Izveštaj sa Regionalne aktivističke škole o ‘90-tim “Spasit će nas ljubav” 2024.
Šta raditi sa ratnom prošlošću na prostorima bivše Jugoslavije kada je jasno da države naslednice ne pokazuju nedvosmislen interes za iskrenim, kritičkim i konstruktivnim suočavanjem sa ratnim nasleđem? Za ovih dvadesetidevet godina, od kada se zvanično završio rat, nikada nisu napravaljeni zvanični mehanizmi susreta i mogućih pomirenja nekada zaraćenih strana. I pored svih ratnih razaranja koja su danas u toku u svetu, sa pretnjom da i naš region može biti uvučen u sudbinu globalnih sukoba, utisak je da su ratni događaji iz 90-tih i sećanja na njih i dalje prepušteni nemilosti ratnohuškačkih tumačenja i valorizacija nacionalističkih struja kako vladajućih struktura tako i opozicionih, širom regiona. Sa druge strane, ratna prošlost ostaje teret ličnih i transgeneracijskih trauma koje neobrađene predstavljaju potencijal za nove talase društvenog nasilja. Kao posledica sistemske izgradnje politika neprijateljstava, instrumentalizacije kulture sećanja radi samoviktimizacije, kulture negiranja i ćutanja o zločinima i negovanja kulta “ratnih heroja”, mladi naročito bivaju podložni nasilju bilo kao njegovi počinitelji ili žrtve. Postavlja se pitanje kako raditi sa mladima na polju suočavanja sa prošlošću i izgradnje mira? Kako ih učiti o ratnim zločinima? Kako im reći istinu, a pri tom ih ne povrediti? Kako im posle teških saznanja dati nadu i ohrabrenje? Kako ih podstaći da nastave dalje da traže i zahtevaju istinu, ma koliko ona bila bolna i opasna?
Sa ovim pitanjima i zebnjama smo pripremali ovogodišnju regionalnu školu o 90-tim “Spasit će nas ljubav” koja se održala od 15. do 21. septembra u Sremskim Karlovcima. Zamisao ovogodišnje škole realizovane u partnerstvu Omladinskog centra CK13 iz Novog Sada, Inicijative mladih za ljudska prava – Crna Gora i Centra za mlade KVART iz Prijedora je bila da okupi mlade iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske i to upravo na temu ratnih zločina 90-ih na prostoru bivše Jugoslavije. Osnovna misija škole je bila da mladima iz regiona prvenstveno omogući susret i upoznavanje, uz izazov da se stvori okruženje poverenja u kojem će biti moguće otvoriti teme rata i ratnih zločina 90-tih, a pritom sačuvati sve učesnice i učesnike škole od povreda usled prevelikog tereta istine. Program je bio osmišljen na način da se mladima pruži prilika da slušaju i uče od ljudi sa proživljenim iskustvom rata i lično (i zajedno) posete neka od mesta stradanja. Ovo je za nas bio neophodan aspekt škole jer verujemo da prisustvo lica i glasa drugog – kroz susret, razgovor, svedočenje, ispovest – može dotaći ‘sluh srca’ druge osobe uprkos mnogostrukim zidovima ćutanja i neslušanja.
Mladi su takođe učili od predstavnika mlađe generacije aktivista koji kroz svoja udruženja i inicijative rade na istraživanju, publikovanju i edukaciji u polju suočavanja sa prošlošću. Vodili smo se principom da o zločinima iz 90-tih govore predavačice i predavači iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, koji će kritički i otvoreno govoriti o zločinima koji su počinjeni u ime njihovog naroda, kako bi na taj način ukazali na mehanizme konstrukcije manipulativnih nacionalističkih narativa o prošlosti u vlastitim društvima i pomogli njihovu dekonstrukciju. Ovo je suštinski neophodno kako bi se na toj osnovi uopšte učinilo mogućim međusobno poverenje učesnika škole i njihovo poverenje prema organizatorima i programu škole, i da bi se u tom poverenju mogao ponuditi prostor za inkluzivne narative koji bi ohrabrili polaznike škole da učestvuju i otvoreno i slobodno govore.
Imajući u vidu emotivnu i kognitivnu težinu i zahtevnost programa, ovu školu je obeležilo i uvođenje vežbi na temu suočavanja sa prošlošću osmišljenih da mladima pruže priliku i razviju kapacitete da aktivno slušaju, otvoreno razgovaraju i kritički-iskreno reflektuju o onome što su čuli, osetili, naučili, doživeli.
