Mnogo, mnogo godina od danas, kada budemo govorili o istoriji, ljudi će slušati o osamdesetima. O jednom fragilnom dobu kada je višeglava zver tenzija i konflikata pretila da okonča sam život naše planete – kada su teroristi pretili nevinim ljudima, kada su rasni i verski ratovi zaposeli velike zemlje, a deca postala vojnici… To doba je takođe bilo obeleženo ustankom ljudskog duha – koji je bio zasnovan na veri ljudi da u njima postoji neiscrpna dobrota.
Ljudi su znali….da im se može poveriti Mir.
– Karl Rodžers
Dragi prijatelji u Međunarodnom zelenom pokretu i u Međunarodnim zelenim strankama!
Želela bih da se zahvalim Zelenoj stranci Švedske što su me pozvali, zajedno sa Jakobom von Uekskulom, da govorim na zatvaranju ovog skupa.
Uspela sam tek juče uveče da stignem u Štokholm, zbog jednog porodičnog okupljanja u Nemačkoj. Nadam se da je ovaj prvi Međunarodni zeleni kongres bio vredan i konstruktivan. Ne mogu da zamislim bolje mesto za ovakav skup od neutralne, nesvrstane zemlje poput Švedske, pogotovo u trenutku kada neki prominentni članovi Zelene stranke u Federalnoj Republici Nemačkoj pokušavaju da nas ubede da moramo prihvatiti članstvo u NATO-u, sa argumentom da nas Zeleni stav o nesvrstanosti dovodi do “nacionalističkog i nacionalno-državničkog” načina razmišljanja.
Ja smatram da je takvo taktičko razmišljanje i argumentovanje, po kom bismo trebali da napustimo našu platformu “nesvrstanosti” i “aktivne neutralnosti” kao konkretnog Zelenog cilja, ne samo pogrešno već i veoma destruktivno. Po meni, Zelene stranke i pokreti, što na Zapadu, što na Istoku, Severu ili Jugu, moraju da udahnu novi život i novu posvećenost debati o nesvrstanosti i aktivnoj neutralnosti u Evropi i drugde. Neutralnost nije sama po sebi cilj, već je ona alat za vođenje politike aktivnog mira. Po mom mišljenju, Zelene stranke i pokreti koji su prinuđeni da deluju u zemljama koje su članice vojnih saveta, bi morale da drže nesvrstanost vrlo jasno i hrabro u svom političkom programu, i trebali bi da delaju na osnovu toga u svojoj političkoj praksi. To znači takođe da preduzmu taj prvi promišljen korak istupanja iz tog vojnog saveza.
Ja se takođe nadam da će Zelene stranke u neutralnim zemljama poput Švedske, Finske, Irske, Austrije i Švajcarske sarađivati sve više i više, i da će nam pokazati put ka Evropi bez blokova.
Nedavna unutarnja prepiranja u mojoj Zelenoj stranci po pitanju članstva u NATO-u i jednostranog razoružanja su meni lično vrlo zabrinjavajuća – kao što su mi zabrinjavajuće i brojne unutrašnje Zelene razmirice i iz kojih mislim da ostali treba da izvuku određene lekcije. Mogu samo da molim vas sve ovde u Štokholmu: nemojte da ponavljate naše greške!
