Stanovanje pre svega

“Stanovanje pre svega” je pristup beskućništvu orijentisan ka oporavku, koji je usresređen na hitro useljavanje onih koji su bez krova nad glavom, u nezavisne i dugoročne stanove, i potom njihovo opremljivanje drugim vrstama podrške i uslagama koje su im u datom trenutku potrebne. To je pristup koji je devedesetih popularizovao Sem Cemberis i “Putanje do skućavanja” [Pathways to Housing], mada su se javljali programi nalik “Stanovanju pre svega” i drugde, uključujući i Kanadu (HouseLink u Torontu) i pre tog perioda. Osnovni princip kojim se vodi “Stanovanje pre svega” jeste da ljudi lakše mogu da napreduju u svojim životima ukoliko prvo dobiju krov nad glavom. Ovo je tačno i za ljude koji su trenutno beskućnici i za one koji imaju poteškoće sa mentalnim zdravljem i bolestima zavisnosti, ali i za svakog od nas. Stanovanje se obezbedi prvo i onda se obezbede načini podrške uključujući one za fizičko i mentalno zdravlje, obrazovanje, zapošljavanje, korišćenje supstanci i odnose sa zajednicom.

“Stanovanje pre svega” u Kanadi: Podrška zajednicama da okončaju beskućništvo kaže da: “Stanovanje nije uslovnjeno spremnošću ili ‘poslušnošću’ (na primer, prestankom korišćenja supstanci). Ono je intervencija bazirana na ljudskim pravima, koja je ukorenjena u filozofiji da svi ljudi zaslužuju dom, i da je adekvatno stanovanje preduslov za oporavak.”



Postoji pet ključnih principa “Stanovanja pre svega”:

1. Pristup trajnom stanovanju odmah, bez zahteva o spremnosti na stanovanje. “Stanovanje pre svega” podrazumeva davanje klijentima podršku u pronalaženju i dobavljanju bezbednog, sigurnog i trajnog stanovanja što je brže moguće. Ključ filozofije “Stanovanje pre svega” jeste da pojedinci i porodice ne moraju prvo da pokažu da su “spremni” za stan. Krov nad glavom nije uslovljen prestankom korišćenja alkohola ili drugih psihoaktivnih supstanci. Učešće u programima je takođe dobrovoljno. Ovaj pristup je u suprotnosti sa dosadašnjim, klasičnim pristupima “lečenje pre svega,” gde su ljudi koji nemaju krov nad glavom stavljeni pod nadležnost hitnih pomoći i moraju da reše neke lične probleme (zavisnosti, mentalno zdravlje) pre nego što se krenu smatrati “spremnim” za skućavanje (nakon što su već dobili pristup zdravstvenoj nezi ili lečenju).

2. Potrošački izbor i samo-opredeljenje. “Stanovanje pre svega” je pristup baziran na pravima, koji stavlja klijenta u fokus, ističući njegov/njen izbor po pitanju stanovanja i podrške.

– Stanovanje – klijenti mogu da imaju određenu količnu kontrole po pitanju lokacije i vrste doma koji im je obezbeđen (npr. komšiluk, kolektivno stanovanje, integrisano stanovanje, itd.). Izbor može biti ograničen time šta je dostupno u datom mestu, kao i time šta je moguće priuštiti u konkretnom slučaju.
– Podrške – klijenti imaju izbora po pitanju toga koje usluge dobijaju i kada mogu da počnu da ih koriste.

3. Orijentisanost ka oporavku. Praksa “Stanovanja pre svega” nije samo fokusirana na zadovoljavanje osnovnih klijentovih potreba, već i na podršku oporavku. Orijentacija ka oporavku se fokusira na pojedinačnu dobrobit, i stara se da klijenti imaju pristup širokom spektru podrške, koja im dozvoljava da kultivišu i održavaju društvene, rekreativne, edukativne, profesionalne i druge aktivnosti.

Za one koji imaju problema sa zavisnostima, orijentisanost ka oporavku takođe znači pristup okolini koja je bazirana na “Smanjenju štete.” “Smanjenje štete” nastoji da umanji rizike i štetne efekte koji su povezani sa korišćenjem supstanci i adiktivnim ponašanjima po pojedinca, zajednicu, i društvo kao celinu, bez da zahteva apstinenciju. Međutim, kao deo spektra izbora kojim se vode i “Stanovanje pre svega” i “Smanjenje štete,” ljudi mogu da požele i odaberu stanovanje u kojem važi politika isključive apstinencije.

