Suprotstavljanje ekstremnoj desnici
Fatima Taleb
Moje ime je Fatima Taleb i ja sam aktivistkinja za građanska prava Katalonaca migrantskog porekla, kao i načelnica Gradske uprave za participativnost, koegzistenciju i medijaciju grada Badalone, kao i predstavnica u gradskom veću ispred vladajuće koalicije, koju čine Guanjem Badalona, Eskera Republikana i ICV-EUA.
Moja želja je da predstavim kapacitet municipalizma da se suprotstavi ekstremnoj desnici, koja se ponekad krije iza konzervativnih, neoliberalnih partija.
U Badaloni, trećem najvećem gradu u Kataloniji, desničarska vlada Partido Popular (PP; na vlasti od 2012. do 2015.) je sprovodila isključujuće politike, koje je reklamirala sloganima poput ‘Očistimo Badalonu,’ ili rečima bivšeg gradonačelnika, Haviera Garsije Albiola, koji je rekao da su ‘domaći učenici prinuđeni da idu u školu zajedno sa migrantima.’ Ovo je bio izuzetan primer neznanja, s obzirom da uopšte nije prepoznao činjenicu da je velik deo onih koje je on identifikovao kao “migrante” rođen i odrastao u Španiji. PP je slala poruke vrlo slične onim koje imaju ekstremno desničarske grupe poput Plataforma por Katalunja, čiji je glavni slogan bio ‘Lokalci na prvom mestu.’
Period PP vlasti je bio obeležen zatvaranjima verskih objekata (uglavnom muslimanskih i protestantskih), kao i isključivanjima iz lokalnih struktura društvenog organizovanja onih koji nisu podržavali vladajuću partiju. To je bila jedna politika vrlo jasno osmišljena da kreira podele, koja je imala nameru da stvori napetu atmosferu prema svim izražavanjima raznolikosti. PP vlast ne samo da se protivila kulturnoj raznolikosti, već je i odbijala da primeni politike protiv diskriminacije na osnovu roda ili invaliditeta, kao i one usmerene ka međunarodnoj solidarnosti.
Ovo sve se događalo u periodu enormne društveno-ekonomske krize, koja je stvorila nesigurnost među ljudima koji su nastojali da zadrže svoje poslove, svoje domove, i da stignu da otplate dugove na vreme; to je takođe bio period ogromnih rezova u elementarnim javnim uslugama poput zdravstva i obrazovanja. Ekstremna desnica je iskoristila ovu priliku da širi strah i da poziva ljude da se okrenu ka unutra: “Opasnost dolazi od spolja;” “Morate da se odbranite;” “Samo mi vas možemo zaštitit od ovih opasnosti,” i tako dalje.
Ekstremna desnica je sebe usmerila ka društvu koje je već samo po sebi sadržalo stereotipizirajuće, ksenofobične, rasističke i islamofobne elemente. Kreiralo se plodno zemljište da ljudi koji su nekada možda više pazili da ne iskazuju otvoreno rasističke stavove sada to čine bez ikakvog problema. Ovo je pokazalo da je zakon u Španiji suštinski nepravedan, s obzirom da je odgovor sudova na ove ispade uglavnom bio pasivan.
Ove poruke su doprele do određenog dela populacije; njihovo prodiranje je bilo olakšano međunarodnim kontekstom u kom su osobe poput Trampa, Putina ili Le Pen uspešni političari. Cilj ovakvih poruka jeste da se svali krivica na nekog ko je u istoj poziciji kao i oni koji sebe percipiraju kao oštećene. “Kriv je tvoj komšija; on ti krade posao, dobija dobre stanove, dobira kredite od banaka bez problema.”
Ovi segmenti populacije ne shvataju da ove politike utiču na čitavo stanovništvo, s obzirom da one umanjuju slobode pojedinca, povećavaju državnu kontrolu i represiju i preispituju sam okvir ljudskih prava.
Ekstremna desnica, sa svojim totalitarnim tendencijama i svojom težnjom ka homogenizaciji, je duboko anti-demokratska, jer je demokratija zasnovana na prepoznavanju, poštovanju i zaštiti svih mogućih vrsta različitosti. Sa stanovišta društvene kohezije, jedinstvo nije sinonim za jednoličnost. Važno je razviti i primeniti političku filozofiju koja je zasnovana na bratstvu i sestrinstvu, koja je svesna toga koliko različita ljudska iskustva mogu da budu i koja poštuje manjine u društvu. I ova svest mora biti zasnovana na borbi protiv nejednakosti, s obzirom da različitost ne vuče za sobom nužno ni nejednakost, niti suprotstavljenost binarnosti poput muško-žensko; lokalac-stranac; star-mlad.
