija ekosistemu u kom se zajednica nalazi. Na ovaj način, tehnologija bi posredovala u vezi između ljudi i prirode na istinski organski način. Mogli bismo da u našem neposrednom iskustvu vidimo ulogu koju bi tehnologija igrala u harmonizaciji čovečanstva sa prirodnim svetom. Shodno tome, zajednice bi se prilagodile ekosistemima u kojima se nalaze i one bi bile shvatljive za ljude u tim zajednicama. Pojedinci bi bili naučeni kako da prave sopstvenu tehnologiju – i time tehnologija ne bi više bila misteriozna sila koja postoji iznad njih. Naprotiv, tehnologija bi sada postala, sa ekološke tačke gledišta, način povezivanja sa prirodom i upotreba prirodnih sila na intiman, humanistički način.
To je jedna temeljna razlika, onda, između dva pristupa. Razmotrite, na primer, koncipiranje Zemlje kao rakete, kao što to čini kibernetički jezik koji je sigurno poznat čitaocima dela Bakminstera Fulera. Ovde se zaista saočavate sa enviromentalizmom, sa “prirodnim inženjerstvom”. Mi ćemo da “isplaniramo” prirodu. (Smeje se). Priroda se ovde sastoji od “resursa,” nije jedna holistička celina. Ekološki pristup ne bi ni koristio takav tip jezika.
U enviromentalističkom pristupu, vi imate tipične hijerarhijske pristupe prema prirodi. Čovek preuzima kontrolu nad prirodom! Znate, čovek posmatra sam sebe (veoma patrijahalna perspektiva, “sam sebe”) kao nekog ko stoji iznad svega što je živo. Čovek “dorađuje” prirodu za svoju korist. Ekološka perspektiva je drugačija. Ovde, razlike postoje, ali nisu poređane hijerarhijski; ljudi su različiti od životinja, ali nisu superiorniji ili inferiorniji od njih, ili obrnuto. Slično tako i sa biljkama; slično tako i sa zemljom. Konferencija u Stokholmu je bila enviromentalistička. Oni se nisu bavili ekologijom, već sa preuređivanjem planete. Metodologija koja je korišćena, kao i jezik, su bili pozajmljeni iz sveta teške industrije, od dizajna raketa. Istinska ekološka konferencija bi bila vođena pod veoma drugačijim uslovima i sa potpuno drugačijim perspektivama. Ne samo da bi se pokušalo raditi sa mentalitetom koji gleda ljude kao deo prirode a ne iznad nje, već bi se pokušalo da se radi i na problemima sa socijalnim uslovima – nešto što nije urađeno u Stokholmu. Ne možete da razmišljate o “eko tehnologiji” ili “alternativnoj tehnologiji” bez alternativne zajednice.
Da zaključim, mora postojati balans ne samo između ljudi i prirode, već i posrednički faktor u tom odnosu – poput tehnologije – takođe treba da bude u tom harmoničnom mozaiku.
Na koji način vidiš da se organska ekološka perspektiva izražava?
Ona sebe primarno izražava pomoću “kontrakulture”, a ne preko naučnih ili tehničkih konferencija. Omladinska kontrakultura pravi neke pokušaje, bilo to svesno ili intuitivno, da razvije nehijerarhijski pristup prema ljudima i prirodnom svetu. I ja mislim da je taj impuls bitniji sa stanovišta krajnjeg postizanja ekološke perspektive od svih državnih i stručnih konferencija koje se održavaju, ili od svih kampanja koje su pokretane, ili od svih zakona koji su uvedeni.
Mi moramo da transformišemo ljude. Ako mi sami ne prođemo kroz samotransformaciju koja menja naš način razmišljanja i naših odnosa međusobno, onda mi nećemo moći da se povežemo sa prirodnim svetom na ekološki način. Tako da, ja mislim da naš način postizanja onoga što bih ja nazvao “ekološko društvo” – a ja smatram da je trenutno društvo anti-ekološko – podrazumeva da se unutar pojedinca razvije ekološka kultura i psiha.
Odakle misliš da potiču neki od anti-ekoloških stavova?
