Genocid kao zločin države
(izveštaj sa seminara “Ratni zločini, genocid i sećanja. Koreni zla – Želim da razumem”)
„Genocid nije samo rat, to je nešto mnogo opasnije od rata!”
Rafael Lemkin
Seminar alternativnih politika “Ratni zločini, genocid i sećanja. Koreni zla – Želim da razumem” je održan 24. i 25. juna 2023, u Crnoj kući, u organizaciji Omladinskog centra CK13, u okviru programa “Svakodnevno je političko”. Seminar je vodila Janja Beč-Neumann, sociološkinja, psihološkinja, istraživačica genocida, i mirovna aktivistkinja, uz asistenciju Miloša Uroševića (Žene u crnom). Program je bio podeljen u pet delova: Koreni i tkivo nasilja; Genocid, Raphael Lemkin i Konvencija Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida; Masovni ubica se ne rađa, masovni ubica se postaje – O knjizi Gite Serenji (Gitta Sereny) “Treblinka: put u tamu”; Međunarodni krivični sudovi u XX veku, Zone ćutanja u postgenocidnim društvima. Osim toga, prikazana su i dva filma koji se bave genocidom, tačnije Holokaustom i vojnom huntom u Argentini: Noć i magla” (Nuit et brouillard, Alain Resnais, Francuska, 1956) i Argentina 1985, (Santiago Mitre, Argentina, 2022).
Sam seminar predstavlja deo istoimenog studijskog postdiplomskog kursa ERMA (Regionalni postdiplomski magistarski kurs ljudska prava i demokratija u Jugoistočnoj Evropi, koji su organizovali Univerziteti u Sarajevu i Bologni) čija autorka je naša gostujuća predavačica Janja Beč-Neumann. Kurs je trajao u periodu 2002-2007, i predstavljao je preko potreban akademski diskurs koji bi razbio zonu ćutanja o ratnim dešavanjima u BiH tokom 90-ih. Upravo je ćutanje, tačnije zavera ćutanja, karakteristična za traumatizovana postratna i genocidna društva kakva su i naša. U prilog ovoj tezi govori i skrajnutost delovanja Janje Beč Neumann u Srbiji, jer, ovo je prvi put da se ovakav kurs održao u Vojvodini, i drugi put u Srbiji (prethodni je bio u Beogradu 2012. u Beogradu u organizaciji Žena u Crnom). Takođe, dok delo Janje Beč Neumann “Pucanje duše”, (svojevrsni dokument ispovesti deset bošnjakinja čiji su najbliži ubijeni u genocidu), broji višestruka izdanja u hiljadama primeraka u Evropi, kod nas broji svega dva izdanja u nekoliko stotina primeraka. Kada ovome dodamo i podatak da je zahvaljujući tom delu Beč-Neumann kandidovana za mir 2007.godine, jasno je da su u Srbiji sistemski ugušeni glasovi antiratnog otpora.
Premisa seminara je bila da se fenomenologija nasilja ne iscrpljuje samo u fizičkom/ratnom sukobu, već da je nasilje duboko impregnirano u našim društvenim i ekonomskim strukturama i načinu na koji se odnosimo prema životnoj sredini. Pojam “tkivo nasilja” upućuje na prožetost društva nasiljem od porodice do institucija, a kompleksnost i pogubnost tkiva nasilja je predočena znakovitom statistikom po kojoj loša državna uprava na godišnjem nivou ubije više ljudi od teororističkih akata i ratnih sukoba (milion i po, nasuprot pet hiljada i petsto hiljada). Tranziciona društva poput našeg, društva koja nastavljaju da žive nakon diktatura i ratnih režima, su u naročitoj opasnosti da nastave sa nasiljem. Tokom seminara smo se osvrnuli na duboko posrnuće srpskog društva nakon 90-ih koja se ogleda u potpunom osiromašenju društva (“Siromaštvo je najgora forma nasilja” – Mahatma Gandi), pri čemu siromaštvo nije samo ekonomska, već i društvena kategorija. Za Janju Beč-Neumann znakovito je postratno urušavanje profesionalizma, mržnja prema znanju, egzodus stručnih kadrova, moralno posrnuće srpske političke elite i državne administracije, ali i bogaćenje na temelju ilegalnih tokova novca, pljačke, kriminala. Po njenim rečima, Srbija spada u drugu po redu najsiromašniju evropsku zemlju kada govorimo o stanju u zdravstvu i obrazovanju. U tom kontekstu se i razgovaralo o protestima protiv nasilja u Srbiji, ali i o visokom potencijalu nasilja u Srbiji koji je rezultat nesuočene viševekovne ratne prošlosti i nelečenih trauma. Poredak terora države je uvek na snazi, ovde se vlada strahom i mržnjom, društveno tkivo je uništeno. “Živimo u zemlji u kojoj su sva očekivanja, i kvalitativna i kvantitativna, drastično smanjena, a to jeste univerzalna definicija nasilja”.
