Brutalni napad neonacista na Crni Ovan koji se dogodio 15. januara ove godine predstavlja vrhunac dosadašnjih mnogobrojnih napada na ovaj alternativni prostor. Osnivač Crnog Ovna, Bojan Šovljanski Šolja, već je odavno targetiran od strane fašista, i protiv njega i zajednice okupljene oko Crnog Ovna se uveliko sprovodi javna hajka sa pozivom na linč.
Osim što mi je važan prijatelj, Šolja je za mene važna ličnost za hardkor i pank scenu, istrajan borac za prava životinja i čovek koji radi sa mladim ljudima od kojih su se mnogi i angažovali kroz Rebuild Collective, Crnu Ovcu i Crni Ovan. Koncerti koje organizuje Rebuild Collective su praznik za scenu, a broj domaćih i stranih bendova koje su ugostili je impozantan. Bez ikakve sumnje, Šolja je nezavisnu novosadsku muzičku scenu zadužio za brojna prijateljstva i saradnje. Entuzijazam, predanost, istrajnost, hrabrost su neophodni za javno delovanje, a svako ko poznaje Šolju, poznaje ga upravo kroz ove vrline. Svi prostori koje je inicirao i gradio sa drugima (Crna Ovca, Crni Ovan) jasno su reflektovali ideje antifašizma, solidarnosti i tolerancije. Zato su napadi na Crni Ovan napadi na ove vrednosti. Naravno, upravo to predstavlja primarni motiv ovih napada.
Jasna poruka podrške koju je scena poslala i pokazala je važna, kao i svaki put do sada. Ono što me ovaj put posebno dotiče, lično i politički – jer su napadi na moje prijatelje, napadi na moje vrednosti i moje društvo – je što sam prvi put svog prijatelja video duboko zabrinutog i po prvi put smo podelili sumnje oko toga koliko je bezbedno nastaviti prkositi ovim pritiscima. Jer, fizičko nasilje je pređena linija, jasan pokazatelj raspuštenog nasilja čiji je cilj uništenje onog drugog.
Činjenica da mladi napadači koji otvoreno nose fašističke ambleme i slobodno šetaju naoružani mačetama i drugim hladnim oružjem imaju svega dvadesetak godina me navodi na pomisao da su ti ljudi imali oko pet godina kada se otvarala Crna kuća 2007. godine, što mene, kao jednog od protagoniste CK13 i scene uopšte, stavlja pred nekoliko pitanja. Gde se to nalazimo sada, nakon 16 godina od otvaranja Crne Kuće? Kakav je ovo grad u kom živimo? Kakva je situacija sa nezavisnim prostorima?
Trenutno je situacija takva da Crnu kuću žele da zatvore jedni od njenih osnivača (kuda.org), koji su duboko ogrizli u korupciono držanje, i pitanje je koju pomoć sistema imaju u tom poduhvatu. Dom b-612 je u neizvesnosti sa prostorom (nadam se da će nova lokacija u Matice srpske uspešno početi sa radom i da će trajati dugo). Crni Ovan je pod stalnom metom fizičkih napada neofašista, verovatno u sprezi sa državom, kako s obzirom na izostanak sankcionisanja prethodnih i ovog napada, tako i s obzirom na učestalost paralelnih napada državnog sistema na Crni Ovan koji je na gotovo mesečnom nivou predmet raznih inspekcija i finansijskog kažnjavanja. Nakon ovog poslednjeg napada neizvesno je kako će mesto živeti jer su zločinci uradili već dosta toga da ga učine nesigurnim.
Nalazimo se u sasvim nepovoljnoj situaciji za nezavisne i alternativne prostore, kada je postalo sasvim očito kako represija prostore slobode pretvara u nebezbedne prostore, ili ih ukida.
Ovih 16 godina bilo je vreme tokom kojeg smo kroz ove nezavisne prostore i društvene inicijative stvarali drugačije društvo, i videli smo da su promene moguće upravo jer ih činimo. Ali upravo zbog toga – zbog te istine da je drugačije društvo moguće i već realno među nama koji to želimo – odgovor ‘društva države’ je da aktivno radi na poništenju ovih prostora i ljudi, na razne načine – u ovom slučaju, na način regrutacije i mobilizacije mladih nesretnika ili maloumnika, i njihovu instrumentalizaciju u krvavo nasilje putem poručenog nasrtaja mačetom na ljude u Crnom Ovnu.