Pa, ja mislim da temelji anti-ekoloških stavova potiču od dominacije čoveka nad čovekom. Mislim da smo prvo počeli sa dominiranjem starijih nad mlađima – onda muškarcem koji dominira nad ženama, i napokon muškarcem koji dominira nad muškarcem. Sve ovo je počelo da stvara društveni odnos, i mentalne i psihičke stavove, koji su doveli do koncepta dominiranja nad prirodom. Drugim rečima, dominacija, kao društveno stanje, je projektovano iz ljudskog u prirodni svet.
Mi smo čak počeli i da percipiramo prirodni svet kroz prizmu hijerarhijske dominacije. Mi govorimo o lavoviva kao o “kraljevima životinja”, ili pričamo o “malom” mravu. Sada, ovo je ekološka glupost. Nema kraljeva, princeza, kneževa ili čega već – nema hijerarhija – u prirodi, uprkos budalaštinama koje se čak pojavljuju i u knjigama o ekologiji. Znači – rekao bih da se naša anti-ekološka perspektiva pojavljuje iz dominacije čoveka nad čovekom. Mi sada imamo nešto još gore. Sa razvitkom, napokon, onoga što mi zovemo “slobodnim” tržištem – sistema koji podrazumeva uništenje svih srodstava, proširene porodice, plemena, ranog sela – vi počinjete da stvarate izolovanog pojedinca u jednoj društvenoj džungli, pravog predatora.
Kako se ovde tehnologija uklapa? Neko bi mogao reći da kao rezultat kapitalističkog tržištnog sistema (koji, naravno, zbog monopola nije više “slobodan”) vi počinjete da ubrzavate sa razvitkom tehnologije. Razlika između našeg društva i ranijih društava temeljenih na dominaciji jeste, rekao bih, taj da smo razvili strašnu tehnologiju sa kojom možemo naneti više štete nego predkapitalistička društva prošlosti. Ali isti stavovi su postojali i nakon što su klanska društva uništena, a oni su se itekako razvili pod tržišnim sistemom.
Rezultat je taj da primećujemo spajanje te dve tendencije. Prva je dominacija, uveličana do te mere da je moć postala sama po sebi cilj. U modernom kapitalizmu, utemeljenom na razmeni dobara, “proizvodnja samo zarad proizvodnje” postaje sama po sebi krajnji cilj. Sa druge strane, konvergirajući sa ovim, mi vidimo razvitak tehnologija do takvog nivoa da stavovi koji se temelje na dominaciji mogu, u jednoj generaciji, proizvesti više štete nego sva šteta koja je naneta u zadnjih hiljadu godina.
Pomenuo si da se nadaš da će se stvari promeniti – da postoje potencijali u “kontrakulturi”. Zašto baš u ovom trenutku postoji takva istorijska alternativa?
Pa, mislim da je kapitalistički sistem doveo hijerarhijsko društvo do granica njegovog razvoja. Sada je vrlo jasno da tradicionalne institucije koje su postojale hiljadama godine više nisu funkcionalne. Ljudi odbijaju da prihvate tu realnost. Mislim da tu postoji velika tenzija između onoga što postoji i onoga što je postojalo hiljadama godina. Hiljadama godina mi smo bili ograničeni, kao u ludačkoj košulji, oskudicom. Tehnologija je bila toliko nerazvijena da su se ljudi, čak i ako su imali dovoljno da jedu, osećali materijalno nesigurno. Sezonske promene, promene u vremenu, mogle su da stvore i gozbu i glad.
Ali mi smo danas razvili tehnologije koji bi mogle da obezbede materijalnu sigurnost. Odmah, za ljude prvog sveta, a veoma brzo i za ljude trećeg sveta. I mislim da, zbog ovog razvitka tehnologije, ljudi shvataju da su mnoge institucije koje su imale smisla hiljadama godina danas iracionalne. Ironično, tehnologija koja danas porobljava ljude, može i da ih oslobodi – drugim rečima, to je “tehnologija oslobođenja”.
Tu sada postoji ogromna tenzija između racionalnog, humanističkog, i istinski ekološkog društva koje bi moglo da postoji – i iracionalnog, anti-ljudskog i anti-ekološkog društva koje danas postoji. I ova tenzija je, ja mislim, stvorila odbacivanje utvrđenog sistema na skali koji nismo do sad nikada videli.
Da li možeš više da nam objasniš šta je to “tehnologija oslobođenja”?