Ono što mi je uvek ulivalo nadu je činjenica da autentični Zeleni pokreti, akcione grupe, i stranke nisu nikad bile vezane za stare ideologije i stare načine delovanja. Mi smo bili – i još uvek jesmo – iskreno otvoreni ka novim, radikalnim, nenasilnim, feminističkim, ekološkim, kao i pacifističkim pristupima. Albert Ajnštajn je jednom rekao da je cepanje atoma promenilo sve – sem načina na koji ljudi razmišljaju. I to je upravo ono što mi stremimo da uradimo – da promenimo način na koji ljudi misle – da pomognemo ljudima da donose svoje sopstvene odluke na lokalnom nivou, da im pomognemo da deluju lokalno i misle globalno. Kako je Marej Bukčin, Američki ekologista, to sročio:
“Veliki projekat našeg vremena mora biti da otvorimo drugo oko: da sagledamo od spolja, i u celosti; da čujemo i da prevaziđemo podelu između čovečanstva i prirode kojom smo naučeni od najranijeg doba”
Šta je značenje toga da ‘sagledamo od spolja, i u celosti’ za nas u Zelenom pokretu? Šta ovo znači za našu budućnost? Za istinski Zeleni svet? I šta naposletku uopšte mislimo pod Zelenim politikama? Ovog leta, na američkom Nacionalnom Zelenom skupu u Amherstu, u Masačusetsu – na kom nisam mogla da prisustvujem jer sam bila u Moskvi – bilo je mnogo trvenja između ‘političkih’ i ‘duhovnih’ krila Zelenog pokreta. Ali zbog čega? Ja verujem da oba krila treba da se drže zajedno, da se dopunjuju, i da su ona suštinski deo jedno drugog – jer mi ne možemo rešiti političke probleme bez da se u isto vreme pozabavimo onim duhovnim. Oni koji pokušavaju da etiketiraju duhovnost Zelenih politika kao “verski pokret,” poput nekih ljudi sa levice, zapravo odvlače pažnju sa i, u suštini, ismevaju srž Zelenih politika, samu etiku Zelenih politika. Zelene politike su oduvek imale duhovnu osnovu. Ona podrazumeva poštovanje svih živih bića, kao i spoznaju o međusbnoj povezanosti svog živog sveta.
Bez obzira na to da li govorimo o mikro ili makrokosmosu, političko je lično i lično je političko. Teodor Rosak je govorio kako je duhovna praznina u našim životima najbitnija politička činjenica našeg vremena. Ja verujem da mi moramo da naučimo da se povežemo sa ne-materijalnim stanjima svesti. Moramo da govorimo o otuđenju i samo-otuđenju. Moramo da govorimo o otuđenju koje su mnogi od nas osetili u nekom trenutku unutar samog Zelenog pokreta. Možda bismo trebali manje da govorimo o političkim ili duhovnim pitanjima, a da umesto toga krenemo da delamo iz jednog više duhovnog polazišta!
To je sve veoma tužno. Sa jedne strane gledamo kako smo poremetili tradicionalne glasačke šablone, i kako možemo da uznemirimo tradicionalne političare i na levici i na desnici, da osvajamo velike pobede na parlamentarnim izborima, kao što smo to uradili u januaru 1987. A onda sa druge strane gledamo kako dovodimo sami sebe u podjednako rasulo i konflikt. Dovodimo to sve u naš sam Zeleni pokret kroz unutrašnja trvenja; kroz stare taktike pridobijanja moći; kroz okrutne, teške i beskrajne rasprave u procesu postizanja “potpunog koncenzusa;” i na kraju kroz jednu igru koja je poznata svima ovde, koja se zove “Uperite prstom u ljude koje ste upravo izabrali!” Šezdesetih godina se to zvalo “Ubijte vođe!” Mi smo bili dovoljno auto-destruktivni u našoj ljubomori i netoleranciji, i često smo poprilično verbalno nasilni jedni sa drugima. Ja sam iskusila sve ove stvari unutar naše sopstvene Zelene stranke, i to u vrlo stravičnoj meri.
Mi takođe prolazimo kroz konflikte između onih koji dolaze iz poprilično dogmatične, zastarele, levičarske političke perspektive, koji imaju – i to s pravom – mnoge anti-kapitalističke stavove; i onih koji dolaze iz jedne holistične, Nju-ejdž perspektive, čija stremljenja ja svakako takođe veoma podržavam. Postoji često sukob interesa, ne toliko u onome ka čemu stremimo, već u tome na koji način treba do toga da dođemo, o tome koje strategije bismo trebali da primenimo da bismo postigli naše zajedničke ciljeve.