4. Individualizirane podrške usmerene ka klijentu. Pristup koji je usmeren ka klijentu prepoznaje da su pojedinci jedinstveni, pa su samim time i njihove potrebe jedinstven. Nakon što su skućeni, nekim ljudima će biti potrebna dosta minimalna podrška, dok će drugima trebati podrška tokom čitavog njihovog života (ovo bi moglo da se sastoji od praćenja njihovog slučaja pa sve do asertivnog tretmana zajednice). Pojedincima treba da bude dostupan “širok spektar usluga podrške i lečenja koje su dobrovoljne, pojedinačne, kulturno prikladne i prenosive (npr. u mentalnom zdravlju, korišćenju supstanci, fizičkom zdravlju, zaposlenosti, obrazovanju)”. Podrške mogu da se pozabave dostupnošću stanovanja, potrebama fizičkog i mentalnog zdravlja, i životnih veština.

Podrška prihodima i suplementiranje kirije su često bitan deo podrške orijentisane ka klijentu. Ako klijenti nemaju neophodan prihod da podrže svoje stanovanje, svoje iznajmljivanje stana, zdravlje i dobrobit mogu biti ugrožene. Suplementiranje kirije treba da osigura da pojedinci ne troše preko 30% svojih prihoda na kiriju.

Bitno je zapamtiti da je centralna filozofija “Stanovanja pre svega” to da ljudi imaju pristup podršci koja im je potrebna, ukoliko je žele. Pristup stanovanju nije uslovljen njihovim prihvaćanjem specifične vrste usluge.

5. Društvena integracija i integracija u zajednicu. Deo strategije “Stanovanja pre svega” jeste da pomogne ljudima da se integrišu u svoju zajednicu, i ovo podrazumeva društveno podržavajuć angažman i priliku da učestvuju u bitnim aktivnostima. Ako su ljudi skućeni i postanu ili ostanu društveno izolovani, stabilnost njihovog stanovanja može biti kompromitovana. Ključne osobine društvene integracije i integracije u zajednicu obuhvataju:

– Razdvajanje stanovanja i podrške (sem u slučajevima stanovanja sa podrškom)
– Modele stanovanja koji ne stigmatišu ili izoluju svoje klijente. Ovo je jedan od razloga zbog čega se pristupi integrisanog stanovanja preferiraju.
– Prilike za društvenu i kulturnu aktivnost, koje se podržavaju kroz poslovne, profesionalne i rekreativne aktivnosti.

Mada svi “Stanovanje pre svega” programi u idealnom slučaju poseduju ove ključne elemente, postoji velika varijabilnost u tome kako se model primenjuje, na osnovu populacije ka kojoj je usmeren, dostupnosti resursa, i drugih faktora koji su povezani sa lokalnim kontekstom. Ne postoji jedan pristup koji važi za sve kad je u pitanju “Stanovanje pre svega.”

Primenjivanje “Stanovanja pre svega”

Da bismo u potpunosti razumeli kako se “Stanovanje pre svega” primenjuje u različitim kontekstima, bitno je razmišljati o drugačijim modelima. Mada postoje osnovni principi koji vode njegovu primenu, bitno je razlikovati “Stanovanje pre svega” po pitanju: a) filozofije, b) sistemskog pristupa, c) programskog modela i d) timskih intervencija. Kao filozofija, “Stanovanje pre svega” može da bude vodeći princip za organizaciju ili zajednicu koja prioritizuje skunjavanje ljudi u trajnim stanovima sa podrškama koje to prate. “Stanovanje pre svega” može biti u okviru jednog šireg sistemskog pristupa kada se osnovna filozofija i centralni principi “Stanovanje pre svega” primene u, i prožimaju kroz, modelima integrisanih sistema dobaljanja usluga. “Stanovanje pre svega” može biti shvaćeno još specifičnije kao program kada je operacionalizovano kao model dobavljanja usluga ili skup aktivnosti koje nudi agencija ili vladino telo. I naposletku, moramo spomenuti i “Stanovanje pre svega” timove, koji su napravljeni tako da ispunjavaju potrebe specifičnih populacija, koje su definisane ili po pitanju nekih karakteristika pod-populacije (dob, etno-kulturni status, na primer), ili po pitanju akutnosti fizičkih, mentalnih i društvenih izazova s kojima se pojedinci suočavaju. Ovo može da podrazumeva:

– ACT timove (Assertive Community Treatment – asertivno lečenje u zajednici) koji su napravljeni tako da daju sveobuhvatnu podršku baziranu u zajednici za klijente koji imaju izazovne poteškoće po pitanju mentalnog zdravlja i zavisnosti, i koji mogu podržavati u njihovom pristupu psihijtarijskom tretmanu i rehabilitaciji. Ovi timovi se mogu sastojati od lekara i drugih zdravstvenih radnika, socijalnih radnika i radnika angažovanih za vršnjačku podršku.