Pa, paralelno sa postojećom tehnologijom – pod kojom mislim gigantsku instalaciju koja proizvodi naše najosnovnije proizvode – mi počinjemo da svedočimo razvitku potpuno novom tipu tehnologije. Ova tehnologija je utemeljena na alternativnim izvorima energije koji ne zagađuju, ili bar stvaraju minimalnu količinu zagađenja. Ona je utemeljena na uređajima koji zahtevaju manje rada i koji mogu da se prilagode ljudskoj dimenziji i proizvedu dugotrajne proizvode. Ove tehnologije su savršene za decentralizovane tipove zajednica, a samim time i viziji ljudskog društvenog života prilagođenog ljudskoj dimenziji.
Uporedite ovo sa gigantskim državnim aparatom, ogromnim industrijskim instalacijama, i velikim gradovima koje imamo danas.
Mi danas imamo alternativne izvore energije za fosilna goriva koja danas koristimo, pa čak i za nuklearno gorivo. Ove alternative su sačinjene od ponovnog korišćenja elementalnih sila u prirodi kao što su sunce, vetar, talasi i tako dalje. Sve zajedno, one bi mogle da zamene hidro-ugljenična goriva koja danas koristimo.
Slično, mi smo razvili, bilo kao prototipe ili samo na papiru, nove načine proizvodnje čelika koji mogu da se prilagode skoro bilo kojoj dimenziji. Mi više nismo zarobljenici ogromnih valjaonica i glomaznih instalacija koje su narušavale pejzaž Pitsburga generacijama. Mi čak više ni ne moramo da imamo ogromne fabrike za sklapanje automobila.
Onda je tu veoma sofisticirana hobistička tehnologija koja bi mogla da pospeši zanatstvo kao zamenu za masovnu proizvodnju i ogromne instalacije koje uz to idu. Racionalno korišćenje zemljišta bi moglo dovesti do decentralizacije gradova, i do “rekolonizacije” naše cele planete na istinski ekološkim temeljima. Raspustiti gradove i koristiti nove tehnologije – racionalno. Povezati manje zajednice tehnološki. Ove zajednice bi trebalo da se pažljivo prilagođavaju ekosistemima čiji su deo.
Deluje da su tri principa na delu ovde. Prvi je taj da razvijamo multi-funkcionalnu tehnologiju u malim razmerama – mašine koje mogu da obavljaju više različitih poslova. Drugo, kada mi razvijemo racionalne zajednice, mi možemo da proizvodimo dobra koja će da traju, a ne dobra koja su namerno napravljena da propadaju i zahtevaju konstantno obnavljanje. Drugim rečima – kvalitetna dobra. Treće, mi više ne moramo da imamo ogromne instalacije da bismo proizvodili dobra koja koristimo za preživljavanje i uživanje. Ova tri principa razvitka sada čine mogućim stvaranje zaista ekoloških zajednica koje su napravljene po meri ljudi i u kojima oni mogu da kontrolišu društvo.
Ono što ja imam na umu, ako neko želi da ima istorijsku sliku, bi bio grčki polis. Antička Atina, i mnogi drugi polisi koji su postojali na grčkim rtovima, ostrvima i delovima Italije, pre nego što je Rimsko carstvo preuzelo mediteranski društveni život, su bili na mnoge načine – iako možda ne u potpnuosti kompletni – interesantni primeri toga kako ljudi mogu da stvore direktno demokratska društva po meri ljudi. U polisima, građani su mogli da razumeju društvene procese i upravljanje zajednice, i u njima su stoga mogli i direktno učestvovati.
Što se tiče budućih polisa, možemo da zamislimo kako bi oni bili međusobno povezani poljoprivrednim i industrijskim operacijama. Možemo i da zamislimo ove zajednice dovoljno velikim da bi mogle da izbegnu uništenje bilo koje kulture – a sa druge strane ipak ne prevelikim, tako da svako može da razume kulturu koja se stvara. Dobro balansirane poljoprivredno, ekološki, i po pitanju takozvanih “resursa” koji su potrebni, one bi živele u harmoniji sa ekosistemima u kojima se nalaze, vraćajući prirodi ono što joj pripada; i, u stvari, poboljšavajući ekosistem time što stavljaju razum u službu prirodnog sveta.