Prvi dan škole je otvorila sociološkinja Janja Beč Neumann predavanjem “Zavera ćutanja. Zločin ćutanja. Zone ćutanja. Želim, hoću, moram da znam”. Na ovom predavanju učesnici su se upoznali sa slojevitim fenomenom ćutanja u kontekstu nasleđa masovnih zločina i kolektivnih trauma, a koje se očitava kroz slojevitost društvenih odnosa i relacija (ne-)komunikacije, od lično-porodičnih, do državno-instituacijalnih. Učesnicima su predočene osnovne pozicije u mapiranju realizacije zločina – počinitelj / žrtva / posmatrač / spasitelj; kao i kasnijeg odnosa poricanja, potiskivanja, relativizacije, uz ukazivanja naročite pažnje na kontekstualnu složenost i osetljivost u smislu čestog preplitanja ovih pozicija, čime odnos prema prošlosti postaje otežan, a često i patološki. Ipak, po nauku predavačice Janje Beč Neumann, i pored sve težine suočavanja, bolje je truditi se u spoznaji istine o zločinu nego ne znati, jer znanje otvara prostor za ličnu i kolektivnu refleksiju, a time i za proces izgradnje poverenja među naslednicima tereta konfliktne prošlosti. Smisao transformacije traume je u izlečenju u smislu da rana ostaje trajna, ali više ne boli. Po rečima Janje Beč Neuman, rat je zaista završen kada rana prestane da boli.
Kako će se ispostaviti tokom škole, upravo će ovo predavanje ohrabriti mlade da podele vlastite porodične priče, i na koji način su njihovi životi obeleženi ratnom prošlošću.
Tokom drugog dana škole polaznici su imali prilike da slušaju o praksama memorijalizacije žrtava zločina u Prijedoru, naročito o inicijativi za podizanje spomenika stradaloj deci Prijedora. Moderator sesije je bio Edin Ramulić, mirovni aktivista ispred Centra za mlade KVART. Miloš Urošević ispred Žena u crnom je govorio o feminističkim principima i hronologiji memorijalizacije genocida u Srebrenici od strane Žena u crnom i razvoja solidarne podrške za preživele žene genocida, dok je Almasa Salihović ispred Memorijalnog centra Srebrenica–Potočari govorila o radu ove jedine institucije koja čuva sećanje na žrtve genocida u Srebrenicu. Edin Ramulić i Almasa Salihović su imali naročito uticajan upliv u emotivan prostor grupe jer su vlastiti angažman na borbi za dostojanstvo žrtava uvezali sa vlastitim svedočanstvom stradanja tokom rata, čime se otvorila i tema mogućnosti da se žrtve rata mogu transformisati u borce za ljudska prava. Kroz sve tri sesije se provlačilo pitanje važnosti načina na koji se prenosi poruka o značaju sećanja na žrtve ratnih zločina, naročito u postkonfliktnim društvima koja ostaju podeljena i s obzirom na vladajuće strukture i strukture opozicije koje nikada nisu prestale da pitanje nacionalizma čine okosnicom mobilisanja ljudi u učvršćivanju svojih pozicija vlasti odnosno borbe za vlast. S obzirom na negatorsku i selektivnu kulturu sećanja ostaje kao permanentan problem dosezanje istine o zločinima do šireg kruga ljudi, naročito mladih koji generacijama odrastaju na liniji ratnih podela.
Vaskrsija Klačar ispred Inicijative mladih za ljudska prava – Crna Gora je iznela hronologiju zločina počinjenih od strane vojnih i paravojnih snaga u Crnoj Gori tokom rata 90-ih što je predstavljalo retku priliku da se upoznamo sa mračnom stranom istorije ove zemlje koja često ostaje izvan korpusa suočavanja sa prošlošću u regionu. Tokom izlaganja Vaskrsije Klačar upoznali smo se sa opsadom Dubrovnika, formiranjem logora Morinj, deportacijom Bošnjaka, zločinima u Bukovici, ubistvom porodice Lapuh, otmicom i ubistvom civila u vozu u Štrpcima, kao i sa ubistvom civila u Kalužerskom Lazu. U prilog ovih priča odgledali smo zajedno film “Čovjek koji nije mogao šutjeti” Nebojše Slijepčevića koji iz neočekivane intimističke perspektive prikazuje okolnosti zločina u Štrpcima i na intrigantan način ističe herojstvo Tomo Buzova koji se suprotstavio deportaciji Bošnjaka zbog čega je i sam nastradao od strane sprskih paravojnih jedinica.
