…ne prolazi tako ravnodušno pored šume koja se oglašava hučanjem. Zastani. Oslušni. Zapamti. Možda će ti jednog dana trebati taj šum. Jednog dana, kada te uhvati duševna tjeskoba, to hujanje ti može raširiti krila. Ostavi bar malo mjesta u svome sjećanju za ono što nijesi ni svjestan da ti jednoga dana može zatrebati.
Ibrahim Hadžić
Reči pesnika su me naučile da gledam: počeo sam da vidim svet i da primećujem kako svet nestaje. Naša nesposobnost da vidimo šta se zaista dešava, sposobnost da ne vidimo, osim užasne ignorantnosti, naziva se još Shifting Baseline Syndrome – sindrom pomeranja linije poređenja: ako dešavanja ne posmatramo sa iste pozicije, nećemo više biti u stanju da uporedimo viđeno i sagledamo promenu. Govoreći o ovom sindromu, George Monbiot napominje da je u međuvremenu postalo teško razlikovati zaštitu prirode od uništavanja prirode, budući da je to što čuvamo ustvari naš ekocidni sistem odnosa prema prirodi i životinjama: …nema ptica, nema insekata. Izgubili smo skoro sve, a ipak to smatramo normalnim i prirodnim. Svaki dan se budimo opet u našoj normalnosti i prirodnosti, nesvesni ‘jednog dana’. Sam zaborav je jedan od simptoma; nemoguće je sećati se onoga što nije zapamćeno: taj svet je ne samo prošao, već nikad nije postojao. Možemo ga možda videti jedino još u snovima, koje, zbog pomeranja linije snoviđenja, više nećemo moći razumeti. I ono što nam je u snu prelepo i čudesno – govor ptica, aure zvezda, milovanje vukova, šum šume, svetlucanje leda, ples kitova – uskoro će biti užasno bolno. Svedočanstvo koje će nas ubiti. Ili možda više neće biti snova. Kristina sa prozora vidi opalo lišće drveta ginka kojeg više nema. Neka žena već 20 minuta stoji u sredini kruga i baca psu lopticu. Jednog jutra je lišće izgledalo čudno. Kada sam izašla u šetnju, prišla sam lišću i videla da je neko od onog kruga u sredini napravio srce. Pokazujem prijatelju fotografiju. ‘Gde je drvo?’ ‘Nema ga’, odgovorio sam.
– Posekli su ga?!
– Posekli su ga.