Da li bi ti polisi takođe bili i istraživačke zajednice?
Neki bi. Voleo bih da vidim rasprostranjeno uspostavljanje “energetskih centara”, takoreći. Mislim na okupljanje interesa i talenata zajedničkim radom u malim grupama. Voleo bih da vidim takve energetske centre u raznim delovima Sjedinjenih Država, i voleo bih da vidim ljude – različitih talenata – da pomoću svojih sposobnosti vode projekte koji u stvari mogu da demonstriraju mogućnost novih tehnologija koje postoje ili koje se razvijaju. Takve zajednice bi bile zajednice kreativnog rada. One bi objavljivale svoje materijale, demonstrirale svoje projekte (modele za druge da prouče), i, ukratko, učestvovale u novoj vrsti “prosvetljenja” koje se ne dešava samo u Sjedinjenim Državama, već svuda.
Ja vidim ove energetske centre kao “komune prosvetljenja”. One bi nastojale da promovišu i podstiču kulturne promene koje se polako dešavaju u ovoj zemlji, dopirući do svakog njenog ćoška dok se svest ne promeni toliko da će većina želeti potpunu rekonstrukciju društva.
Na primer, moji prijatelji i ja planiramo da stvorimo takav energetski centar nedaleko od Njujorka, gde planiramo da sagradimo kuće sa solarnim panelima i vetrenjačama, i radimo na novim tehnologijama. Da postoje mnogi energetski centri po SAD-u, mi bismo igrali bitnu ulogu u menjanju svesti kod ljudi. Takvi centri su svakako samo deo mnogo veće celine – koja uključuje i osloboljenje žena, antiratni pokret, oslobođenje dece, prehrambene zadruge, narodne medicinske klinike, i štošta još. Međutim, ti energetski centri bi igrali ulogu u uklanjanju hijerarhijskog mentaliteta koji se održava u trenutnom sistemu dominacije.
Ti ćeš onda raditi na praktičnoj primeni alternativnih izvora energije. Koje su neke od tvojih ideja u vezi praktičnosti ovih istraživanja?
Pored solarne energije (i to je oblast koja se razvija svake godine) možemo razmišljati i o korišćenju tečnog vodinika kao goriva. Moj prijatelj, Vilson Klark, piše knjigu o ovome, u kojoj procenjuje sliku goriva iz perspektive alternativnih izvora energije. Ta knjiga će najverovatnije izaći sledeće godine. Klark naglašava da, pomoću elektrolitičke disocijacije, korišćenjem sunca kao izvora energije, mi najverovatnije možemo da proizvodimo u dovoljnoj količini da zamenimo mnoga goriva (ako ne i sve) koje uključuju sagorevanje hidro-ugljenika ili nuklearne aktivnosti. Novi koncepti se stalno pojavljuju. Međutim, naglasio bih potrebu za raznolikošću, za uključivanje različitih energetskih resursa. Solarna energija ne bi samo bila korišćena za proizvodnju vodonika, već i za zagrejavanje i za štošta još. I bilo bi dobro ako bismo u miks uključili energiju vode i vetra.
Uglavnom, to je pitanje razvitka eko tehnologije, humanističke tehnologije. Kao što bi Marks rekao:”Ne samo humanizacija prirode, već i naturalizacija ljudi”. Mislim da je dijalektika potrebna ovde, i naš cilj bi trebao da bude ne samo balans između ljidi i prirode, već i balans unutar ljudskih bića i samim time društva.
Ako to znači da bismo mogli da imamo samo jedno gorivo – kao što je solarno proizvedeni vodonik – koje bi moglo da zameni sve izvore energije, čak i one nove, mislim da to ne bismo trebali da uradimo. Mi bismo uvek trebali da imamo raznovrsni mozaik izvora energije – koristeći, kako to biva, sve sile u prirodi kako bi one bile uključene u naše živote. Na ovaj način, mi možemo razviti stav sa više poštovanja – čak i naklonosti – prema prirodi. Mi bismo afirmisali našu zavisnost od prirodnog sveta, i na ovaj način stvorili jaču motivaciju za bavljenje sa ekosistemima na zaista ekološki način.
Ovaj tekst je preveden sa “The Anarchist Library” i možete ga naći na ovom linku.