Samoupitanost o legitimnosti podučavanja postratnih generacija o genocidu, o tome da li je – ili nije – u BiH izvršen genocid, proizilazi upravo iz nasleđenog viševekovnog ćutanja i poricanja. Otuda i zahtev hoću da razumem koji je nemoguć bez znanja o zverstvima koja su se događala, o ljudima koji su činili zločine, o onima koji su ćutali, o onima koji su ubijani, o onima koji su preživeli. Zato Beč-Neumann ističe da je “teško znati, ali je gore ne znati” jer samo je tako moguće razbiti krug ćutanja i obezbediti perspektivu mira. Jer, ne ćute samo zločinci, već i žrtve, jer, teško je suočiti se sa traumom gubitka najbližih. Ćute i oni koji su se suprotstavljali ratnom vihoru pomažući komšije, jer se u mržnjom zadojenoj zajednici pomoć “neprijateljima” smatra izdajom. Ćute i oni koji znaju šta se dešavalo jer je zločin bio velik, a na generacijama koje dolaze je da nose taj teret. Upravo su mladi učesnici seminara kao glavni motiv za učestvovanje na seminaru naveli nepoznavanje činjenica, nesigurnost kako govoriti o zločinama 90-ih.
Sukladno tome, Beč-Neumann insistira na abecedi genocida:
- Genocid je zločin države, njenih institucija i resursa;
- Negiranje genocida je strategija države;
- Genocid nije događaj, genocid je proces u tri glavne faze: predgenocid, genocid i postgenocid. Genocid zahteva vreme i prostor.
Misliti genocid u Srbiji i na koji način je srpsko društvo postgenocidno, je nemoguće bez znanja o istorijskoj činjenici da je u svetu prva optužnica za genocid podignuta pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju upravo povodom zločina koji je vojska Republike srpske počinila u BiH. Naime, Ričard Goldston, prvi tužilac haškog tribunala, 25. maja 1995. podiže optužnicu protiv Ratka Mladića i Radovana Karadžića za genocid u BiH za period april 1992 – maj 1995. u sedam bosanskih opština, da bi kasnije obojica i bili osuđeni za genocid. U prilog tvrdnji da se radi o nameri da se etnička grupa bošnjaka istrebi govori podatak da je ubijeno 8.000 ljudi u kratkom vremenu, da su njihova tela potom skrivena u masovnim grobnicama i naknadno premeštana, pri čemu je bila neophodna čitava mašinerija i logistika, tehnička, finansijska, ljudska sredstva, izvršioci, ali i posmatrači. Pre toga je bilo neophodno dehumanizovati žrtve, načiniti ih legitimnim metama, u čemu su glavnu ulogu imali nacionalistički politički lideri i mediji i to je bio period “govora mržnje”. Činjenica da politička elita Srbije ne priznaje genocidnu prirodu zločina u Srebrenici, uprkos dokazima i presudama, govori o nastavku učešća države u genocidu.
“Napokon je došao trenutak da se nakon bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru” – Ratko Mladić (11. jul 1995, Srebrenica)
“Ubijte jednog Srbina, mi ćemo sto muslimana, pa da vidimo da li sme međunarodna zajednica da udari na srpske položaje…” – Aleksandar Vučić (20. jul 1995, Skupština Srbije)
Po rečima Beč-Neumann, mi danas živimo u poricanju, u “ćutanju mržnje”, a po diktatu onih koji danas vladaju a učestvovali su u ratnom huškanju i pripremama za rat. Priznanje za zločine se dešavaju izuzetno retko, zapravo, nasilje, poricanje i ćutanje je integralni deo patrijahalnog društvenog koda. Tako je tezom Miloš Urošević “da se masovnim ubicom ne rađa, već postaje”, iznetom kroz životni put Franca Štigla, istakao važnost društvenog konteksta počinjenih zločina. Franc Štigl je jedini SS komandant logora smrti (Treblinke i Sobibora) kome se sudilo, i koji je do pred kraj života poricao ikakvu odgovornost, krivicu za počinjena dela. Činjenice o njegovom životu poput nasilnog odgoja u porodici, karirijernog uspona od zaposlenja u centrima za eutanaziju do SS komandanta logora upućuje da se subjektivni porivi zločinca ne mogu razumeti mimo okruženja, a koje je u Nemačkoj tokom nacističke vladavine imalo nasilan i genocidan karakter i pre početka rata. Najveći paradoks takvog okruženja jeste dvostrukost života zločinaca, onog privatnog u kom mogu biti okarakterisani kao “dobri muževi i očevi”, i onog javnog u kojem službeno obavljaju monstruoznosti. Paralelni idiličan porodičan život komandanata logora nadomak samog logora i uloga dželata u logoru bi bio nemoguć bez prećutnog znanja i nedelovanja u kojoj porodica igra značajnu ulogu samopotvrde “ljudskosti” zločinaca. Tako poricanje postaje operativno u kolektivnoj aboliciji zločinaca kao potisnuto i neverbalizovano znanje; svi znaju za njih, svi znaju šta su radili, ali oni su deo naše postratne zajednice.