Takođe, u partiji postoje oni koje zovemo “Realos.” U suštini, oni na svakom koraku nastoje da ublaže naš politički program da bismo postali prihvatljiviji partneri Socijaldemokratama.
Poslednjih nekoliko sedmica “Realosi” su počeli da preispituju našu Zelenu strategiju “jednostranog razoružanja” i naš cilj razmontiravanja dva vojna bloka tako što prvo počnemo sa onim kojem mi sami pripadamo, odnosno od NATO-a. Naravno, zahtevati da se napusti NATO nije samo po sebi program, ali jeste početak očajnički potrebne diskusije o tome da se napravi prvi korak ka ukidanju svih vojnih saveza. To je jedan vrlo potreban i važan korak, kada razmislimo o onome čemu je NATO savez služio prethodnih nekoliko meseci. Razmislimo samo o Libiji, Grenadi, o Zalivskoj krizi, o Kubanskoj krizi, i o NATO manevrima koji se sprovode u Turskoj, pod čijim plaštom se kurdska manjina ubija od strane turskih vojnika.
Postoje takođe i ne-dogmatični, radikalni nezavisni ekologisti i pacifisti u Zelenima, među kojima ja računam i sebe, koji nastoje da prevaziđu razlike koje sam upravo opisala, u nastojanju da Zelena stranka opstane. Mi ne želimo da ublažimo naš program zarad taktika osvajanja vlasti!
Naslov ove završne sesije, “Ka zelenoj Evropi, ka zelenom svetu,” postavlja pitanja o našem sopstvenom političkom opstanku u trenutku kada su velike Zelene stranke, poput, na primer, one u Nemačkoj, počele da se dele iznutra po vrlo suštinskim pitanjima poput uspostavljanja vladajućih koalicija, i o tome gde treba a gde ne treba praviti određene kompromise. Zelena stranka Savezne Republike Nemačke, u nastojanju da bude “najmanje od svih zla” postaje sve više kooptirana u postojeći politički sistem.
Na nedavnom mirovnom protestu u Bonu tokom leta 1987, jedan simpatizer Zelenih i vrlo poznat doktor koji je posvećen borbi protiv nuklarnog rata, mi je saopštio da ne planira da ponovo glasa za Zelenu stranku. Razlog koji mi je dao je bio sledeći: “Glasao sam za Zelene jer su oni nastojali da reše najbitnija pitanja u našem društvu, ili su makar nastojali da pokušaju da ih reše. Ali prethodnih nekoliko meseci sve što su uspeli da urade jeste da kreiraju svoje sopstvene probleme i onda da ih diskutuju u tolikoj meri da to postaje istinski odbojno.” Konstantno raspravljanje o našim unutrašnjim problemima, jurišanje na naše neprijatelje unutar Zelene stranke, ponižavanje i pretnje drugima na najrazličitije načine – ovo sve je bilo u naslovima novina o Zelenoj stranci prethodnih nekoliko meseci, bez obzira na vrlo vredan i efektan politički rad kojim se bavimo u van-parlamentarnim i parlamentarnim borbama. Propustili smo priliku da učinimo konkretne političke projekte u koje smo uključeni vidljivima. Mi sami smo uradili sve što je moguće da zainteresujemo medije samo za naše unutrašnje prepirke i lične sukobe. Najgore od svega, Zelena stranka se suočava sa političkim krilom u svom sopstvenom članstvu koje počinje da umanjuje i pravi kompromise po pitanju ključnih Zelenih pitanja i principa, koji su bili ključni deo Zelenog programa još od 1979.
