Ja sam bila aktivistkinja za društvenu pravdu dugi niz godina pre nego što sam uopšte i čula za “Earth First!” Stoga me je iznenadilo što sam, kada sam se priključila “Earth First” negde u 80-ima, otkrila da je taj radikalni ekološki pokret slabo obraćao pažnju na društvene uzroke uništavanja prirode. Isto tako, pokretima za društvenu pravdu baziranim u gradovima je bilo teško da prihvate važnost bioloških problema, i često su odbacivali sve sem “ekološkog rasizma” kao nešto nebitno. Međutim, da bismo efektivno odgovorili na krize današnjice, ja smatram da moramo povezati ta dva problema.
Polazeći od vrlo razumnog, ali nažalost revolucionarnog, koncepta da društvene prakse koje predstavljaju pretnju po nastavak života na Zemlji moraju biti promenjene, neophodna nam je teorija revolucionarne ekologije koja će obuhvatati i društvene i biološke probleme, klasnu borbu, kao i prepoznati ulogu globalnog kapitalizma u marginalizaciji ljudi i uništavanju prirode.
Ja smatram da mi već imamo takvu teoriju. Ona se zove duboka ekologija i ona je centralno ubeđenje radikanlog ekološkog pokreta. Problem je u tome što je, u ranim fazama ove rasprave, duboka ekologija bila netačno povezivana sa desničarskim idejama poput zatvaranja granica, pozdravljanja pojavljivanje SIDA-e kao nekakvog mehanizma za kontrolu broja stanovnika i podsticanja Etiopljana da umru od gladi. Ovo je dovelo do toga da su se socijalni ekolozi sa pravom brže-bolje pokušali odaljiti od takvih tendencija. Ja smatram da je to sve pomutilo pokušaje našeg pokreta da stane iza nekakve zajedničke filozofije.
Stoga ću u ovom članku pokušati da objasnim iz moje tačke gledišta kao beskompromisne levičarke, zbog čega ja smatram da je duboka ekologija revolucionarni pogled na svet. Ja ne pokušavam da tvrdim da su moje ideje Apsolutna Istina, niti da čak tvrdim da one predstavljaju konačni završetak misaonih procesa u mojoj glavi. Ovo su samo neke od ideja koje imam na datu temu i nadam se da ću, time što ih javno iznosim, one doprineti razvoju diskusije i konstruktivnoj debati.
Biocentrizam
Duboka ekologija, odnosno biocentrizam, je verovanje da priroda ne postoji da bi služila čoveku. Nego naprotiv, ljudi su deo prirode, jedna od mnogih vrsta koje žive u njoj. Sve vrste života imaju pravo da postoje zarad samih sebe, bez obzira na njihovu korist ljudima. Biodiverzitet je takođe vrednost sama po sebi, koja je ključna za dobrobit i ljudskog i neljudskog sveta.
Ovi principi, po mom mišljenju, nisu samo još jedna politička teorija. Biocentrizam je zakon prirode, koji postoji bez obzira na to da li ga ljudi prepoznaju ili ne. Nebitno je da li mi gledamo na svet iz antropocentrične perspektive. Priroda i dalje funkcioniše po biocentričnim principima. To što moderno društvo ne prepoznaje ovu činjenicu – dok nastoji da čitav prirodni svet podredi ljudskom iskorišćavanju – nas je dovelo do ivice kolapsa čitavog životnog sistema naše planete.
Biocentrizam nije nova teorija i nisu ga izmislili Dejv Forman ili Arni Nas. On je drevna mudrost domorodaca, koja se izražava u takvim citatima poput “Zemlja ne pripada nama. Mi pripadamo Zemlji.” Ali u kontekstu današnjeg industrijskog društva, biocentrizam je duboko revolucionaran, jer preispituje same temelje na kojima je ovaj sistem zasnovan.