U prilog potrebe da se učesnici uključe u razgovor o ovim teškim temama i da uspostave dijalog, mladi su imali priliku da kroz vežbu razgovaraju o tri moguća načina odnošenja prema prošlošću – poricanju, opravdavanju i traganjom za istinom – sa zadatkom da promisle o nosiocima ovih procesa, njihovim motivima i njihovom uticaju na naša društva. Utisak organizacionog tima jeste da su učesnici škole izuzetno motivisani i hrabri da slušaju i reflektuju o ratnoj prošlosti, da imaju znanja, i da adekvatno zriju o manipulaciji naših društava od strane vladajućih struktura radi zadržavanja pozicija moći.
Tokom trećeg dana regionalne aktivističke škole “Spasit će nas ljubav” imali smo prilike da slušamo Sennu Šimek iz Inicijative mladih za ljudska prava – Hrvatska koja je izložila iscrpnu genealogiju hrvatskog državnog narativa o domovinskom ratu, sa kritičkim osvrtom na sam pojam “domovinski rat”, tj na podrazumevan karakter rata u Hrvatskoj kao isključivo odbrambenog odnosno pravednog rata. Ova genealogija je bila izvedena na temelju razrade pojmova ‘prošlost’, ‘povest’, ‘politički mit’ čime je sesija o hrvatskom narativu o ratu služila kao primer potrebe svake države da izgradi mit o pravednoj naciji bilo kroz identitet žrtve ili identitet pobednika. Potom su Senna Šimek i Nevena Rudinac iz Inicijative mladih za ljudska prava – Srbija predstavile uporednu analizu konstrukcije narativa o vojnoj operaciji “Oluja” sa hrvatske i srpske strane. Uporednom analizom se snažno i nesumnjivo pokazalo da su državotvorne politike uvek građene prema interesu održanja vlasti, a nasuprot interesu žrtava, istine i pravde. Konkretno, interes konstrukcije i odbrane uzvišenosti i čistote Domovinskog rata podrazumeva negiranje istine o stvarnoj sudbini nehrvatskog stanovništva, dok, sa druge strane, interes konstrukcije identiteta srpske žrtve i njenog vekovnog kontinuiteta, dobija svoje monstruozno naličje u svetlu činjenica o prisilnim mobilizacijama srpskih izbeglica i slanja na ratišta u Bosni i Hercegovini, od kojih su mnogi bili poslati u Srebrenicu. Time, naizgled suprotstavljeni narativi dobijaju komplementarni karakter, dok istina o žrtvama ostaje do danas potisnuta, negirana i tabuizirana.
Na tragu teme sećanja na žrtve rata, Edvin Kanka Ćudić ispred Udruženja za društvena istraživanja i komunikaciju (Sarajevo) je izložio izazove i iskustva u naporima za ostvarenje prava na dostojanstveno sećanje na žrtve zločina u Kazanima. Ovaj slučaj pokazuje kako žrtve određenog zločina i istina o njihovom stradanju bivaju iznova žrtvovani zarad očuvanja ideala čistote i imperativa neupitnosti nacionalnog i državotvornog identiteta.
Konačno, treći dan programa škole je zaključila sesija “Kako kreirati život pod opsadom”, koju su vodile Amina Begović i Smilja Gavrić iz Sarajeva. Sesija je bila osmišljena kao lično svedočanstvo života u okupiranom Sarajevu, i predstavljala je emotivnu kulminaciju drame golog života u uslovima rata koja se otvorila kao problemsko pitanje tokom prethodnih sesija – drama života ljudi sa imenom i prezimenom i njihovim ličnim pričama. Aminine i Smiljine lične priče posvedočile su čudesnu snagu žudnje za životom građana Sarajeva koja je nadjačala i najstrašnije okolnosti i stanja lišenosti svih uslova za život. Svoje iskustvo, Amina i Smilja sumirale su u iskaze da je ‘hrabrost zarazna’ i da ‘ljubav spašava’, izražavajući nadu da su upravo polaznici škole oni akteri političkog života u regionu od kojih će zavisiti mir.