Ja verujem da će Zeleni način mišljenja i življenja opstati, čak i kada neke Zelene stranke ne bi preživele devedesete. Ja takođe verujem da ćemo mi kao partija opstati čak i ako ne pravimo kompromise kada su u pitanju suštinska pitanja. Nije moguće imati samo malo kancera, ili samo malo gladi, ili samo malo smrti, samo malo društvene nepravde, samo malo mučenja. Ne pomaže nam na bilo koji način ukoliko počnemo da prihvatamo, na primer, niže i takozvano bezbedne nivoe radioaktivnosti, ili niže i takozvano bezbedne nivoe olova i dioksina. Mi moramo da govorimo jasno, glasno i hrabro ako znamo da ne postoje bezbedni nivoi. Mi ne smemo da pravimo kompromise po pitanju naših ciljeva i naših zahteva zarad priključivanja drugima u vlasti, drugima koji nisu još uvek spremni da krenu ekološkim putem, samo zato da bismo imali neku moć unutar svih tih institucija koje smo želeli da korenito izmenimo – ne nasilno, već kroz pritisak odozdo i kroz nenasilne akcije i kampanje, poput onih koje sprovodi “Greenpeace.”
Puko popravljanje trenutno postojećih sistema, bez obzira na to da li su kapitalistički ili državno-socijalistički, ne bi trebalo da je naš cilj. Naš cilj je nenasilna korenita promena društvenih struktura. Naš cilj je radikalna, nenasilna promena jednog patrijarhalnog društva koje je militarizovano i koje se toliko naviklo na upotrebu sile. Decentralizacija, globalna odgovornost, razvijanje odozdo novih održivih tehnologija i izvora energije, koji su napravljeni po meri samih ljudi i zajednica, razvitak istinski slobodnog i istinski nenasilnog društva unutar naših sopstvenih zajednica, pokazivanje solidarnosti koja prevazilazi sve nacionalne granice i ideologije, sa svim onim ljudima koji su meta represije i diskriminacije, praktikovanje građanske neposlušnosti protiv nuklearne i militarističke države – ovo sve može biti urađeno veoma efektivno bez da se pošalje jedan Zeleni ministar u Socijal-emokratsku vladu, dok se usput prave kompromisi sve do tačke bez povratka. Ovo se nedavno dogodilo u Hessenu!
Ja smatram da mi već sada imamo veliku moć. Ja takođe verujem da možemo da imamo mnogo odgovornosti bez da se priključujemo bilo kojoj vladi. Mi možemo biti uspešni ukoliko istinski verujemo u naš sopstveni koncept moći. Prvo, važno je da shvatimo da mi ne govorimo o moći nad drugim ljudima, ili o moći da dominiramo, terorišemo ili tlačimo. Kada mi govorimo o novoj vrsti moći, moći nenasilja, ono o čemu zapravo govorimo je ukidanje moći kakvu poznajemo. Mi definišemo moć nenasilja kao nešto što je zajedničko svima, što svi mogu da koriste, i što je namenjeno svima. Moć nad drugima treba da bude zamenjena moći koja se deli, moći da se stvari urade, time što ćemo otkriti našu sopstvenu snagu nasuprot pasivnom prihvatanju moći koju drugi sprovode, i to često u naše ime.
Pri osnivanju Zelene stranke Federalne republike Nemačke, ja sam osmislila termin “anti-partijska partija” za nas Zelene – u pokušaju da izrazim tu novu vrstu moći. Mađarski pisac Đerđ Konrad je to izrazio još bolje sa terminom “anti-politika” kao svojevrsnom moralnom silom: “Anti-politika nastoji da stavi politiku na njeno mesto, i da se postara da ona tamo i ostane, bez da ikad prevazilazi svoju realnu ulogu održavanja i poboljšanja pravila igre unutar civilnog društva. Anti-politika je duh civilnog društva, a civilno društvo je anti-teza militarizovanog društva.”