Biocentrizam je u konfliktu sa kapitalizmom
Kapitalistički sistem je u direktnom sukobu sa prirodnim zakonima biocentrizma. Kao prvo, kapitalizam je zasnovan na principu privatnog vlasništva – ideji da neki ljudi poseduju delove Zemlje sa ciljem da ih eksploatišu zarad profita. U svojim ranijim fazama, kapitalisti su čak verovali da mogu da poseduju i druga ljudska bića. Ali na isti način na koji je robovlasništvo diskreditovano iz perspektive današnjeg dominantnog pogleda na svet, tako isto i principi biocentrizma diskredituju koncept da ljudi mogu da poseduju zemlju.
Kako bi korporotavini lopov poput Čarlsa Hurvica mogao da tvrdi da “poseduje” šumu Hedvoters, koja je stara preko 2000 godina, samo zato što je potpisao nekoliko papira kojim ih je zamenio za neke obveznice? Ovaj koncept je apsurdan. Hurvic je samo majušna tačka u životu ovih drevnih drveća. Bez obzira što on ima moć da ih uništi, on apsolutno nema pravo na to.
Jedno od najboljih oružja koje američki zaštitari prirode imaju u svojoj borbi da očuvaju mesta poput Hedvoters šume jeste (trenutno i sam ugrožen) Akt o ugroženim vrstama. Ovaj zakon, kao i neki drugi, koji prepoznaju vrednost opštih dobara poput čistog vazduha, čiste vode i zaštite ugroženih vrsta, suštinski predstavljaju priznanje činjenice da su zakoni privatnog vlasništva u sukobu sa zakonima prirode. Ne možeš da radiš štagod poželiš na svom privatnom vlasništvu bez da imaš uticaj na okolne prostore, zato što su Zemljini sistemi međusobno uvezani, a priroda ne prepoznaje ljudski određene granice.
Međutim, možda čak i više od koncepta privatnog vlasništva, kapitalizam dolazi u sukob sa biocentrizmom u polju samog koncepta profita. Profit se sastoji od toga da uzimaš više nego što ulažeš. Ovo je vrlo jasno u kontradikciji sa ciklusima plodnosti koji su prisutni u prirodi, koji zavise od toga da uzimanje i davanje budu izbalansirani. Ali ono što je još važnije jeste pitanje toga odakle taj profit uopšte potiče.
Prema marksističkoj teoriji, profit je vrednost ukradena od radnika, u procesu u kom ih kapitalisti plaćaju manje u odnosu na vrednost koju radnici zapravo proizvode. Onaj deo vrednosti proizvoda koji kapitalista zadrži, umesto da ga da radnicima, se zove višak vrednosti. Količina viška vrednosti koju kapitalista može da zadrži varira u zavisnosti od nivoa organizovanosti radnika, kao i njihovog nivoa privilegije u kontekstu svetskog sistema rada. Ali radnička klasa nikada ne može da bude plaćena za punu vrednost svog rada pod kapitalističkim sistemom, zato što klasa kapitalista postoji na osnovu toga što crpi višak vrednosti iz onoga što radnici proizvode.
Mada se ja suštinski slažem sa ovom analizom, mislim da u svemu tome postoji jedna velika stvar koja nedostaje. Ja smatram da deo vrednosti proizvoda dolazi ne samo od rada koji je utrošen u njegovoj proizvodnji, već i takođe iz prirodnih resursa koji su iskoriščeni da bi se proizvod napravio. Ja smatram da višak vrednosti (odnosno profit) nije stoga samo pljačkanje radničke klase, već takođe i pljačkanje same planete Zemlje. Posečena šuma je savršen primer dela Zemlje iz kog je izvučen višak vrednosti. Kada bi se ljudska proizvodnja i potršonja sprovodile u okvirima prirodnih granica Zemljine plodnosti, onda bi izvor resursa istinski bio beskrajan. Ali ovo ne može da se desi u okviru kapitalizma, zato što kapitalistička klasa postoji isključivo kroz izvlačenje profita ne samo iz radnika, već takođe i iz Zemlje.