Četvrti dan regionalne škole je protekao u memorijalnoj poseti Vukovaru u organizaciji naših prijateljica iz Europskog doma Vukovar. Memorijalni put je podrazumevao posetu Vučedolskom muzeju, Spomen domu Ovčara i Vukovarskom vodotoranju. Učesnici škole su imali priliku da dožive grad u lepom i teškom svetlu, da slušaju o vučedolskoj kulturi, recentnijoj ratnoj istoriji grada, njegovom stradanju, ali i o mirnoj reintegraciji hrvatskog Podunavlja. Takođe, naši polaznici su imali prilike da se u Ekonomskoj srednjoj školi sretnu sa mladima iz Vukovara i razgovaraju o suživotu mladih hrvatskog i srpskog porekla, podeli između srpskih i hrvatskih odeljenja, o položaju manjina i (ne)perspektivama ostanka mladih u Vukovaru. Isprepletenost lepote obnovljenog Vukovara, njegovog prirodnog okruženja i začuđujućih civilizacijskih dometa Vučedoske kulture, sa nedavnim stradanjima i neizvesnoj perspektivi života u Vukovaru, čine samo vidljivijim besmisao rata koji je kroz Vukovar doslovno protutnjio. Breme još uvek nerasvetljenih zločina i nestalih osoba dodatno otežava uspostavljanje trajnog mira. Posebno je otežavajuća okolnost da u gradu nije došlo do mirovnih susreta učesnika rata sa hrvatske i srpske strane. Ipak, dok god ima ljudi poput hrabrih žena iz Europskog doma Vukovar koje rade na mirnoj izgradnji postratnog društva ima nade da ćemo se u miru i češće vraćati u Vukovar.
Peti i poslednji dan škole je prošao u radu sa Amerom Delićem i Tamarom Zrnović iz Centra za nenasilnu akciju. Prisustvo Centra za nenasilnu akciju (CNA) za nas je bilo važno budući da smo vežbe iz suočavanja sa prošlošću primenili zahvaljujući iskustvu rada sa njima, njihovim publikacijama na temu i bogatom iskustvu u izgradnji mira, što sve predstavlja podršku našem procesu izgradnje metodologije rada sa mladima. Amer Delić i Tamara Zrnović su predstavili dva programa iz izgradnje mira koje CNA predano razvija a tiču se rada sa ratnim veteranima i obeležavanjem neobeleženih mesta stradanja tokom ratova 90-ih. Prenošenje iskustva Amera Delića kao ratnog veterana je bilo značajno u kontekstu dekonstrukcije rata i njegove opravdanosti. Iskustvo smrti svojih drugova i smrti sinova na drugoj strani fronta je ostavilo neizbrisiv težak trag na duši, ali i podstaklo odluku da je nakon rata neophodno raditi na ponovnom uspostavljanju poverenja, što Amer i čini radeći na pomirenju i okupljanju ratnih veterana Bošnjaka, Hrvata i Srba, koji prolaze zajedničke edukacije i međusobno posećuju mesta stradanja i zajedno učestvuju u progarmima komemoracija svih žrtava. Na ovaj način se vraća dostojanstvo životu onih koji su bili uvučeni u rat i nada da njihova iskustva i pouke mogu doći do šireg društva sa porukom da je pomirenje moguće i neophodno. Tamara Zrnović je predstavila inicijativu obeležavanja neobeleženih mesta stradanja i zašto je ona važna i izazovna u vremenu sveopšteg istorijskog revizionizma i negiranja zločina. Ono što je specifično za ovu inicijativu jeste da ona predstavlja izgradnju kulture sećanja “odozdo”, čuvajući od zaborava mesta stradanja ljudi svih identiteta, ma koliko ova sećanja bila skrajnuta u zvaničnim narativima ili od strane predstavnika lokalnih zajednica koji ćute o zločinama koji su se dešavali. Svako obeležavanje je propraćeno foto dokumentacijom, opisom stradanja i izvorom verifikacije.
Nakon poslednje sesije, mladi su imali priliku da reflektuju i razgovaraju o tome koji je njihov odnos prema miru, šta je ono što mogu da učine u prilog izgradnje mira, šta je ono šta im u tome može pomoći, šta im stoji na putu/ko su im neprijatelji i koje strahove imaju. Nakon toga, podeljeni u četiri grupe, učesnici su imali zadatak da u grupama zajedno osmisle ‘vesti iz budućnosti’ koje bi reflektovale njihovu željenu promenu u regionu. Prilikom evaluacije programa postavilo se pitanje koliko sve što radimo na suočavanju sa prošlošću ima smisla, a uzimajući u obzir neprijateljsko i nebezbedno okruženje i utisak da i pored svih presuda za ratne zločine i mogućnosti da se do njih dođe, istina o ratnim zločinama nikada nije u agendi vlada naših država, niti je, prema konstruisanim interesima vlasti, poželjna u našim društvima. Ovo pitanje je, naravno, prvo i poslednje – pitanje koje uvek iznova postavljamo jer zapravo ne želimo da na njega odgovorimo negativno, uprkos društvenoj stvarnosti koja nas pogađa nemirom. Gosti i predavači naše škole bili su nam najsnažniji svedoci istrajavanja u nadi da mir jeste i mora biti dostižan, i da bi, zapravo, bez takve nade, bilo nemoguće i bez smisla živeti.