Možda će jednog dana doći trenutak kada ćemo imati istinski ekološkog političkog partnera. Onda bismo mogli da formiramo “Zelenu vladu.” (Već imamo Zelene gradonačelnike!). Ali to vreme se još uvek ne nazire. Još mnogo ljudi moraju biti ubeđeni da su ekološke politike jedini izbor za naš dalji opstanak na planeti Zemlji pre nego što možemo da imamo istinski alternativne vlade.
Pre mnogo godina, kako nas podseća Marej Bukčin, studenti u Francuskoj su tokom ustanka 1968. na neverovatan način izrazili jak kontrast njihovih alternativa u sloganu: “Budite praktični – uradite nemoguće!” Ovom zahtevu mi, kao generacija koja se suočava sa nadolazećim novim vekom, možemo da dodamo i ovu otrežnjujuću opasku: “Ako ne uradimo ono što je nemoguće, bićemo suočeni sa onim što je nezamislivo.”
Kako je to jedan pesnik opisao:
Gde bismo bili
Kada bi svako govorio
Gde bismo bili
I niko ne otišao
Da pogleda
Gde bismo bili
Kad bismo pošli.
Mi bismo želeli da budemo u Zelenoj Evropi i Zelenom svetu. Ali postoji nekoliko važnih preduslova koji moraju biti deo Zelenog razmišljanja.
Prvo, ekološko društvo je istinski slobodno društvo koje je zasnovano na ekološkim principima koji mogu da harmonizuju odnos čovečanstva sa prirodom. To podrazumeva potragu za održivim, decentralizovanim tehnologijama i izvorima energije, kao i za načinima za istinsko samo-opredeljenje i zajednički suživot. To podrazumeva odbacivanje i odaljavanje od monolitskih načina proizvodnje i monolitske tehnologije i monolitskih institucija poput vojno-industrijskog kompleksa. Ja verujem da je istinito, kao što to Profesor Sejmor Melman sa Kolumbijskog Univerziteta napominje, da ne postoji nikakva ekonomska nužnost utkana u prirodu kapitalizma koja dovodi do dominacije ratne ekonomije. To je jedan politički izbor. Ali u ovom trenutku, pet stotina najvećih industrijskih kompanija kontrolišu gotovo jedan bilion dolara u sredstvima u SADu. Šest stotina najvećih međunarodnih kompanija će kontrolisati preko četrdeset procenata svetske proizvodnje do kraja 1980-ih. Rezultat svih ovih monolitskih načina i tendencija je do sada bio otpad, prekomerena zavisnost i nesklad sa prirodom.
Ali istinski slobodno društvo mora takođe da podrazumeva i garantovanje ekonomskih, socijalnih i individualnih ljudskih prava. Ono mora da podrazumeva da ne ćutimo, i da nas se sluša, kada god se osnovna ljudska prava krše, bez obzira na državu ili ideologiju, bez obzira na to gde se ljudska prava krše, bilo to u Poljskoj ili Čileu, Južnoafričkoj republici ili Turskoj, El Salvadoru ili Avganistanu.
Nažalost, na ovom skupu Zelenih stranaka, naši prijatelji koji delaju u nezavisnim Zelenim inicijativama u Istočnoj Nemačkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Sovjetskom Savezu i Čehoslovačkoj, nisu prisutni, jer nisu u mogućnosti da nam se pridruže. “Glasnost” mora takođe da obuhvati i njih i njihovo pravo, kao i naše, da putujemo i da se međusobno konsultujemo. Zeleni pokreti rastu svakodnevno u Istočnoj Evropi i u Trećem svetu. Mi ne bismo smeli da ih zaboravimo ili ignorišemo, jer smo i mi previše često “Evropocentrični” u našem razmišljanju. Svako od nas mora da ima pravo da praktikuje mir odozdo!