(Beleška autorke: Ovde marksisti uvek imaju primebdu, citirajući “Kritiku gotskog programa,” da bi pokazali kako Marks jeste zapravo prepoznavao prirodu, a ne samo rad, kao izvor vrednosti. Međutim, Marks pravi razliku između upotrebne vrednosti, za koju on tvrdi da potiče i iz prirode i iz rada, i razmenske vrednosti, za koju on tvrdi da isključivo potiče od rada. Ovo je ono sa čime se ja ne slažem. Meni deluje očigledno da upotrebna vrednost, koju obezbeđuje priroda, doprinosi određivanju razmenske vrednosti. Na primer, sekvoje i jele rastu jedne pored drugih u istim šumama, i u sličnim količinama. A u isto vreme, jednaka kolčina rada upražnjena da bi se poseklo i preradilo drvo sekvoje koje je staro preko 600 godina i široko dva metra, će proizvesti veću razmensku vrednost nego kada bi se ona primenila na seču jele koja je stara 600 godina i široka dva metra. Razlog zbog kojeg sekvoja ima veću vrednost jeste to što ima određene osobine koje jela prosto ne poseduje – na primer, toliko je otporna na truljenje da se može koristiti za spoljašnje zidove kuća ili u temeljima koji imaju direktan dodir sa zemljištem, dok se jela ne može koristiti za te svrhe. Ova osobina otpornosti na truljenje ne potiče od bilo čega što ljudski rad doprinosi. To je osobina stvorena od strane prirode. Tako da kada ja kažem da vrednost potiče i od rada i od prirode, ja govorim o razmenskoj vrednosti, a ne samo upotrebnoj.)
Savremene korporacije su najgori primer ove poremećenosti. Mala firma se možda održava profitima, ali je makar njena osnovna svrha to da obezbedi životna sredstva njenim vlasnicima, koji su ljudska bića koja imaju osećaj pripadnosti svojim zajednicama. Ali korporacija nema nikakvu drugu svrhu svojeg postojanja, niti moralnu vodilju za svoje ponašanje, izuzev nastojanja da pravi profit. A današnje globalne korporacije su izvan kontrole bilo koje državne vlasti. Štaviše, državne vlasti su u službi korporacija, stavljajući svoje vojske u službu odbrane njihovih profita širom sveta, kao i svoju tajnu policiju u službu toga da se infiltrira i sabotira bilo kakav ozbiljan otpor u državi porekla.
Drugim rečima, ovaj sistem ne može biti reformisan. On je zasnovan na uništavanju prirode i eksploatisanju ljudi. Ne postoji zeleni kapitalizam i reklamiranje proizvoda kao “zelenih” neće pomoći da se povrate ekosistemi koji kapitalizam nužno uništava da bi stvarao svoje profite. Zbog ovoga verujem da svi ozbiljni ekolozi moraju biti revolucionari.
Biocentrizam je u konfliktu sa komunizmom
Kao što se verovatno da videti, moji početci u revolucionarnoj teoriji su bili u marksizmu, kojeg i dalje smatram jednom izuzetnom kritikom kapitalizma. Ali kada je u pitanju sistem koji bi trebao da zameni kapitalizam, ja mislim da nam marksizam ne nudi odgovor. Jedan od razloga za ovo je, ja smatram, to što komunizam, socijalizam i sve druge levičarske ideologije koje su meni poznate, govore samo o više jednakoj preraspodelli među različitim klasama ljudi onoga što je ukradeno od Zemlje. One se uopšte ne bave odnosom društva prema prirodi – ili pre će biti, one pretopstavljaju da će taj odnos ostati isti kakav je u kapitalizmu – odnos neutoljive potršonje. A svrha revolucije je pronalazak efikasnijeg i egalitarnijeg načina proizvodnje i raspodele potrošačkih dobara.
Ovo potpuno odsustvo brige za prirodu kao životnu silu, a ne kao prost izvor sirovina, je dozvolilo marksističkim državama da pojure da se industrijalizuju bez ikakvih, makar minimalnih, mehanizama zaštite okoline. Ovo je dovelo do katastrofa poput one u černobilskoj nuklearnoj elektrani ili prolivanja nafte u Artičkom okeanu, kao i uništavanju fragilnih šuma u Sibiru, koje traje i dan danas. Dovelo je do toga da delovi Rusije i Istočne Evrope danas imaju tolike toksične posledice da su potpuno nenastanjivi. Marks je smatrao da je primarna kontradikcija industrijskog društva ona između kapitalista i radnika. Ja smatram da ove katastrofe pokazuju da postoji podjednako važna kontradikcija između industrijskog društva i Zemlje.
