Govori Došljakinje Istine
Ivana Maksić
Govori Sodžerner Trut (Sojourner Truth, rođene Izabele Baumfri /Isabella Baumfree/, 1797-1883), putujuće propovednice, abolicionistkinje i borkinje za ljudska i ženska prava, ne samo da su i nakon skoro dva veka aktuelni, već su umnogome i subverzivni. Njihova snaga, britkost, autentičnost i duhovitost zadivljuju nas, koliko zbog činjenice da ih je izgovarala bivša ropkinja i nepismena žena (govore su, naime, zapisivali njeni savremenici), toliko i zbog beskompromisnog stava i delanja koje je dosledno pratilo izgovorene reči.
Ono se ističe kroz revolucionarne napore da se u tadašnjoj američkoj stvarnosti izbori žensko pravo glasa (ostvareno tek 1920, četiri decenije nakon njene smrti), da se ukine smrtna kazna, kao i da se oslobođenim robovima obezbedi zemljišni posed, kako ne bi zavisili od vladine pomoći koja je u praksi bila krajnje neučinkovita i uglavnom značila gladovanje i beskućništvo. Sodžerner Trut je još tada ukazivala na nerazrešivi paradoks činjenice da su oni čiji je rad bio brutalno eksploatisan, čak i nakon emancipacije osuđeni na život bez imovine i mogućnosti za školovanje, a da su istovremeno smatrani odgovornim za siromaštvo, kriminal i nepismenost. Ona precizno imenuje uzroke problema, prozivajući tadašnje potomke robovlasnika kao odgovorne za sistemsko održavanje nejednakosti i društvenu izolaciju „Obojenih“.
Čitav vek kasnije, isti zahtevi će biti artikulisani u političkom programu pokreta „Crnih muslimana“ i govorima Malkolma Iksa, što svedoči o veoma sporim promenama u američkom društvu i nužnosti radikalizacije protesta i borbe različitim sredstvima.
Hrišćanski predznak propovedi i pozivanje Sodžerner Trut na izvorne primere iz Biblije, na ideju oprosta neprijateljima (robovlasnicima) i univerzalne ljubavi kao jedinom mogućem garantu mirnog suživota svih američkih građana, čini ove govore umnogome bliskim esejima Džejmsa Boldvina. Ipak, hrišćanski duh ovih propovedi samo je jedan njihov konstitutivni i retorički element koji prestaje da bude bitan u kontekstu socijalnog, klasnog i feminističkog komentara i pozivanja na pravdu.
U ovim govorima nema često prisutne i u ime vladajućih slojeva i njihove moći instrumentalizovane hrišćanske i bogobojažljive glorifikacije siromaštva i ovozemaljskog pristanka na patnju i nepravdu, kao ni patrijarhatu i crkvi imanentnog kulta žene kao žrtve. Iako je žene među prvima u svojim govorima postavila u ravan robova (imovine), a muškarce izjednačila sa robovlasnicima, Sodžerner Trut ne opravdava žensku bespomoćnost, niti prepuštanje potčinjenosti kao nečemu nepromenljivom, a ponajmanje prirodnom.
Naprotiv, ono što je i danas subverzivno u njenim iskazima, između ostalog, jeste upravo svojevrsna radikalna rodna autokritika usmerena prema bespogovornom povinovanju konceptu ženstvenosti, neretko besmislenoj ili po zdravlje štetnoj ženskoj modi i povlađivanju muškarcima, što možemo čitati kao kritiku danas dominantnog liberalnog feminizma koji je prigrlio ideju objektifikovane i komodifikovane ženstvenosti, iako u tome nema ničeg oslobađajućeg niti emancipatorskog.
[…] „Kada sam pre neki dan videla te žene na Konvenciji za žensko pravo glasa, pomislila sam – kakve ste vi to reformatorke sa tim guščjim krilima na glavama, kao da ćete da poletite? I vi, tako smešno obučene, govorite o reformi i ženskim pravima? Bolje da tu reformu sprovedete prvo na sebi.“ […]
Subverzivna kritika američkog liberalnog građanskog stava, pak, provejava kroz problematizaciju ustavne odluke po kojoj je za pravo glasa neophodna pismenost i imovinski status, kao da, kako kaže Sodžerner, muškarci i žene ne vrede ništa više od onoga što mogu da kupe.
[…] „Ne čitam tako sitne stvari kao što su slova, ali čitam ljude i narode. Ne razaznajem slova u bukvaru, ali mogu da vidim kroz zidove. Kako je uskogrud taj stav da glasači treba da umeju da čitaju! Ja znam šta je ispravno i to i činim bolje od mnoge velike gospode koja ume da čita. A još je tu i imovinski status kao uslov za glasanje! Kao da muškarci i žene koji su nešto stekli ne vrede baš ništa više od svoje imovine.“ […]
Sodžerner Trut je tokom detinjstva i mladosti nekoliko puta prodavana zajedno sa stadom ovaca različitim gospodarima za stotinak dolara, bila je bičevana i silovana, a potom skoro deceniju provela kao služavka, da bi tokom druge polovine svog života postala jedna od najslobodoumnijih američkih glasnogovornica, žena koja je sakupljala hranu i pomoć za Uniju tokom Američkog građanskog rata i prva Afroamerikanka koja je uspela da dobije parnicu protiv belca i oslobodi svog bespravno prodatog sina.
„Došljakinja Istina“ koju je imenom i delom oličavala, do kraja života je ostala dosledna zalogu istine, imperativu jednakosti i permanentnoj emancipaciji.
___________________________
Knjigu “Govorila sam samo istinu i ništa nisam prećutala. Govori Sodžerner Trut” u prevodu Ivane Maksić izdaje Omladinski centar CK13 u okviru edicije “Hrabrost je zarazna” u sklopu projekta “Hrabrost je zarazna: Jačanje feminističke svesti i aktivizma u Novom Sadu i Srbiji” i uz podršku Američke ambasade u Beogradu.