Istinski slobodno društvo mora takođe da znači i da mi ne želimo mir koji nas tlači. Mi moramo da naučimo šta, po našim standardima, mir i sloboda treba da znače. Floskula o “miru i slobodi” je previše dugo bila deo desničarskog rečnika i ideologije, povremeno nažalost zaboravljena od strane levice, ponekad čak i u našim krugovima. Ja sam bila razočarana kada sam videla količinu vremena, truda i novca koje smo stavili u kampanje protiv Kontraša u Nikaragvi dok u isto vreme zapostavljamo pitanje Avganistana ili pitanje oslobađanja određenih političkih zatvorenika u zemljama Istočne Evrope. Ne može biti mira ukoliko postoji društvena nepravda, ukoliko postoji gušenje ljudskih prava. Unutrašnji i spoljašnji mir su nerazdvojivi!
Kao drugo, kada pokušamo da iz sveta odstranimo stvari koje su toliko opresivne koliko su to nuklearno, hemijsko i konvencialno naoružanje, ili kao što su siromaštvo, seksizam i rasizam, može nam biti od pomoći da pogledamo njihovu strukturnu podlogu. U pitanju je sistem patrijarhata koji se može pronaći u svim sistemima, bili oni kapitalistički ili državno-socijalistički. Patrijarhat je sistem muške dominacije, koji je prisutan i u kapitalističkim i u socijalističkim državama, koji tlači žene i ograničava muškarce. Patrijarhat je hijerarhijski sistem u kojem muškarci imaju više vrednosti i više društvene i ekonomske moći. Pod njim žene pate i od opresivnih struktura ali i od pojedinačnih muškaraca. On se manifestuje u svim aspektima naših života, utiče na političke i ekonomske strukture, na naš rad, naše domove i naše međuljudske odnose. Prosto rečeno – muškarci su u centru patrijarhalnog univerzuma i na Istoku i na Zapadu i na Jugu i na Severu – želeli oni to ili ne. Ali ja verujem da norme ljudskog ponašanja mogu da se menjaju i da se one i menjaju tokom vekova, pa samim time i ovi aspekti takođe mogu da se promene. Nijedan šablon dominiranja nije nužan aspekat ljudske prirode. Međutim, to znači da određeni članovi Zelenih partija moraju da se odreknu svojih privilegija i svojih muško-šovinističkih manira “politike.”
Kao treće, ta vrsta istinskog mira o kojoj pričamo je bila najbolje izražena od strane žena iz pet evropskih zemalja gde su postavljene američke i sovjetske nuklearne rakete. Citiram ovde njihov zajednički proglas:
Bez obzira na naše razlike, mi smo ujedinjene voljom za samo-opredeljenjem, u borbi protiv kulture militarizma u našem svetu, protiv uniformi i nasilja, protiv toga da se naša deca uče da budu vojnici, i protiv besmislenog traćenja resursa. Mi zahtevamo pravo na samo-opredeljenje za sve pojedince i narode. Mi želimo da napravimo specifičan kulturni doprinos promeni postojećih društvenih struktura. Zbog toga mi takođe preispitujemo konvencionalne rodne uloge i zbog toga tražimo i od muškaraca da oni to isto čine.
Sloboda da osoba određuje sama svoju sudbinu takođe podrazumeva slobodu od eksploatacije i nasilja: u našim mislima i delima, na našim radnim mestima, u našem odnosu sa prirodom, i u odnosu između muškaraca i žena, između starijih i mlađih, između različitih država, između Istoka i Zapada, i između Severa i Istoka na globalnom planu.
Mi se moramo, ja smatram, držati naših strategija jednostranog razoružanja, da uvek mi budemo ti koji preduzimaju prvi korak umesto da pokazujemo prstom na drugu stranu pre nego što izvadimo balvan iz svog oka.