Ali bez obzira što socijalizam nije uzimao ekologiju u obzir, ja ne mislim da ga je nemoguće reformisati, za razliku od kapitalizma. Jedan od principa socijalizma je “proizvodnja za upotrebu, ne za profit.” Samim time, ovaj disbalans nije fundamentalno ugrađen u socijalizam na način na koji jeste u kapitalizam, pa bih ja mogla i da zamislim oblik socijalizma koji ne bi uništavao Zemlju. Ali takav model bi se razlikovao od Marksovog industrijskog modela.
Ekološki socijalizam bi, između ostalog, morao da se nosi sa problemom centralizma. Marksistička ideja ogromnog broja stanovnika koji su podređeni jednom centralnom telu koje planira proizvodnju pretpostavlja: 1. nekakvu vrstu autoritarizma 2. upotrebu tehnologija za masovnu proizvodnju koje su po svojoj prirodi destruktivne prema Zemlji, ali i prema ljudskom duhu. Ekološki socijalizam bi značio da se ljudska društva organizuju na način koji je kompatabilan sa načinom na koji je priroda organizovana. Ja verujem da je prirodan poredak Zemlje bioregionalizam, a ne država.
Moderno industrijsko društvo nam oduzima zajedništvo koje bismo mogli imati jedni sa drugima, ali i sa Zemljom. Ovo stvara jednu prazninu u nama, koje smo naučeni da ispunjavamo potraščkim dobrima. Ali potraška dobra, izuzev onih koja su nužna za osnovno preživljavanje i komfor, nisu zapravo ono za čime čeznemo. Stoga je naš apetit neutoljiv, pa se mi okrećemo sve više i više efikasnim i dehumanizujućim metodama proizvodnje da bismo proizvodili sve više i više robe koja nas neće zadovoljiti. Kada bi radnici zaista imali kontrolu nad fabrikama (a ja ovo kažem kao neko ko jeste ranije radio u fabrici), oni bi počeli da razbijaju mašine i da traže humaniji način da odlučuju o tome šta nam je potrebno i kako da ga proizvedemo. Tako da bi ideji “proizvodnje za upotrebu, ne za profit,” ekološki socijalizam dodao “proizvodnja za potrebu, ne za pohlepu.”
Biocentrizam je u konfliktu sa patrijarhatom
Patrijarhat je najstariji i, ja bih rekla, najdublji oblik tlačenja na planeti. Zapravo, on je toliko star i toliko dubok da nam se ne dozvoljava ni da ga uopšte imenujemo. Ako ste bela osoba, Vi možete da govorite o aparthajdu; možete da kažete “Ja sam protiv aparthajda” bez da se sve bele osobe nadure i uvrede, misleći da govorite o njima. Ali ako čak i spomenete patrijarhat, odjednom nailazite na kakofoniju ismevanja i negodovanja od muškaraca koji su inače progresivni, koji smatraju uvredom na njihov lični račun to što ste uopšte pomenuli tu reč. Ali ja mislim da se problemom patrijarhata mora baviti bilo koji ozbiljan revolucionarni pokret. U stvari, ja mislim da je činjenica da nije uspeo da se pozabavi patrijarhatom jedan od najvećih neuspeha marksizma. (Jedan od mojih omiljenih primera je knjiga “Žensko pitanje” koju su napisala četvorica muških marksista!) Drugi nedostatak u marksizmu, sa moje tačke gledišta, je njegov neuspeh da se pozabavi ekologijom. Ja smatram da su i jedno i drugo podjednako ozbiljni nedostaci.
Tako da bih volela ovde da govorim o eko-feminizmu i o njegovoj važnosti za biocentrizam ili za duboku ekologiju. Eko-feminizam je holistički pogled na Zemlju koji je u potpunosti konzistentan sa idejom da ljudi nisu odvojeni od prirode. Ja bih opisala eko-feminizam na dva odvojena načina. Prvi je taj da postoji paralela između načina na koji ovo društvo tretira žene i na koji tretira Zemlju. Ovo se može videti u primerima izraza poput “majka priroda.”