Ja verujem da je municipalizam idealan teren na kojem se može suprotstaviti ekstremnoj desnici. Jer se upravo u bliskim relacijama među građanima događa diskriminacija i gde se može naći strah od promena. Ali sa druge strane, takođe se upravo na lokalnom nivou – bez obzira na to da li govorimo o gradovima gde žive milioni ljudi, ili selima od samo nekoliko stotina – razvijaju alternative i istinski zajednički načini života zasnovani na različitosti nastaju. Zbog ovoga ne možemo generalizovati: nije čitavo stanovništvo diskriminatorno ili isključujuće. Postoje oni koji misle i ponašaju se drugačije: zbog toga sam i ja tu gde jesam danas, jer su me izglasali hrabri građani iz mog rodnog grada. I zauzvrat ja obećavam da ću upravljati u skladu sa potrebama svih, bez obzira na njihovo poreklo ili ubeđenja.
Ekstremna desnica može biti zaustavljena samo na ulicama, tako što smo prisutni u javnim i u privatnim prostorima; tako što promovišemo prepoznavanje zasnovano na međusobnom razumevanju među pojedinaca. Mi moramo da promovišemo veze između pojedinaca: ako poznajem svoje komšije neću ih se bojati, i one se neće bojati mene. Ovi odnosi, bliski i lokalni, kreiraju bezbednosnu mrežu koja nas podržava kada padnemo, skup veza koje su zasnovane na bratstvu/sestrinstvu, na prepoznavanju različitosti: braća/sestre su međusobno različiti, ali oni su uvek povezani vezama međuzavisnosti, kao porodica. Čak i u trenucima konflikta, koji će se uvek javljati, ove veze dozvoljavaju mnogo konstruktivnije rešavanje istih. Zbog toga koristimo izraze iz porodičnog konteksta kada govorimo o članovima naše zajednice: mi koristimo tío ili tía (ujak odnosno ujna), primo, hermano (rođak, brat) i sa ljudima sa kojima nismo u krvnom srodstvu. A imajte i na umu da prvo lice množine na španskom – nosotras – sadrži u sebi ključ različitosti: nos (“mi”) i otras (“drugi”).
Zbog ovoga je važno da povratimo ideju komšijskog duha. Da bismo bili komšija, ne moramo da imamo papire koji to dokazuju: mi samo treba da živimo na istom mestu kao i ostali. Zbog toga želimo da prepoznamo građanstvo zasnovano na prebivalištu, a ne po zakonskom položaju ili nacionalnosti. Uprkos zakonskim preprekama koje su postavili zakoni poput onih o strancima ili o državljanstvu, Evropska deklaracija o ljudskim pravima u gradu govori da “svi gradovi koji potpišu ovaj dokument će dati pravo aktivnog i pasivnog glasanja na opštinskom nivou svim punoletnim građanima koji nisu državljani, nakon perioda prebivališta u gradu dužeg od dve godine.” Građanstvo je stanje svih ljudi koji žive u gradu: oni svi imaju prava unutar grada i prava građana.
Pobunjeni gradovi impementiraju lokalne politike koje imaju za cilj raznolikost dok u isto vreme ne beže od konflikta. U Badaloni, na primer, mi smo ponovo otvorili “verske zone” nakon razgovora sa lokalcima i nakon procesa medijacije sa onima koji su se protivili toj ideji. I da bismo se suprotstavili stavu “ne u mom komšiluku” koji neki pojedinci gaje, mi smo organizovali sastanke širom grada, poput javnih iftar okupljanja tokom zadnjeg Ramazana, ili inicijative ‘Ujedinjene boje.’ Mi želimo da pokažemo da je strah koji nas razdvaja, da su barijere postavljene između nas, u suštini svi veštački, proizvod poruka koje nas izoluju: ne postoji ništa što nas plaši više od toga da budemo izlovani, napušteni i isključeni.