Četvrto, najviše internacionalistički zadatak za sve nas jeste da praktikujemo “mir odozdo” preko svih nacionalnih granica i ideologija. Ovo znači da bismo trebali da održavamo kontakt sa onima koji su na pozicijama moći, ali u isto vreme bismo trebali da posvetimo naše vreme i energiju podjednako onima u nenasilnim opozicionim političkim pokretima, onima koji rade na nezavisnim inicijativama i koji su i dalje kažnjavani i politički represovani. Neki Zeleni u mojoj državi više vole da razgovaraju samo sa onima na određenom visokom nivou. Ali razgovarati sa političarima na vrlo visokom nivou ne bi nikada trebalo da nas dovede do toga da kompromitujemo naše vrednosti ili da budemo manje posvećni našim prijateljima u nezavisnim ekološkim, mirovnim i ženskim pokretima odozdo. Na primer, neki koji žele da razgovaraju sa gospodinom Erikom Honekerom ublažuju ili umanjuju svoje kontakte sa mirovnim inicijativama u Istočnoj Nemačkoj ili možda čak počnu da ih ignorišu da bi opet imali prilike da se sa njim sastaju. Oni nisu još uvek shvatili šta sve može biti urađeno kada se razgovara na oba nivoa podjednako i kada se posveti vreme i energija i gospodinu Honekeru i onima koji deluju u nezavisnim inicijativama. Gospodin Honeker i ostali će poštovati Zelene još i više ukoliko nastavimo sa našim solidarnim delovanjem u korist nezavisnih mirovnih i ekoloških grupa u Istočnoj Nemačkoj bez da izgubimo kontakt. Mi ne smemo da se igramo “tihe” diplomatije. Previše ljudi u našem društvu to već čini!
Praktikovati “mir odozdo” takođe podrazumeva i raditi sve što je moguće da bi se izgradila demilitarizovana, nesvrstana Evropa u duhu Olofa Palmea, nasuprot zapadno-evropske vojne i nuklearne super-sile koja se trenutno razvija. Nemački Demohrišćani i Hrišćanski socijalni savez žele da imaju prst na nuklearnom okidaču i više moći u donošenju odluka u nuklearnim pitanjima. Nema potrebe da objašnjavam opet debatu o Peršingu 1-A u našoj zemlji. Trenutno je gospodin Helmut Kol počeo da shvata napokon argumente koje je mirovni pokret iznosio po pitanju Peršing 1-A rakete. Ali mi svi znamo da se, između redova, konzervativne i reakcionarne sile u Saveznoj republici Nemačkoj zalažu za ideju britanske i francuske nuklearne saradnje koja bi jednog dana trebala da uključuje i Nemačku kao potpuno jednakog partnera. Ja verujem da je jedan od najvažnijih zadataka za evropske Zelene stranke to da se spreči stvaranje treće vojne i nuklearne super-sile koja se zove Zapadna Evropa.
Peto, nedavno je naš ministar pravde, gospodin Hans Engelhard, tvrdio da ne postoji pravo na građanski neposluh u demokratskom društvu. Međutim, mi nastavljamo da insistiramo na ovom pravu kao integralnom delu svakog demokratskog društva. Mi ćemo nastaviti da odgovaramo na nasilje države sa efektivnim nenasilnim kampanjama. Nenasilje je snažnije od nasilja. Mi moramo da uradimo sve što je moguće da bismo podsticali nenasilno rešavanje konflikata u našem sopstvenom članstvu i da širimo znanje o, i sprovodimo obuke vezane za socijalnu odbranu – odnosno ne-vojne oblike odbrane. Mi moramo biti vrlo jasni po pitanju toga na šta mislimo kada sebe nazivamo nenasilnom strankom i nenasilnim pokretom. Cilj i sredstva moraju ići ruku pod ruku. Ne možete postići miran cilj nasilnim sredstvima, i ne možete postići pravedan cilj nepravednim sredstvima.
