Od činjenice da je nedavna istorija bivše Jugoslavije ispisana krvavim građanskim sukobima i zločinima protiv čovečnosti, jedina gora činjenica je da države naslednice aktivno rade na istovremenom negiranju “vlastitih” zločina, “tuđih žrtava” i vlastite odgovornosti, i stigmatizaciji “drugih” kao zločinaca i isticanju “svojih žrtava”.
Propuštene prilike da se sistemski sprovede suočavanje sa zločinima i zločinačkom kulturom obeležavaju živote ljudi post-jugoslovenskih društava na jedan naročit i poguban način – živimo u zločinačkim državava nastalim na talasu zločina, vode nas zločinci i ratni huškači. Isti mehanizmi kojima se odlučivalo o ratu, ideje kojima se rat vodio i kojim se “razrešio”, prisutni su u “post ratnom” periodu u našim društvima – mehanizmi dubokog svakodnevnog nasilja u svakodnevnom životu. Nažalost, postoji saučesništvo građana i vlasti u ovom projektu, a koje se ogleda kroz ponavljanje nasilja u direktnom, strukturnom i kulturnom smislu.
I zato, kada govorimo o nikada uspeloj tranziciji naših društava nakon 30 godina možemo se zapitati da li će ona uopšte i biti moguća u budućnosti i svakako možemo reći da ratno stanje ne prestaje sa prestankom oružanih sukoba. Rat se i dalje vodi, kako spolja, tako i iznutra, prema spoljašnjim i unutrašnjim “neprijateljima”. I u tom smislu možemo govoriti o potrebi višestruke tranzicije: kojom ćemo se kao društvo suočiti sa zločinima koji su se vršili u naše ime i priznati sve žrtve i jasno odrediti zločince; prestati da se delimo po nacionalnim i verskim osnovama; kojoj ćemo na demokratski način uspostaviti mehanizme podsticanja političke, socijalne, ekonomske, rodne i ekološke pravde. Sve ove tranzicije su međusobno uslovljene i jedna bez druge nisu moguće.
Što se Srbije tiče, nemoguće je očekivati od društva koje falsifikuje zločinačku istoriju da ide napred u budućnost. Nemoguće je očekivati od društva koja negira zločine počinjene u njegovo ime i koje se opravdava “istorijskom nepravdom” koju trpi, da bude pravedno prema ljudima, naročito onim marginalizovanim i svakodnevno ugnjetavanim, da bude pravedno prema drugim živim bićima i prirodi. Naglašavamo – naša društva su učestvovala u projektu etničkih čišćenja, kreiranju teritorija doslovno očišćenih od drugih i drugačijih (kroz masovna ubijanja, silovanja, proterivanja, biroktatsko nasilje). Jednostavnije rečeno, ulog rata je bilo stvaranje država bez ljudi “druge” veroispovesti i nacionalnosti. Monstrouznost ovakvih poduhvata se ne može dovoljno naglasiti, a posledice su pogubne. Srbija i dalje doprinosi narativima kojima se osuđeni ratni zločinci smatraju herojima, rehabilituje ih, negira zločine, podstiče mržnju prema drugima, širi interesni uticaj na susedne države i računa na kriminogene strukture koje nikada nije suspendovala još od 90-ih. I dok god je tako Srbija ne može da bude faktor mira.
Čitavo civilno društvo je taoc ovakvih ratnih struktura skrivenih iza državnih institucija. I zato, kada govorimo o ratu trebalo bi da imamo u vidu nasilje nad civilnim društvom, civilnosti uopšte, načinu života koji bi podrazumevao mir kao stanje, a ne puko odustvo rata. Duboko ranjeno civilno društvo nema snage da artikuliše i nametne politike koje bi omogućile održiv život i vrednost života ljudi i drugih živih bića. Propuštamo prilike da otvorimo prostore empatije i solidarnosti iz traume, iznova obnavljajući narative rata i učestvujući u njegovom trajanju. Rat kao sukob između država je moguć samo kao sukob između ljudi koji pristaju ili su primorami da u ratu ili u “miru” postanu produžena ruka nasilja države. Zato ni ne bi trebalo da čudi da u Rusko-ukrajinskom ratu ne uspevamo da vidimo pre svega humanitanu katastrofu i pogubnost za obične ljude, niti pokušaj etničkog čićšenja teritorija, već pribegavamo geopolitičkoj racionalizaciji sukoba, pri čemu je Vladimir Putin dobio status najpopularnijeg političara u Srbiji! Duboko uznemirava činjenica koliko su Srbi skloni veličanju agresora i zločinaca, i kako su u tom smislu poltike mržnje i zla duboko ukorenjene u svakodnevnu svest naroda koji nije izvukao pouku iz ratova 90-ih, a to je da je svaki rat loš i na koncu uvek poguban za običan narod, decu, žene, mlade, stare…
Zato je pitanje rata i mira šire od pitanja oružanih sukoba, ono je pitanje svakodnevnog života, ono se tiče načina na koji živimo i kako se ophodimo prema drugima i drugačijem. I zato kada govorimo o miru, i šta bi danas bio mir, bilo koji odgovor, ili delo koje bi išlo u prilog solidarnom i odgovornom društvu, doprinelo bi miru. Mir bi trebalo stvoriti i za to ne postoje zacrtani putevi. Regionalna konferencija “Odgovorna sećanja i politike mira”, održana 12. novembra u organizaciji Omladinskog centra CK13, imala je za cilj da pruži kritičku, konstruktivnu i radikalnu perspektivu nagovora na mir i život koji je svakodnevno i dosledno posvećen miru. Konferencija je bila naš način da pomognemo prevazilaženju izazova sukoba i rata koji nam se nameće kao opravdan i neizbežan, pa čak i kao sredstvo za postizanje mira. Svesni da nagovor na mir i dosledno življenje mira podrazumeva radikalnu transformaciju/rušenje sistema koji strukturno i kulturološki proizvodi i opravdava nasilje, želeli smo da istaknemo moguće mira, ali i da saznamo šta je to u sadašnjosti i svakodnevici što nas udaljava od postizanja mira.
U ovome su nam pomogli Edvin Kanka Ćudić (Udruženje UDIK, Sarajevo), koji je govorio o inicijativi da se na odgovoran način obezbede prostori sećanja za obeležavanje nebošnjačkih žrtvava koji su ubijene na Kazanima; Marijana Stojčić (Centar za primenjenu istoriju) je izlagala o javnim politikama sećanja u Srbiji od jugoslovenskog perioda do danas; Galina Oustinova Stjepanović je izložila genealogiju gašenja Memorijala, čuvenog aktivističko-političkog centra u Moskvi koji se bavio istraživanjem i otkrivanjem žrtava režima Sovjestkog Saveza; Branko Ćulibrk (Centar za mlade Kvart) govorio je o stradanjima nesrba u Prijedoru i izazovima obeležavanja dana Belih traka i pokretanju incijative “Zato što me se tiče”; Natalija Havelka (Centar za Mir, nenasilje i ljudska prava Osijek) govorila je o 30-godišnjem naporu ove antiratne incijative u borbi za mir; Goran Božićević (Centar MiraMIda, Buje) govorio je o svom iskustvu mirnovnog aktivizma na osnovu kojih je izneo nekoliko teza o principima mirovnog aktivizma.
Ljudi su govorili i poslušajte ih kroz panele “Odgovorna sećanja” i “Politike mira”.