Ja sam ubeđena da će samo saradnjom gradova biti moguće transformisati društvo odozdo; kroz aktivno građanstvo. Mi želimo da kreiramo novi model društva koji je pravedan, inkluzivan, prigodan i koji ne potiskuje raznolikost već je, naprotiv, vidi kao jedan od ključnih elemenata bogatstva i promene. Ako želimo da stvorimo istinske gradove promene, ili Pobunjene gradove, mi moramo da uključimo i u potpunosti prepoznamo prava ljudi različitih kulturnih porekla, različitih verskih ubeđenja, različitih seksualnih orijentacija, različitih dobi, rodova, klasa, idoloških pripadnosti, invaliditeta i tako dalje. Ono što ja želim jeste da primenim intersekcionalan pristup problemu.
Hrabri ljudi, oni koji stvaraju hrabar grad, prevazilaze svoj strah kroz međusobnu podršku, podršku od drugih hrabrh ljudi. Samo tako što učinimo lokalne zajednice jakim i podignemo njihovu svest, odnosno učinimo ih hrabrima, možemo da se suprotstavimo i pobedimo totalitarizam i da pružimo otpor ekstremnoj desnici.
Gradovi utočišta
Ben Hansen, Ana Rius, Ignasi Kalbo, Selin Ganje
“Migracija je fundamentalna sloboda koja mora biti odbranjena.” – Ameli Kanon, Emaus International, Paris
“Izbeglička i migraciona politika moraju da se prožimaju kroz sve segmente politike u Gradskom veću, od ekonomske i socijalne do urbanističkog planiranja. Na njih bi se trebalo gledati kao snagu, a ne kao problem.” – Ignasi Kalbo, Koordinator Izbegličkog gradskog plana, Gradsko veće Barselone
Kontekst
Dok nacionalne vlasti grade zidove i ograde, gradovi i sela prihvataju izbeglice i predstavljaju prostore utočišta za svoje nedokumentovane stanovnike. Širom sveta, gradovi i sela se suprotstavljaju usponu ekstremne desnice i lokalne vlasti i društveni pokreti rade na tome da zaštite ljudska prava i izgrade inkluzivne, ne-etnocentrične oblike solidarnosti i zajednica.
Pridošlice su oduvek dolazile u gradove, i one će sigurno i nastaviti da dolaze. Prihvatanje njih nije toliko pitanje dobroćudnosti, koliko stvaranja nužnih preduslova za zajednički suživot. To je pitanje toga kako možemo da izbegnemo da naši gradovi postanu podeljeni državnim podelama između onih koji imaju državljanstvo i onih koji ga nemaju.
Municipalizam igra ključnu ulogu u problematizovanju trenutnog uspona ksenofobije; lokalne vlasti i drutšveni pokreti mogu da rade na primenjivanju ljudskih prava, kao i na tome da izgrade inkluzivno, ne-etnocentrično građanstvo. Municipalizam nam dozvoljava da razumevamo građansku pripadnost kao nešto više od samo “papira,” već nešto što obuhvata sve oni koji zajednički žive, proizvode i reprodukuju grad i njegova prava.
Ali taj zadatak je daleko od jednostavnog. Ukoliko želimo da podržimo pridošlice u tome da postanu aktivni učesnici u izgradnji prava na grad, mi moramo da pronađemo načine da kreiramo utočište koji ne pretvaraju pridošlice u puke korisnike usluga ili ih ostavljaju isključenima iz društvenog života. I ukoliko bismo želeli da prevaziđemo ideju “asimilacije u naciju,” proces pozivanja ljudi u naše komšiluke, pokrete i institucije mora biti takav da nas sve suštinski izmeni.
Jer ukoliko ne prihvatimo izazov stvaranja građanskog pripadanja, naši gradovi će nastaviti da postaju sve više i više podeljeni. Nepoverenje, svaljivanje krivice i takmičenje za resurse će podrivati radničku solidarnost, kao i podršku za zajednička dobra i univerzalnu dobrobit.
Ako opštine, lokalne institucije poput škola i bibolotike, udruženja i društveni pokreti, svi aktivno prihvate izbeglice, mnogo toga može biti urađeno lokalno da se izgradi suživot i dekonstruišu rasistički stereotipi. Grad je jedno plodno tlo za razvoj post-nacionalne subjektivnosti, jer su se upravo u njemu oduvek tenzije oko državljanstva, isključivanja i podele odigravale. Prihvatanje izbeglica nije samo dobro za lokalan život, već i za globalne solidarnosti, jer podriva dehumanizaciju, napuštanje i isključivanje onih koji najviše pate u svetu u kom postoje nejednakost, klimatske promene i smrtonosna geopolitika.