Osim što smo prisustvovali potresnim, nadahnjujućim i informativnim izlaganjima predavača i predavačica, imali smo priliku da svedočimo znanju, hrabrosti i motivisanosti mladih da učestvuju i propituju. Prisustvovali smo i emotivnim otvaranjima učesnica i učesnika koji su otvoreno govorili o vlastitim i porodičnim traumama koje su vezane za sukobe 90-ih, dotičući teme proživljenog iskustva rata, stradanja, izbeglištva, ćutanja u porodici. Sesije su takođe omogućile bolje razumevanje konteksta rata, pružile su združeni pogled “suprotstavljenih” strana o ratnim dešavanjima, a time i omogućile lakše suočavanje sa vlastitim bolom i lakše shvatanje i sasosećanje sa bolom drugih. Smatramo da je upravo ovim aspektom škola dodatno dobila na vrednosti, jer je stvorila sigurno okruženje za poverenje, razgovor i reflektovanje o tabu temama naših društava, zbog čega smo nakon škole ostali u nadi da se započeti procesi suočavanja i izlečenja kod nas i naših polaznika nastavljaju i danas.
Odavde dalje, zaključke i utiske sa škole prepuštamo vizijama budućnosti koje su polaznici regionalne škole o 90-tim “Spasit će nas ljubav” 2024 stvorili zajedno. Ove vizije nam svedoče ne samo o zajedničkim nadanjima mladih, nego i o njihovim potencijalima i umećima da te vizije budućnosti zajedno i ostvare.
*
Mnogo značajnog se danas promenilo. Nije ono na šta šira javnost pomišlja. Sitnice su se pretopile u krupnu širu sliku, koja upućuje na jedno – tačku bespovrata. Sadašnji dan markira novi korak čovečanstva – sve o tome gde smo kolektivno pogrešili. Prezauzeti dalekom budućnošću, zaboravili smo na danas i na sledeći dan, samo sledeći dan. Opterećeni Neptunom i Marsom, zaboravili smo planetu Zemlju. Nivo mora porastao je toliko da je optimalan opstanak postao nemoguć. Prilikom izrade pravog prostornog plana, infrastrukture, novog ekološkog sistema, došli smo do jednog – do koletivne svesti i savesti. Nismo znali kako da cenimo ono što imamo, danas smo zadovoljni onim malim koje raste iz dana u dan. Utopija nikada nije bila moguća. Danas smo shvatili da je realnost ta koja treba da se čuva.
*
Ujedinjeni u znanju: uveden zajednički školski program za učenike srednjih škola u regionu.
Nakon višedecenijske separacije, učenici dvije škole pod istim krovom su zajedno u klupama. Prvog januara 2050, zvanično se ukida fenomen “dve škole pod istim krovom” koji je u bosanskohercegovačkom društvu prisutan još od 90-ih godina prošlog veka. Podsjećamo da je koncept “dvije škole pod jednim krovom” bio oblik etničke segragacije u nekim školama u Bosni i Hercegovini pod izgovorom da učenici govore različitim jezicima. Novi plan i program podrazumijeva učenje jezika svih konstitutivnih naroda. Kako nam prenose profesori, teži se što objektivnijem prenošenju regionalne historije i korištenju udžbenika napisanih zajedničkim radom historičara koji su pripadnici različitih etničkih skupina. Promjene se nisu dogodile isključivo u smislu formalnog obrazovanja već se ogledaju i u boljim odnosima među učenicima. U razgovoru s njima saznali smo da u novom načinu obrazovanja vide samo faktore pozitivne za njihov individualni i grupni rast.
*
Nastavljamo tamo gde smo davno stali… U našoj socijalističkoj republici većinskom odlukom građana koji su učestvovali na skupštini koja se održala preko republičke digitalne platforme odlučili smo se na zajednički republički udžbenik historije i time prevazišli desetljetni problem nacionalističke mržnje.
