U susret Svetskom danu beskućništva koji se obeležava 10. oktobra, Omladinski centar CK13 pokreće kampanju “Pravo na slobodu od beskućništva”, akciju podizanja svesti o problemu beskućništva kojom želimo da ukazažemo na težak životni položaj naših sugrađana i sugrađanki koji nemaju obezbeđen krov nad glavom i pomognemo pokretanje solidarnosti i društvenog dijaloga u vezi sa ovim problemom.
Kampanju čini javna akcija isticanja ličnih iskaza naših sugrađana o uslovima života u beskućništvu i života u nesigurnom i neadekvatnom smeštaju, kao i promocija rezultata istraživanja beskućništva u Novom Sadu i publikacije nastale na temelju istraživanja, kao i javno obeležavanje Svetskog dana beskućništva.
Iskazi ljudi u situaciji beskućništva u Novom Sadu su poražavajući i nose ‘težinu sveta’. Iskazi svedoče o osećaju usamljenosti, napuštenosti, odbačenosti i preziru društva, krivici, uverenju da je nemoguće da se bilo šta promeni, uverenju da sutra može biti još gore. Konstantan osećaj nemoći, (samo-)stigmatizacija i prepuštanje osećaju bezizlaznosti ukazuje na to da život u beskućništvu predstavlja najekstremniji vid društvene isključenosti. Ova isključenost je totalna jer beskućništvo nikada nije samo nedostatak krova nad glavom; ono znači i lišenost egzistencijalnog prostora u celini i prava na pripadanje; ono je stigma, izopštenje i osuda upravo zato što su ljudi u situaciji beskućništva siromašni / bez posla / bez obrazovanja / bolesni / žene / Romi / zavisnici / prestupnici / stari.
Ipak, razmeri i težini problema beskućništva ne svedočimo kao posmatrači, već nam se on direktno i lično obraća i poziva nas da se uključimo i odgovorimo. Uvažavanjem ličnih iskaza ugroženih osoba želimo podstaći sebe i druge na korak bliže osobama u situaciji beskućništva i pokretanje razgovora. Taj naš iskorak je moguć iz uverenja da smo jednaki – uprkos svim činjenicama razlike. Kada se približimo jedni drugima, sa tog zajedničkog mesta, sledeća stanovišta i zahtevi postaju fundamentalni:
Svačiji život je vredan življenja, stoga ničiji život ne sme biti ‘neživljiv’. Odatle izvodimo i sledimo politički zahtev: neophodno je svakome obezbediti sigurno i adekvatno mesto stanovanja, jer je ono preduslov dostojanstvenog života. Ovu neophodnost razumemo u terminima ljudskih prava: svako ima pravo na dom. Moje pravo na dom je pravo tvoje, njeno, njegovo. Ako u svetlu tog prava i u toj uzajamnosti razumemo problem beskućništva, jasno je da je izlazak iz beskućništva naša zajednička društvena odgovornost i zajednički politički poduhvat.
Koliko smo kao društvo daleko od toga govori vladajuća saglasnost o nevidljivosti beskućnih ljudi za državni sistem kao i za većinsko društvo. Srbija ne primenjuje adekvatne načine utvđivanja broja i struktutre ljudi u beskućništvu zbog čega je nemoguć razvoj politika za suzbijanje i prevenciju beskućništva, dok, istovremeno, strukturni i sistemski uzroci beskućništva ostaje neosvetljeni. Zapravo, radi se o ignorisanju istine koja je očigledna i svakodnevna upravo koliko i ljudi u situaciji beskućništva koje svakodnevno srećemo: među evropskim zemljama, Srbija spada u zemlje najveće društvene nejednakosti, i dok čak polovina stanovništva u Srbiji živi u prenaseljenim domaćinstvima, Srbija je istovremeno najnepristupačnija evropska zemlja za kupovinu stana. Bezbroj je ljudi bez priminja ili sa nestalnim primanjima nedovoljnim za osvnovne životne potrebe. U stanju ekstremne materijalne deprivacije, ljudi se nalaze u brutalnoj situaciji da moraju da “biraju” između hrane i stanovanja. Ovo je stvarnost koju svi osećamo i koja jasno ukazuje na to da životnu putanju u siromaštvo i situaciju beskućništva definišu sistemski/strukturni faktori, kao i da se radi o primoranosti, a ne izboru.
Društvo koje osobe u situaciji beskućništva prepušta njima samima je nepravedno društvo. Vlast koja sprovodi militarizaciju društva i opredeljuje budžet za osavremenjivanje i jačanje vojnih moći države, a ne za socijalne mere prema najugroženijima je neljudska vlast. Država čiji pravni sistem kažnjava najugroženije je država obespravljenih građana. Sistem koji omogućuje zakonsko sprovođenje mere prinudnog iseljenja stanara iz jedinog stambenog prostora je sistem bezakonja. Ekonomija koja favorizuje tržište nekretnina i luksuzne novogradnje na podlozi ekstremne socijalne i ekonomske nejednakosti građana je ekonomija koja ubija. Grad koji svoj razvoj projektuje u plan izgradnje luksuznog stambeno-poslovnog kompleksa “Novi Sad na vodi”, dok kao jedinu zvaničnu meru zbrinjavanja osoba u situaciji beskućništva ima dva kontejnera kojim raspolaže svratište, grad je kojim upravlja sadistička vlast.
Srž političkog mita o beskućništvu je iluzija da se ono neće desiti meni. Ali ne smemo čekati da se iluzorna priroda ove predstave razbije na način naših individualnih propadanja, sa čim računa projekat sadističkog ekonomskog iživljavanja nad građanima. Radikalna demokratska osećajnost i kultura ljudskih prava nas uče osećaju realnosti sadašnjeg trenutka kroz anticipaciju: dokle god ima beskućnih, beskućništvo se može dogoditi svakom. Zbog toga pravo na slobodu od beskućništva zahtevamo kao fundamentalno ljudsko pravo, pravo svih nas.
