Povodom 17. oktobra, Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva, objavljujemo tekst i umetnički rad Marije Mitić “Da li ih vidite?” koji se sastojao od postavljanja skupltura u javnom prostoru.
“Živimo u svetu zaboravljenih živih ljudi” – skulptura sedeće ljudske figure predstavlja sećanje na tragediju koja se desila u Novom Sadu, 13.12.2016. godine u 4 sata ujutru, kada je čovek u situaciji beskućništva stradao u vatri, zapaljen od strane maloletnih lica. Dragutin Todorović je preminuo u bolnici u 9 ujutru. Tragovi požara su i posle pet godina i dalje tu.
“Šta je sa mojim narodom?” – skulptura devojčice posvećena je svoj deci ulice koja su primorana da žive život lišen detinjstva i prava deteta. Deca se igraju. Nisu znala da su se igrala sa životom.
————————————–
Moje stvaranje je počelo idejom ili sećanjem, čuo sam kako neko čita moja ime u neverici. Miris metala me je oblio. Da li se opet rađam? Čujem šuškanje kesa i sečenje plastike koje se zatim obavija oko mog skeleta. Ne mogu se pomeriti, ne vidim ništa. U sedećem sam položaju. Glasovi oko mene pričaju o meni, ali se moje ime ne spominje. Da li ih je strah ili ga samo ne znaju?
Gde sam? Vreli su dani, mora da je leto. Svakim danom se osećam sve više postojanijim. Moje plastično meso sklapano lepljivom braon trakom, obloženo kesama i vakumiranim flašama. Imitacija tela. Gde su mi organi, gde su creva, pluća, gde mi je srce? Prošlo je par dana, noći sam provodio sam, život me je napuštao negde blizu ponoći.
Jednog dana sam osetio kako se još nešto rađa pored mene. Moji radovi su zaustavljeni. Ne znam ko je to, ne znam ko su oni. Taj život mi je poznat, ali ne i blizak. Načuo sam šta su pričali o njima, jadne male duše. Te iste duše su poslednje čega se sećam. Ne znaju šta rade, ne znaju za drugačije, naterane u taj svet čim su pomolile nos iz materica i ugledale svetlost sijalice u bolnici. A šta su znali i njihovi staraoci, kada je sa njima bilo isto. Mirišu na mokru ustajalu odeću. Meso im je sačinjeno od nabijenog novinskog papira. Satkani od onoga što i sami nalaze da bi preživeli. Njihovo postojanje mi je pravilo društvo tokom noći, nismo razmenjivali reči jer niko od nas nije imao usta, nemamo glas, nego smo samo tako sedeli i čekali zoru. Nisam više bio usamljen.
Jednog dana sam čuo dovlačenje poznatog mirisa. Poslednja stvar koju sam osetio pod telom kad sam bio. Karton. Opet sam ga osetio na sebi. U sebi.
Sa terase se mogla dodirnuti krošnja drveta. Obavijen lepljivom trakom, sačekao sam noć i tada ugledah svetlost, osetih vrućinu, goreo sam. Ali ovog puta nije bolelo. Osećao sam se oživljeno. Bio sam oživljeno sećanje. Bilo je oko četiri iza ponoći. I dok se plastika topila niz moj skelet, sagoreli karton je leteo ka nebu. Vatra je rasla i sa njom moja spoznaja mene samog. Novi dan je počeo oko ponoći. Sada je blizu devet. Moje ime je.
Živimo u svetu zaboravljenih živih ljudi.
Šta je sa mojim narodom?