Druga stvar, koja mislim da je još bitnija, je razlog za uništavanje prirode od strane ovog društva. Očito je deo tog razloga kapitalizam. Ali izvan toga, uništavanje prirode u ovom društvu potiče od potiskivanja svega onog što je žensko.
Da ne bude nesporazuma, ja smatram da i muškarci i žene imaju i muške i ženske odlike. Ja ne želim da kažem “svi muškarci su loši – sve žene su dobre.” Ja pod “muške odlike” smatram osvajanje i dominiranje, a pod “ženske” brigu i stvaranje života. I ja mislim da se muške odlike osvajanja i dominiranja vrednuju bez obzira na to ko ih ispoljava. Kao mačo žena, ja bih vam mogla ispričati šta sve mi se izdešavalo u mom životu samo zato što sam bila sposobna da odem u svet i da se suočim oči u oči, i da budem agresivna kao i bilo koji muškarac. Sa druge strane, ženstvene osobine brige i stvaranja života su nipodaštavana i potiskivane u ovom društvu, bez obzira na to da li ih muškarac ili žena ispoljavaju. Negativno vrednovanje i potiskivanje ženstvenih osobina je veliki faktor u uništavanju naše planeta. Tako da, to je moja lična perspektiva o eko-feminizmu. Ja znam da akademici imaju mnogo komplikovaniju definiciju i opis, od kojih neke ja uopšte ne bih mogla ni da razumem, ali ja ću koristiti moju ličnu definiciju, koju smatram lakom za razumevanje.
Odnos između potiskivanja ženskih vrednosti i uništavanja Zemlje je zapravo mongo jači u zemljama Trećeg sveta, nego u ovom društvu u kojem mi živimo. Tamo gde kolonijalne sile preuzimaju kontrolu, kada priroda treba da bude uništena od strane imperijalističkih korporacija koje dolaze u zemlje trećeg sveta, jedan od načina na koji kolonijalne sile preuzimaju jeste to što prinudno proteruju žene iz njihovih tradicioalnih uloga kao zaštittara šuma i polja. Ženski metodi nošenja sa ciklusima plodnosti Zemlje su zamenjeni muškarcima i mašinama. Umesto da neguju plodnost zemlje, ove mašine razaraju tu plodnost. Iz ovog razloga, mnogi od ekoloških pokreta u trećem svetu su zapravo ženski pokreti.; Čipko u Indiji, žene koje sade drveće u Keniji, Brazilu, da navedemo samo dva primera. U svakoj od ovih situacija, način na koji se ženstveno potiskuje je veoma paralelan načinu na koji se priroda potiskuje.
Ja bih rekla da je manje očigledno u ovom društvu, ali je i dalje prisutno. Svako ko je ikada imao posla sa šumarima, sa Odeljenjem za šumarstvo Kalifornije, sa Aktom o ugroženim vrstama, ili bilo čime sličnom, zna da se nauka koristi kao autoritet koji opravdava neumoljive napade na prirode u ovom društvu. A nauka se predstavlja kao neutralna, kao objektivan put ka znanju, kao nešto što nema nikakve vrednosti iza sebe.
Ali definitivno postoje vrednosti koje stoje iza nauka. Naučni metodi (ne postoji samo jedan metod, bez obzira na ono što su nas učili u školi) zapadnjačke nauke nisu uopšte oslobođeni od vrednosti. U stvari, nauka je otvoreno bila opisivana od strane svojih utemeljitelja kao jedan maskulin sistem koji ima za pretpostavku razdvajanje ljudi od prirode, kao i njihovu dominaciju nad prirodu. Želim da vam predstavim neke citate kojima bih vam ilustrovala zbog čega je ovo slučaj, koji idu do samih korena razvoja naučnog metoda 1600tih godina i u Renesansnom periodu. Prvo kao prvo, začetak naučnog metoda, uzdizanje ovoga kao nekakve apsolutne istine i kao uopšte jedinog puta do dostizanja istine, je otpočelo 1664. Na primer, postojalo je nešto što se zvalo “Kraljevsko društvo” koje je bilo sačinjeno od naučnika koji su razvijali ove teorije. Oni su opisali svoj cilj kao, i ovo je direktan citat, “da uzdignu maskulinu filozofiju, u kojoj bi um muškaraca mogao da bude opremljen znanjem čvrstih istina.” Odnosno, ideja je da će nam ova maskulina filozofija otkriti istinu, za razliku od više “sujevernim” ženstvenim oblicima znanja.
