Sačuvati druge i sebe za druge
Izveštaj sa Regionalne političke škole o devedesetim “Spasit će nas ljubav” 2025
I sačuvaj vreme i sebe za mene
Bio bih tvoj brat, ti si moj brat
…potraži me
– EKV, “Sedam dana”
Regionalna politička škola za mlade o devedesetim “Spasit će nas ljubav” u organizaciji Omladinskog centra CK13 održana je od 15. do 21. septembra 2025. godine u Ekološkom centru Radulovački u Sremskim Karlovcima. Škola je okupila 17 mladih između 18 i 28 godina iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji su se za učešće prijavili iz potrebe za verodostojnijim znanjem i razumevanjem društveno-političkih zbivanja i ratnih sukoba tokom devedesetih u bivšoj Jugoslaviji.
Program škole je bio organizovan da obuhvati i ponudi znanja i svedočanstva o tom vremenu kao dva neodvojiva aspekta istine u političkom smislu: zaista znamo ono što smo iskustvom spoznali, dok doživljeno iskustvo razumemo kada ga kritički shvatamo kao pripadajuće istorijskom i društveno-političkom kontekstu. Program znanja i svedočanstva bio je upotpunjen programom praktičnih vežbi iz suočavanja sa prošlošću, gde su učesnici imali priliku da kroz grupni rad i plenumsku raspravu tematizuju sopstvene doživljaje, razmišljanja i osećanja u vezi sa problemskim temama škole kao što su – nacionalni identitet; pitanje primarnog i sekundarnog iskustva konflikta; proces prenošenja i transformacije lične i kolektivne traume; pitanje forenzičke, interpretacijske i interesne istine; pitanje državotvornih strategija proizvodnje nacionalnih mitova putem relativizacije ili negiranja činjenica i fragmentacije konteksta dešavanja; problem vladajuće kulture žrtve i centriranja nacionalnog identiteta kojim se uokviruje, definiše i tumači prošlo, sadašnje i buduće iskustvo.
Na uvodnom predavanju Janje Beč–Nemuann, učesnici su bili upućeni u tipologiju ljudskog ponašanja u situacijama ekstremnog nasilja (prema tipologiji Raula Hilberga, stručnjaka iz oblasti studija holokausta), prema kojoj je moguće prepoznati sledeće tipske pozicije i ponašanja ljudi: zločinci; žrtve; posmatrači; spasioci/borci u otporu. Na osnovi ove tipologije je rasprava potom bila usmerena u detaljniju problematizaciju pozicije posmatrača (bystanders), prema analitičkom modelu koji su razvili Dan Bar–On i Janja Beč Neumann. Interes ovakvog tematskog fokusa bio je da se kroz suočavanje sa dešavanjima tokom 90-tih, pokuša istovremeno razviti svest o današnjim dešavanjima u Srbiji, regionu i svetu, gde se na svakodnevnom nivou suočavamo sa pretnjama sukobom ili već eskaliranim nasiljem, kakva je trenutno situacija u Srbiji. Dakle, pitanje koje u samorefleksiji podstaknutom suočavanjem sa prošlošću postavljamo sebi samima u ovom trenutku je; gde sam i ko sam ja u ovoj situaciji, ovde i sada: počinitelj, žrtva, posmatrač, ili spasitelj?
Ovo inicijalno pitanje samorefleksije bilo tokom daljeg programa škole nadalje produbljeno razgovorima i predavanjima – o etnonacionalizmu 90-tih i danas (Aleksej Kišjuhas), o kompleksnosti i drami prožimanja pozicija žrtve, posmatrača, počinitelja i spasitelja u jednoj ličnosti ili određenim grupama (Željko Stanetić); o činjeničnom kontekstu genocida u Srebrenici (Dragan Popović); o principima i iskustvu kulturno-političke afirmacije manjinskih zajednica prema programu manjinske pedagogije (Aneta Vladimirov i Nikola Puharić); o kulturi antiratnog otpora i o neobjavljenom ratu koji traje skriveno i neprekidno, kakav je rat muškaraca protiv žena (Miloš Urošević); o transformaciji pozicije i odgovornosti ratnih veterana kao neposrednih počinitelja ratnog nasilja do pozicije odgovornosti i aktivne izgradnje mira, a na temelju uviđanja univerzalnosti stradanja i deljenja traume među nekadašnjim sukobljenim stranama (Edin Ramulić); o razlici inkluzivnih i transformativnih praksi javnog sećanja koje sprovode organizacije civilnog društva u saradnji sa žrtvama ratova, nasuport isključujućim i manipulativnim politikama sećanja koje sprovode države (Edvin Kanka Ćudić).