Lokalne vlasti i teren lokalnih poltiika može da igra veliku ulogu u ojačavanju ovih ciljeva, praksi i mreža solidarnosti, tako što afirmiše otvorenost, uspostavlja resurse i infrastrukturu koja je prihvatajuća – ili čak i kroz praksu građanske neposlušnosti na nivou čitavih gradova.
Mini-manifest
- Podsticanje građanske uključenosti tako što prepoznajemo glasove migranata, njihove zahteve i samo-organizovanje.
- Tretiranje migranata kao građana od prvog dana, tako što ih uključujemo u lokalnu i opštinsku demokratiju (od udruženja i školskih odbora, do javnih rasprava i participativnog budžetiranja).
- Smestimo pridošlice zajedno sa lokalcima, umesto u kampovima koji ih stigmatizuju i izoluju. Bilo kakvo hitno privremeno prebivalište mora takođe biti otvoreno i lokalcima kojima je potrebno.
- Dajmo dugoročnijim stanovnicima, izbeglicima i migrantima podjednak pristup javnim uslugama, stanovanju i socijalnim davanjima da bi se izbegao osećaj takmičenja, isključenosti ili privilegovanog tretmana za bilo koga, kao i stoga da bi stanovnici koji duže žive u gradu imali razlog da se bore za očuvanje usluga od kojih i migrantsko stanovništvo takođe zavisi. Što se nekih pitanja tiče, poput učenja jezika ili pomoći za ljude pogođene ratnim traumama, trebalo bi da postoje i usluge sa specifičnom namenom, ali čak i ove mogu biti, na primer, spojene sa javno subvencionisanim opismenjavanjima lokalaca, tako što se nalaze u istim školama.
- Suprotstavimo se institucionalnom rasizmu tako što okončamo ili oslabimo isključivajuće i dehumanizujuće politike i institucije, poput prihvatnih centara, izbegličkih kampova i zgrada namenjenih isključivo izbeglicama.
- Promenimo gradske propise i policijske politike tako da se dekriminalizuju strategije preživljavanja i načini života siromašnih ljudi.
- Suprotstavimo se nacionalnim vlastima kada one prekrše svoje obaveze po pitanju ljudskih prava.
- Osnažimo migrante tako što kreiramo kurseve jezika, obuke za rad, besplatnu pravnu pomoć i savetovanje.
- Osnažimo civilno društvo i sindikate kao nosioce integracije u građanski život i postojeće organizacije i mreže solidarnosti.
PRIMERI
Opštinske lične karte, Njujork
Gradovi sve više upotrebljavaju opštinske lične karte kao alatku koja donosi jednakost i inkluziju. Opštinske lične karte mogu da umanje ograničenja ugroženim grupama koje su istorijski imale problema sa pribavljanjem ili upotrebom identifikacionih dokumenata izdatih od strane države – poput ljudi u situacijama beskućništva, prebroditeljkama porodičnog nasilja, nedokumentovanih migranata, bivših zatvorenika, transrodnih i rodno nebinarnih osoba, starijih osoba i mladih.
U gradu Njujorku se sprovodi jedan od najvećih programa opštinskih ličnih karata na svetu – IDNYC – koji su gradske vlasti pokrenule 2015. U specifičnom slučaju nedokumentovanih migranata, gradski stanovnici mogu da se prijave za IDNYC kartu bez obzira na imigracioni status. Vlasnici ovih karata takođe mogu da označe svoj preferirani jezik na poleđini karte, kao i svoj preferirani rod (ili da potpuno izostave tu stavku) sa prednje strane.
