Sećanje ne čini skup informacija o prošlosti, već nova iskustva kojima istine i doživljaji iz prošlosti nastavljaju da traju i transformišu se. Sećanja na 17 godina života Crne kuće čini sve ono što je danas u njoj živo i razvija se crpeći snagu iz svega što je bilo i, još više, iz svega onoga što će biti i što može biti. Ovo nije poetizacija 17 godina CK13, već biologična činjenica: telo je ono koje pamti i telo nastavlja sećanje.

Naša tela: ovde smo se sreli i upoznali, davno, pre 17 ili pre 15, 10 godina, kao i bezbroj mladih koji danas ovde svaki dan pronalaze i upoznaju i sebe i jedni druge. Ovde smo svi pronašli utočište – mesto na kojem ‘biti’ znači ‘pristizati’, biti sve bliže snu u kojem živimo u miru i slobodni.

Kako sanjamo, tako će biti. Predosećaj ostvarenja sna je u osećaju/osećanju od kojeg svi mi ovde bolujemo. Nismo bolesni ali bolujemo – od srčanosti. Srčanost se u ovom društvu ne smatra etičkom i političkom vrlinom već slabošću srca, manom tela i karaktera – odlikom onih koji verovatno neće preživeti, zbog čega su nepoželjni i prezreni. Nama je srčanost prvenstveno ili jedino ono od čega živimo.

Srčanost je čudesno lepa reč – upućuje jednako i na telo i na dušu; sadrži i plemenitost i drčnost, i nežnost i snagu, i brižnost i hrabrost. Srce je mišić spoznaje, a “uvid, jednom doživljen, se više ne može poreći” (Andrea Dworkin). ‘U trenutku kada biramo da volimo’ – upućuje nas bell hooks – ‘odabiramo da stojimo naspram dominacije i ugnjetavanja, straha, otuđenja, razdvajanja…’. Odabrali smo da volimo. I nema silnika kojem se nećemo usprotiviti. 17 godina se menjamo, među sobom razmenjujemo krv, i srce nas neće izdati.

Drugačijost koja nas izdvaja/spaja – kognitivna, emotivna, politička, telesna, duhovna – uvek je, oduvek je tako u svim neslobodnim društvima, praćena patnjama. Neuroze, socijalne fobije, trzaji ruku i nogu, depresija, melanholija, šizofrenija, bipolarni poremećaji, anoreksija, autizam, anksioznost, odumiranje koštanog tkiva, razna oboljenja kože, digestivnog trakta, štitne žlezde, srca i druga degenerativna oboljenja, često su osobine različitih političkih, kulturnih, ekonomskih, umetničkih, filozofskih, seksualnih manjina; simptomi koji se tumače kao devijacije (kritičkog) mišljenja, (slobodnog) ponašanja, (iskrenog) raspoloženja, (dijaloške) komunikacije, (veganske) ishrane.

Osim kao neoprostiv prestup, izbor sudbine otpadnika iz “sopstvene” zemlje i “sopstvene” kulture izgleda nerazumno i autodestruktivno iz perspektive dominantne većine, skoro kao vrsta individualnog ludila. Ali ovde, na ovom mestu, učimo se političkoj anamnezi i razumemo da nismo mi bolesni ili poremećeni, već ovo neslobodno društvo, zaposednuto demonima nacionalizma i patrijarhata, u kojem se obožava moć i gde se svakodnevno prinose krvne žrtve bogu ocu i državi.

Naš uvid se više ne može poreći:  mi smo svi zajedno dezerteri iz otadžbine i ponosni na patricid. Domovinu i maternji jezik tražimo i pronalazimo u stvaranju novog društva koje proističe iz mešanja krvi i u novoj komunikaciji koja proističe iz mešanja pljuvačke.

To je obećanje drugačijeg sveta. Tako je oduvek, pa i ovih 17 godina, i tako će i biti – dok god se noću čuju srca kako krv obogaćenu snom ulivaju u krvotok.

𓅫

Tu noć lucidnih snova i skrivenih otkrića, naše trenutke međusobnog hrabrenja na slobodu, ovo naše leglo zabranjenih i prokaženih znanja, sigurno mesto poverenja pod nebom, naše zajedništvo i bliskost na putu – ove prizore našeg sveta smo prepoznali u radovima američke umetnice Nikki McClure koja nam je darovala svoje ilustracije da njima obeležimo rođendan CK13 i proslavimo naše iskustvo i viziju. Traži Jednakost Iznova Večeras – u njima prepoznajemo našu kuću, dvorište, sebe i sve druge Druge. Dirnuti smo darom i darežljivošću Nikki McClure i zahvalni na njenom razumevanju i podršci.

I hvala svima koji ste uvek tu, svako veče iznova zajedno tražeći jednakost.

Traži

Jednakost

Iznova

Večeras