Pored navedenih predavanja, u okviru programa škole su bile organizovane i dve posete – studijska poseta muzejskoj izložbi “Lavirint 90-tih” u Beogradu i memorijalna poseta Vukovaru. Ove posete su u izvesnom smislu bile ključne za proces sticanja znanja i svesti kod učesnika ovogodišnje škole, sa obzirom da tek doživljeno iskustvo koje se potom kritički reflektuje predstavlja ključni aspekt u procesu sticanja svesti i razvijanja potencijala za razumevanje društvene stvarnosti. I trauma je vrsta znanja, iako boli – uvid je jedne od učesnica škole iz Hrvatske.
Prilikom posete Memorijalnom centru Ovčara kod Vukovara, mestu zatočeništva i smrti stradalih u ratnom zločinu na Ovčari, i memorijalnom delu Bolnice u Vukovaru – koju su 18. novembra 1991. godine zauzeli pripadnici JNA i srpskih paravojnih snaga da bi potom oko 260 zarobljenih ranjenih vojnika i civila i pripadnika bolničkog osoblja, uglavnom Hrvata, autobusima odveli na poljoprivredno imanje na Ovčari, streljali, bacili u jame i bagerima zatrpali – postali smo svedoci stradanja, i samim tim, odgovorni za istinu u vezi sa stradanjima i odgovorni za sećanje na stradale. U dramatičnosti situacije postajanja svedokom, postali smo svesniji i operativnih logika naših nasleđenih i stečenih identiteta, kojih često nismo svesni kako u pozadini upravljaju našim svakodnevnim iskustvom. U pitanju su pretpostavljene i snažne identitetske matrice mišljenja, osećanja i ponašanja (ja-za-sebe), čija čvrstina u odlučujućem trenutku može postati prepreka mogućnosti novog i drugačijeg odnosa: ja-za-drugog, drugi-za-mene. Zbog naše nesvesne sraslosti sa fantomskim nacionalnim identitetima postaje moguće da autentično saosećanje sa stvarnim žrtvama izostaje, iako bismo na nivou racionalnih stavova izrazili svoje odstojanje i razliku u odnosu na vulgarni nacionalizam; tada se može desiti da, kako bismo izbegli stvarno suočavanje sa istinom, biramo da najpre ili isključivo problematizujemo nacionalnog “drugog” a ne sebe-za-drugog.
U svetlu takve odgovornosti, ostala je upečatljiva poruka koju su dvojica učesnika škole iz Srbije ostavili u knjizi utisaka u Spomen domu Ovčara: Smrt srpskom i hrvatskom nacionalizmu! Slava pomirenju!
Naš zajednički uvid sa škole je da ‘smrt nacionalizmu’ svakako nije tek parola koja označava poziciju u političkom polju, već je, ukoliko se verodostojno praktikuje kao najvažnije životno poslanje, konkretan proces poništavanja lažnog sebe. Jedino u ne-identetu, u smislu dovođenja sebe u pitanje u odnosu prema drugom, je naša autentičnost i integritet, kako smo mogli osetiti u primeru požrtvovanosti za mir Josipa Reihl-Kira, načelnik osječke policije koji je ubijen 1991. dok je pokušavao da spreči rat. “Imao je samo 35 godina. Vjerovao je u moć razgovora, u ljudskost, u toleranciju među ljudima i narodima. Mir je bio njegovo najvažnije poslanje” (Davorka Blažević). Njegov primer predanosti za mir ostavili su dubok utisak na nas, i mnogi učesnici škole su Josipa Reihl-Kira naveli kao novi životni uzor kojeg su stekli tokom škole.
Svesni smo da je ne-identitet teško dostižan jer podrazumeva ne tek rizikovanje sebe, već, ukoliko je potrebno, i gubitak sebe za druge, kako nas uči Josip Reihl-Kir i drugi svetionici antiratnog otpora. Ali istovremeno osećamo da to jeste jedini put do nas samih. I svesni smo da je naš cilj kom smo dužni da se posvetimo kao svom najvažnijem poslanju – da sačuvamo vreme i sebe-za-druge – dostižniji sada, kada je neophodno čuvati mir, nego u situaciji izgubljenog mira, jer u ratu ljudi nepovratno gube sebe i druge. I to je jedan od neposrednih i neopozivih rezultata škole: da su mladi učesnici iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine stekli jedni druge, i da, ‘uvereni u moć razgovora, u ljudskost, u toleranciju među ljudima i narodima’, znaju da imaju jedni druge i danas i sutra. I da, dok je njih, rata na ovom području neće biti.