IDNYC je jedan moćan alat inkluzije jer olakšava pristup gradskim uslugama i dopušta ulazak u javne ustanove. Na primer, uz IDNYC, roditelji mogu da pokupe svoju decu iz škole i da učestvuju bez problema u školskom životu, na primer kroz roditeljska veća u školama. IDNYC može da se koristi i u interakcijama sa njujorškom policijom, u gradskim bolnicama, da se pristupi podacima o zdravstvenoj i vakcinalnoj istoriji, da se otvori bankovni račun, pristupi gradskim bibliotekama i da se dobiju popusti u stotinama institucija kulture i slobodnog vremena. Danas, preko milion građana Njujorka poseduju IDNYC karte. Spoljna analiza IDNYC programa je pokazala da je 77 posto migranata koji su ga koristili, smatralo da je posedovanje IDNYC karte povećalo njihov osećaj pripadnosti gradu.
OMNES, Kilkis, Grčka
OMNES (‘sve’ na latinskom), je program koji je otpočeo u Kilkisu, severnoj Grčkoj, kao odgovor na velik broj izbeglica i migranata koji su bili zaglavljeni tamo u periodu kada je balkanska ruta u severnu Evropu bila zatvorena. Polazeći od principa da bi svako trebao imati pristup nezavisnom i dostojanstvenom stanovanju i da bi svako trebao biti uključen u zajednicu, OMNES je odlučio da radi na izradi rešenja stambenog pitanja koja ne bi pogađala samo osobe u potrazi za međunarodnom zaštitom. Trenutno, taj program skućava preko 500 ljudi u 115 iznajmljenih stanova. Među njima su lokalne porodice koje su bile u situaciji beskućništva, kao i pojedinci i porodice koji nastoje dobiti ili su već dobili status izbeglica ili nekakav drugi oblik zaštićenog lica. OMNES podržava inicijative u polju solidarne ekonomije i nastoji da osnaži pristup javnim uslugama za sve ljude, tako što ih informiše o njihovim socijalnim pravima. Ta asocijacija takođe radi na poboljšanju javnih usluga tako što transformiše centralizovane programe koji tretiraju ljude kao pasivne korisnike, ili nastoji da ih u potpunsosti zameni inicijativama koje promovišu vlasništvo, lokalnu kontekstualizaciju, participaciju i blizinu.
Trampolina kuća, Kopenhagen, Danska
Trampolina kuću je započela grupa društveno angažovanih umetnika, koji su posetili jedan izolovan kamp za izbeglice na obroncima Kopenhagena. Njihov cilj je bio da pitaju stanovnike kampa šta bi oni svi mogli da rade zajedno. Iz ovog dijaloga se razvio društveni centar u Kopenhagenu, urbana baza koja bi trebala da sruši ruralnu izolaciju kampa. Sama kuća, koja je finansijski podržana od strane gradskih vlasti, je stvorila prostor za pridošlice i lokalce u kojima mogu da učestvuju u društvenim, ekonomskim i edukativnim aktivnostima, od učenja jezika i jezičkih razmena, do žurki, debata i projekcija filmova, od frizerskog salona pa sve do ketering zadruge. Trampolina kuća funkcioniše na principima horizontalnosti i participativnosti, i u njoj se svako tretira kao jednako pripadnik od prvog dana. Osnovna ideja jeste da kuća funkcioniše kao centar za učenje demokratije, i za pridošlice i za dugoročnije stanovnike, i da uči obe grupe time kako da se ponašaju demokratski zajedno u svojim svakodnevnim životima. Rezultati su vrlo jasni: oni koji prođu kroz kuću lakše nalaze poslove, lakše nauče danski i razviju društvene odnose u svojoj novoj zemlji – i sama kuća daje dosta retku priliku za društvenu interakciju između pridošlica i lokalaca.
Repopulacija odumirućeg sela izbeglicama, Riače, Italija
Pre petnaest godina, srednjovekovno selo na vrhu brda, Riače, koje se nalazi na južnoj obali Italije, je bilo maltene napušteno, sa raspalim kućama i lokalnom školom koja je bila na ivici zatvaranja. Samo selo je bilo u opasnosti da nestane jer se sve više stanovništva selilo u severnu Italiju i drugde u potrazi za poslom. Riače se suprotstavilo svojoj sudbini tako što je odlučilo da otvoreno prihvati izbeglice da žive i rade kao deo lokalne zajednice. Ovu transformaciju je pokrenuo njegov gradonačelnik, Domeniko Lučano, koji je stvorio program, finansiran od strane italijanske vlade, da ponudi izbeglicama napuštene stanove i besplatne obuke. Ova inicijativa je oživela i ekonomiju i stanovništvo; oko 450 migranata, iz 20 različitih država izvan Evrope, sada žive u Riačeu, gde čine skoro jednu četvrtinu stanovništva sela.