Seminar je u fokus stavio i Rafaela Lemkina, tvorca “Konvencije o sprečavanju i zločina Genocida”, zahvaljujući kom je genocid kao zločin svrstan u međunarodno krivično pravo, kao nova pravna kategorija kojom bi se detektovale nepojmive strahote poput onih počinjenih tokom Holokausta ili nad Jermenima u Otomanskom carstvu tokom Prvog svetskog rata. Genocid, ta teška i nepojmiva reč, kao zločin biva pravno priznat tek 1948, kada je u Skupštini Ujedinjenih nacija usvojena konvencija o genocidu, čime je utvrđeno da genocid ne može više biti unutrašnja stvar bilo koje države, da nijedna država ne može suvereno da sprovodi teror nad svojim građanima, i da bi međunarodna zajednica morala da reaguje u slučaju da se to dogodi. Kažnjivost genocida, kriminalizacija terora države bi upravo trebalo da odvrati moćnike od zla, da ih opomene da se neće moći sakriti u skutima države. Kako Janja Beč-Neumann ističe, konvencija o genocidu je kreacija novog termina koji odgovara realnosti takvog zločina, a koji je do tada bila neadekvatno tretirana kao zločin protiv čovečnosti. Kriminalizovanje genocida je uvelo u pravnu i političku realnost kažnjivost svih onih dela čiji je cilj uništenje neke grupe na osnovu vere, nacije, rase, etniciteta, a koji podrazumevaju izvršenje, javno nagovaranje, i saučesništvo. Upravo je zato genocid kao pojam važan jer pravi distinkciju između masovnih zločina koja su motivisana uništenjem određene grupe i onih koja to nisu. Ipak, po rečima Janje Beč-Neumann, važno je znati da kompleksnost genocida kao procesa i njegovih aktera upućuje na to da je genocid moguće sprečiti u nekom od njegovih etapa, što jeste funkcionalistički pristup razumevanju i objašnjenu genocida, a koji podrazumeva da se genocid podstiče u nižim sferama komandne odgovornosti i drugih hijerarhijskih struktura, a ne samo od komandnog vrha.
Što se pravde za počinjene tiče, ona varira od države do države. Za svaki slučaj procesuiranja genocida je neophodno uzeti u obzir unutrašnji kontekst države, njen kapacitet i političku volju vlade, značaj koji događaji imaju za međunarodnu zajednicu, interese velikih sila i spremnost na delovanje. U slučaju Srebrenice, međunarodno podizanje optužnice za genocid je bilo motivisano najpre činjenicom da se radilo o najvećem zločinu na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Ipak, i nakon podizanja optužnice, trupe Ujedinjenih nacija nisu pružili logistiku za hapšenje Mladića i Karadžića, a Srbija dugo nije imala kapaciteta i političke volje da ih izruči međunarodnom sudu. Štaviše, smatra se da je jedan od uslova za potpisivanje Dejtonskog sporazuma bila i amnestija zločinaca, poznata kao “amnestija za mir”.
Kako god bilo, važnost Lemkinove konvencije o genocidu je po njegovim rečima u tome “da naši zakoni moraju biti jači od zakona kriminalaca”. Janja Beč-Neumann je istakla da bi Crna kuća kao mesto organizovanja ovakvog seminara o genocidu i Kuhinje solidarnosti bila dovoljna za teror vojne hunte u vremenu “prljavog rata” u Argentini. Zato ona ističe važnost instrumenta konvencije o genocidu kao prevencije terora i polazne osnove za sve buduće inicijative procesuiranja onih koji su podsticali na genocid. O tome da li će to i biti moguće u budućnosti, teško je reći, a upravo zbog velikog potencijala vladajućeg režima i društva za nasilje. Ipak, Beč Neumann je podsetila da je “nedodirljivost” i samouverenost srpskog vojnog i političkog vrha 90-ih da neće odgovarati za zločine na kraju bila uspešno slomljena političkom hrabrošću nove demokratske vlade. Za nju su današnji protesti važni ukoliko oslobađaju ljude od straha i potencijalno nose klicu hrabrosti suočavanja sa prošlošću, budućih mladih hrabrih ljudi sa instinktom za pravdu.