– ICM timovi (Intensive Case Management – intenzivno bavljenje slučajem) su napravljeni da pomognu pojedincima koji imaju manje akutne probleme sa mentalnim zdravljem i zavisnošću putem pristupa individualiziranog bavljenja slučajem. Cilj bavljenja slučajem jeste da pomogne klijentima da zadrže svoje stanovanje i da postignu optimalan kvalitet života kroz razvoj planova, poboljšanja životnih veština, rešavanja potreba fizičkog i mentalnog zdravlja, učestvovanje u aktivnostima važnim za pojedinca, i izgradnju društvenih odnosa i odnosa u zajednici.

Kakvo stanovanje?

Ključni princip “Stanovanja pre svega” jeste Potrošački izbor i samo-opredeljenje. Drugim rečima, ljudi treba da imaju nekakvu vrstu izbora po pitanju toga kakvo stanovanje žele da dobiju, i gde se ono nalazi. Model “Putanje do skućavanja” prioritizuje korišćenje integrisanog stanovanja što podrazumeva iznajmljivanje stanova na nezavisnom privatnom tržištu. Jedna prednost ovog pristupa je što daje klijentima više izbora, i može da bude manje stigmatišuća opcija. U skladu je sa potrošačkim preferencima da žive u situacijama integrisanog stanovanja. Iz finansijske perspektive, postoji uvek prednost u tome da kapitalne troškove stanovanja apsorbuje privatni sektor. U nekim drugim slučajevima, korišćenje kolektivnih modela stanovanja, u kom ima puno stambenih jedinica u okviru jedne zgrade, čije prednosti može obuhvatati podrška po pozivu, i za neke ljude kreira jači osećaj zajedništva. U nekim specifičnim državnim kontekstima (Australija, mnoge evropske države), socijalno stanovanje se pre koristi da obezbedi stanovanje za pojedince u “Stanovanja pre svega” programima. U takvim kontekstima, postoji lakše dostupna baza socijalnog stanovanja, i život u zgradama koje su posvećene stanovnicima sa niskim prihodima ne dolazi nužno sa stigmom. Naposletku, za neke klijente “Stanovanja pre svega” čije potrebe u pogledu fizičkog i mentalnog zdravlja su akutne i hronične, ljudima može biti potrebno Stanovanje sa trajnom podrškom (Permanent Supportive Housing – PSH), integrisaniji model stanovanja i usluga za pojedince sa kompleksnim i povezanim problemima, gde kliničke usluge i ulogu stanodavca sprovodi ista organizacija.

Kakve vrste podrške?

“Stanovanja pre svega” tipično podrazumeva tri vrste podrške. Stambene podrške: inicijalna intervencija “Stanovanja pre svega” jeste da pomogne ljudima da pronađu i zadrže svoj dom, na način koji uzima u obzir preference klijenata i njihove potrebe, i koji rešava problem stanovanja na adekvatan način. Ključne stambene podrške uključuju: pronalaženje adekvatnog stana, podrška odnosu sa stanodavcima, prijavljivanje za i održavanje subvencija za kiriju, pomoć u nameštanju stana. Kliničke podrške uključuju širok spektar podrška koje su dizajnirane da poboljšaju fizičko i mentalno zdravlje, kao i društvenu brigu o klijentu. Timovi “Stanovanja pre svega” često govore o pristupu kliničkoj podršci koji je orijentisan ka oporavku, koji je dizajniran da poboljša dobrobit klijenta, ublaži efekte izazova sa mentalnim zdravljem i bolestima zavisnosti, poboljša kvalitet života i podstakne samo-održivost. Komplementarne podrške su namenjene da pomognu pojedincima i porodicama da poboljšaju svoj kvalitet života, integrišu se u zajednicu i potencijalno postignu samo-održivost. One mogu uključivati: životne veštine, uključenost u za pojedinca važne aktivnosti, podrške prihodima, pomoć pri pronalaženju posla, treninzi i edukacije, i uključivanje u zajednicu. 

Da li “Stanovanje pre svega” funkcioniše?

Za samo par kratkih godina, debata oko toga da li “Stanovanja pre svega” funkcioniše je gotova. Brojna istraživanja iz SADa, Evrope i Kanade svedoče o uspešnosti programa, i kako on sada može istinski biti opisan kao “Najbolja praksa.”