Feminizovanje politike
Žene čine preko 50 % svetske populacije, a ljudi koji nisu belci čine još veći procenat. Gradovi utočišta pokušavaju da razviju alternative trenutnom sistematskom obezvređivanju života ljudi koji nisu belci, kao i sistematskoj eksploataciji ljudi koji nisu državljani, i njihovom isključivanju iz formalnog učešća u političkom životu. Migrantkinje su u opasnosti od toga da postanu nevidljive, kao i od toga da se suočavaju sa duplom potlačenošću i kao žene i kao migranti, i stoga mora biti prioritet da se osnaži njihovo samo-organizovanje, kao i da se obrati pažnja na nasilje sa kojim su suočene tokom migracionog procesa. Gradovi moraju da rade na tome da dozvole ženama da budu ekonomski nezavisne i moraju takođe da se suoče sa nedostatkom radnih prava koje država omogućava, da bi porodični život postao izbor koji same žene prave, a ne nešto na šta su primorane iz nužde.
Feminističke i anti-rasističke politike nisu samo pitanje etike, već i strategije. Transformativne politike će biti slabe ukoliko ne pronađu načine da izgrade solidarnost preko konstruisanih podela, načine da umanje takmičenje i prezir zasnovan na rodu, državljanstvu i etničkoj pripadnosti.
DELOVANJE U GLOBALNIM MREŽAMA
Gradovi solidarnosti
Gradovi solidarnosti je inicijativa EUROCITIES mreže koja je osnovana 2016. godine, kao odgovor na migrantsku krizu. Predvođena Barselonom, Atinom, Berlinom i Amsterdamom, Gradovi solidarnosti ima za cilj da ukaže na ulogu koje gradovi imaju kao politički predvodnici u nošenju sa migracijama. Njen rad je zasnovan oko četiri stuba:
- Razmena informacija i znanja o situaciji sa izbeglicama u gradovima
- Zagovaranje za povećanu uključenost i direktnu finasijsku podršku gradovima u prihvatanju izbeglicama
- Međugradska tehnička i finansijska asistencija i izgradnja kapaciteta
- Obavezivanje evropskih gradova na privhatanje relociranih tražilaca azila.
Jedan od glavnih zahteva Gradova solidarnosti jeste da gradovi imaju sposobnost da sami relociraju izbeglice među sobom direktno na bazi svog kapaciteta da ih prime, bez dozvole državnih vlasti. Pokušaj Barselone da prihvati 100 izbeglica direktno iz Atine je bio blokiran od strane španske državne vlasti u martu 2016.
KLJUČNI KONCEPTI
Solidarnost: Za razliku od humanitarnosti, solidarnost se odnosi na prepoznavanje zajedničkih interesa i zajedničkih borbi, kao i na potrebu da se ukinu nejednakosti, umesto da se ublaže i održavaju.
Građanska pripadnost: Nasuprot državljanstvu, koje deli stanovnike grada na osnovu “legalnosti” njihovog prisustvo, građanska pripadnost je nešto na šta svi oni koji žive, rade i reprodukuju u jednom gradu, imaju pravo. Ona se odnosi na zajedničke interese u suživotu zasnovanom na jednakosti, zajedništvu, i međusobnom poštovanju. Ona prepoznaje da su i oni koji nemaju pravo glasa takođe sposobni da zahtevaju i razvijaju prava kroz svoju političku agensnost.
“Za sve”: Prava na dom, socijalnu zaštitu, obrazovanje, itd. moraju da budu univerzalna u onoj meri u kojoj je to moguće, da bi se izbeglo i isključivanje migranata kroz rasističke mehanizme, kao i utisak da migranti dobijaju povlašćen tretman, što može dalje da pothranjuje rasizam.
Alati i resursi
Pobunjeni gradovi politički okrugli sto “Gradovi utočišta”
“Izbeglice su dobrodošle” Govor Ade Kolau, 4. septembar 2015.
“Nemojte da nas naterate da se sramotimo toga što smo Evropljani”: Otvoreno pismo Ade Kolau, gradonačelnice Barselone; Đosepine Nikoli, gradonačelnice Lampeduze; i Spirosa Galinosa, gradonačelnika Lezbosa, 16. mart 2016.