Prošla godina u Novom Sadu je bila obeležena nedvosmislenom porukom gradonačelnika i drugih rukovodećih ljudi da pobunjeni građani zaslužuju isključivo koleno na vrat. Naše borbe i rad na promociji antifašizma i drugih oblika borbi protiv nasilja je nepovoljna za vlast, ali, vidimo, i za druge “pristojne” ljude kojima nije jasno zašto nismo patriote i zašto pre svega kritikujemo ovu državu (ovde ne govorim o onima koji su uslovljeni partijskim pripadanjem i poslušništvom, jer je u njihovom slučaju teško pretpostaviti slobodnu volju). Nije im jasno zašto podržavamo i ističemo one čija su prava ugrožena (žene, homoseksualce, lezbejke, trans osobe, izbeglice, životinje…), a ne vidimo ugroženost “običnih” ljudi, pri čemu je redovno prisutan narativ o istorijskoj nepravdi učinjenoj prema našem narodu ili o raznim napastima koje nam dolaze sa Zapada. Zamera nam se da ne doprinosimo rodoljublju. Nije im jasno zašto kritički ističemo zločine naše države koji su počinjene u naše ime, a ne spominjemo zločine drugih država. Moglo se videti i po komentarima na društvenim mrežama da nam se prebacuje da previše politiziramo, mračimo atmosferu, insistiramo na razlikama između fašizma i antifašizma, radikalizujemo stvari i konačno – da smo sami krivi što na sebe navlačimo gnev, jer smo isti kao i fašisti samo sa različitim nivoom agresije(!).
Stvar je jednostavna, ne možemo se razumeti sa ljudima koji misle da je moguće pod nekom zajedničkom vrednošću udružiti antifašizam i etnoljublje. Citiram jedan komentar na društvenim mrežama: “Ti druže živiš u Srbiji i psuješ srpsku zastavu i redovno pljuješ po svemu srpskom, šta si očekivao da će da se desi?”. Mnogi odgovori su mogući, a moj bi bio: “Očekivali smo da je moguće da se organizujemo i prepoznamo na drugačiji način nego po etničkom ključu koji vodi u netrpeljivost prema drugima i drugačijima, a na tom putu je neminovno da napustimo državu kao politički prostor i gradimo drugačije političke prostore. S obzirom da živimo u državi Srbiji, ona se ispostavlja kao primarno polje moći koje nam radi o glavi, a srpska zastava kao simbol te opasnosti”.
Kroz sistemsko neprijateljstvo države prema ljudima, postalo je već normalizovano da se za građane koji se samoorganizuju termin ‘aktivisti’ koristi u pežorativnom smislu, time ih označujući kao posebnu vrstu ljudi koji su drugačiji od onih koji ostaju anonimni i mirni, “normalni”, koji gledaju svoja posla, ili od onih koji se zadovoljavaju geostrateškim uvidima da svetske sile stoje iza svakog zbivanja, ma koliko ona bila lokalna. U pitanju je logika isključivanja i stigmatizacije svih koji se samoorganizuju, i u tom smislu ne vidim razliku između tretmana države, medija i dobronamernih ljudi. Poruka je jasna – bilo bi bolje da nema samoorganizovanja, da nema onih koji se bune i javno govore o tome koliko je ovo zločinački grad i koliko je ovo zločinačka država.
Povoljan imidž ovog grada se simulira kroz bogat i spektakularan program (OPENS i EPK): dešavanja su bezbrojna, kultura i programi za mlade su svuda oko nas, a i vajb je dobar, samo je potrebno pridružiti se.
Istovremeno, sa suprotne strane spektakla, postojimo mi koji se naprosto ne možemo miriti sa spontanitetom nasilja. A na naše postojanje je ovaj grad odgovorio nedvosmisleno, šaljući na nas policiju, privatna nasilnička “obezbeđenja” i mlade fašiste: sigurno bi ovaj grad bio vidno mirniji da nema onih koji se bune i govore. Baš kao što je u javnim preduzećima, institucijama, gradskim upravama i pomenutim fondacijama.
Zato mislim da bi trebalo da napustimo želju da budemo shvaćeni i prihvaćeni kao normalni, jer je ta normativna kategorija ionako u rukama onih koji imaju moć da nas povrede i smaknu ako žele, kao i onih koji se priklanjaju toj moći. Trebalo bi da znamo da zločinci neće nestati ni sa promenom vlasti, jer nasilje je modus operandi našeg patrijarhalnog i ksenofobičnog društva. Ali to ne bi trebalo da nas sprečava da se međusobno prepoznajemo, povezujemo i pomažemo u našim borbama i oglašavanjima. To je ono što možemo i moramo da radimo. Moramo stvarati mesta gde možemo stvarati alternative, susretati istomišljenike i ohrabrabrivati se da takvi kakvi jesmo iskoračujemo u javnost. Samo takva mesta nas mogu spasiti, i pomoći u smanjenju nasilja kod mladih sa kojima moramo raditi na dekonstrukciji “normalnosti” ovog nasilnog sveta.
Zato se nadam da će Crni Ovan nastaviti da radi, i da će Šolja bezbedno nastaviti sa svojom mislijom.
To želim i svima nama.
Ozren Lazić