Oni koji sebe smatraju delom “autonomističkog” pokreta i koji se služe nasiljem na masovnim okupljanjima i protestima moraju da shvate da nam oni zapravo uopšte ne pomažu. Oni ne rade u skladu sa našim ciljevima, već upravo namerno ili nenamerno čine našim neprijateljima uslugu kad god delaju ruku pod ruku sa ubačenim provokatorima, ponašajući se kao da i oni sami rade za nuklearni lobi i nuklearnu državu koju mi odbacujemo. Nenasilni otpor ne znači pasivno prihvatanje ili nedelanje. Nenasilni otpor dobija svoj smisao i uticaj iz masivne građanske neposlušnosti, kreativno isplanirane i sprovedene bez potvrđivanja konvecionalnih dominantnih očekivanja nasilja. Stoga, mi moramo da učimo iz sličnih situacija u drugim državama i da razvijemo efektivne metode nenasilnog delovanja.
Bila sam veoma razočarana prošlog aprila kad sam bila u Gernici, u Baskiji, kad sam saznala da neki Zeleni članovi Dugine Frakcije u Evropskom parlamentu gaje simpatije prema ETA-i, koja je ništa drugo do jedna kriminalna organizacija koja primenjuje izuzetno nasilne metode da bi pokušala da dovede do promena. Bilo me je sramota gledati kako su neke nenasilne grupe u Baskiji postale frustrirane i uznemirene zbog toga što je nekolicina prominentnih Zelenih članova Evropskog parlamenta implicirala da bi organizacija poput ETA trebala da otpočne razgovore sa španskom vojskom. To je kao da tražite od Crveno-armijske frakcije da pokrene razgovore sa Nemačkom vladom. A zapravo, kako sam otkrila u Baskiji, postoji velika nada i podrška nenasilnim oblicima promena među ljudima u Baskiji, i da većina njih nisu na strani nasilja i besmislenih ubistava. Nadam se da će sve Zelene stranke postati više nalik Greenpeace-u, čvrsto posvećene nenasilnom delovanju. Ovo je model koji bismo svi trebali da pratimo.
Šesto i poslednje, ali nimalo manje bitno, jeste da u procesu pokušavanja da donesemo više mira, pravde i harmonije u ovaj svet, moramo i mi sami postati više mirni, pravedni i tolerantni jedni prema drugima, u našem samom članstvu. Bol koji je nanet, licemerje, netolerancija, zloba i stav kojim se svi uvek međusobno “kontrolišemo” i nemamo “poverenja” jedni u druge u Zelenima iz kojih ja dolazim, je sve predstavljalo jedno veliko razočaranje za velik broj nas. Takve metode su umanjile našu privlačnost ljudima, naše šanse, kao i konkretne rezultate koje postižemo. Participativna demokratija ne bi smela da postane novi recept za demagogiju – zloupotrebom moći odozdo, ili taktikama poput donošenja odluka umesto drugih, nakon što je većina članstva već otišlo sa dugog i zamarajućeg sastanka. Mi ne smemo da povređujemo jedni druge samo zato što postoji neslaganje, samo zato što neki ne misle isto kako je članstvo odlučilo na “najnižem nivou.” Uvek je tu pitanje: ko su uopšte ti ljudi? Ovim može često biti izmanipulisano. Mora uvek biti prostora za toleranciju, za prihvatanje tuđih stavova i načina gledanja na stvari. Mora uvek biti prostora da se dela u skladu sa sopstvenom savešću.
Zelena stranka Savezne republike Nemačke se često žalila na različite vrste pritisaka koje su druge političke stranke primenjivale na svoje sopstveno članstvo. Ali unutar Zelenog parlamentarnog kluba takođe postoji mnogo pritiska na pojedinca. Ozbiljan psihološki pritisak se primenjuje ukoliko ta osoba izrazi suprotno mišljenje. Poštovanje svakog pojedinca i njegovih, odnosno njenih, talenata i individualnosti bez pritisaka, bez nepoverenja i bez raznih birokratskih tela koja će tu osobu kontrolisati i vršiti prismotru nad njom – ovo je takođe deo Zelenih politika. Živeti u skladu sa našim vrednostima je srž Zelene politike!
Petra Keli