Projekat Kod kuće/Chez Soi, koji je finansirala Komisija za mentalno zdravlje Kanade je najekstenzivnija analiza “Stanovanja pre svega” na svetu. Oni su sproveli randomizirano kontrolno istraživanje gde je 1000 pojedinaca učestvovalo u “Stanovanju pre svega,” a 1000 bilo tretirano kao po ustaljenim praksama. Rezultati su zapanjujući: možeš uzeti “najtežu,” hronično beskućnu osobu sa kompleksnim problemima sa mentalnim zdravljem i bolestima zavisnosti, i staviti je u stanovanje sa podrškama, i znaš šta se desi? Ta osoba ostane u svom domu. Preko 80% onih koji su bili korisnici “Stanovanja pre svega” su zadržali stan nakon prve godine. Za mnoge, korišćenje zdravstvenih usluga je opalo kako im se zdravlje poboljšalo. Problemi sa zakonom su takođe opali. Bitan fokus na orijentisanost ka oporavku koji “Stanovanja pre svega” ima jeste društvena uključenost; brojnim ljudima je pomognuto da kreiraju nove veze i razviju jači osećaj sopstva.

Knjiga “Stanovanja pre svega u Kanadi” se bavi osam kanadskih studija slučaja koji svedoče o generalnoj efektivnosti “Stanovanja pre svega,” pogotovo u poređenju sa pristupu koji insistira na lečenju pre svega. 

Postoje ključna pitanja koja ostaju otvorena u razvoju praksi “Stanovanja pre svega,” kao i filozofija, programa i politika širom zemlje.

– Koliko efikasno modeli “Stanovanja pre svega” ispoljavaju vernost principima modela? Postoji sve veći pritisak za zajednice da usvoje model “Stanovanja pre svega.” Bitno je pogledati probleme vernosti ključnim principima (navedenim gore) da bi se uspostavilo da  zajednice sprovode “Stanovanje pre svega,” a ne nešto što je neadekvatno.

– Kakav je odnos između “Stanovanja pre svega” i Priuštivog stambenog fonda? Mada su studije slučaja u knjizi “Stanovanja pre svega u Kanadi” pokazale da je moguće razviti uspešan program “Stanovanja pre svega” čak i u kompetitivnom rentijerskom stambenom tržištu, one su bile uspešne pre svega kroz korišćenje subvencija za kirije da bi se poboljšala priuštivost. Partnerstva sa postojećim privatnim stanodavcima su se takođe pokazala kao veoma važna. U suštini međutim, postoji nedostatak stanova u Kanadi – pogotovo bezbednih, sigurnih i priuštivih stanova. Uporedno istraživanje priuštivog stanovanja je neophodno da bi se postigao kraj beskućništva.

– Koliko su potrebe pod-populacija ostvarene kroz “Stanovanja pre svega”? Iz postojećeg istraživanja je jasno da nije moguće jedan model primeniti uniformno na sve. Međutim, “Stanovanja pre svega” može biti adaptirano ka potrebama većine zajednica i pod-populacija. Jedinstvene potrebe zahtevaju jedinstvene odgovore. Ono što funkcioniše u Viktoriji neće nužno funkcionisati u Montrealu. Ono što funkcioniše za odrasle neće nužno funkcionisati za mlade. Adaptiranje programa tako da ispuni potrebe specifične pod- populacije je ključno da bi se osigurala uspešnost. Period tranzicije može biti potreban da bi se pomoglo određenim pod-populacijama da se adaptiraju sa ulice/skloništa na stanovanje.

– Koliko je trajanje i opseg podrške, i ko je odgovoran za njihovo finansiranje? U nekim slučajevima programi “Stanovanja pre svega” daju investiranje u podrškama koje je vremenski ograničeno, u trajanju od godinu do tri godine. Za one koji imaju potrebu za kontinuiranim podrškama, efektivni modeli za kontinuiranu uključenost u tokove zvaničnih usluga treba da bude razmatrano.

– Nakon što su skućeni, da li ljudi imaju adekvatne prihode da pokriju osnovne troškove na kontinuiranoj bazi? Cilj za većinu zajednica jeste da osobe koje su skućene ne troše preko 30% svog prihoda na kiriju. Upotreba subvencije za kiriju je ključno da bi se postiglo da ljudi mogu da opstanu i razvijaju se u svom domu. U većini slučajeva, ljudi mogu da “napreduju” iz programa “Stanovanja pre svega” utoliko da im više nisu potrebe aktivne podrške, ali im i dalje treba kontinuirana finansijska asistencija.

Izvor: https://www.homelesshub.ca/

Prevod: Laura Pejak