Daću vam još jedan primer. Ovaj potiče od Francisa Bejkona. On je bio jedan od najgorih i zapravo je dosta šokantan. On je tvrdio da je naučni metod u suštini metod agresije. I ovo je citat: “Priroda stvari se bolje ispoljava u uslovima uznemirenja, pre nego u svojoj prirodnoj slobodi. Nauka nije samo nežno usmeravanje prirodnih procesa. Mi imamo moć da osvojimo i potčinimo prirodu, da je uzdrmamo u njenim samim temeljima.” I svrha ovoga jeste “da bi se stvorila plemenita rasa junaka koji bi mogli da dominiraju i prirodom i društvom.”
Ovo su koreni naučnog metoda na osnovu kog Kalifornijski odsek za šumarstvo opravdava seču šuma.
Još jedan od najgorih primera je Dekartova poznata rečenica “Cogita Ergo Sum – Mislim, dakle postojim.” On je do toga došao tako što je pokušao da dokaže da on postoji bez da se poziva na bilo šta oko sebe. Sam koncept toga pokazuje razdvajanje sopstva i prirode. Ali on je tu obavio dosta dobar posao i ja sam mislila da je to sve bilo dosta interesantno. Ali on je išao dalje od toga. On je takođe rekao “Pa ja mogu da sumnjam da ova soba uopšte postoje. Mogu da sumnjam da ti postojiš. Mogu da sumnjam da ja postojim. Jedinu stvar u koju ne mogu da sumnjam je da ja sumnjam. AHA! Ja mislim i dakle postojim!” Tako da ovo je bilo dosta pametno, ali je i dalje bilo dosta usko i vrlo ego-centrično. Ja sam uvek govorila da bi samo najstarije dete moglo da osmisli ovakvu vrstu solipsističkog pogleda na svet. Dekart je takođe nazvao naučni metod koji učimo u školi “naučnom redukcijom.” Ideja je da, zarad razumevanja kompleksnog problema, potrebno je jednostavnije ga formulisati da bismo ga mogli bolje sagledati, sa ciljem da “učinimo sebe gospodarima i vlasnicima prirode.” Stoga je sam konept “naučne redukcije” u suštini problem nauke, i ilustruje jasno zbog čega ona nije neutralan, objektivan put ka saznanju. Ovo je metodologija koju ćemo analizirati deo po deo, da bismo mogli da razumemo nešto kompleksno.
Još jedan primer je ono što je Bejkon rekao Džejmsu I, koji je bio umešan u inkviziciju tada. Uspon naučnog metoda, ovog maskulinog metoda znanja, se pojavio tokom istog vremenskog perioda kao vrlo nasilno potiskifvanje ženskog znanja o zemlji, biljnih lekova, itd. Tako da ovo nije bilo prosto “Hej pa, mi imamo bolji način, vi žene morate da se sklonite.” Ovo je bilo “mi ćemo vas spaliti na lomači,” tako da svakako nije bilo neutralno. Bila je veomo agresivno i nasilno uspostavljanje maskulinog sistema znanja. U ovom kontekstu je Bejkon rekao Džejmsu I, “Ne bi muškarac trebao da preispituje ili vršlja po rupama i ćoškovima kada je inkvizicija istine čitav objekat – kao što je Vaše Visočanstvo pokazalo u Vašem primeru.” Jedini način na koji oni mogu da perpetuiraju mit da je naučni metod objektivan jeste da ga uklone iz konteksta društvenih uslova iz kojih je nastao. On uopšte nije objektivan. On nije jedini način dolaženja do znanja. On nije jedini put do istine. I on nije vrednosno neutralan. On je otvoreno maskulin i otvoreno polazi od pretpostavke da su ljudi odvojeni od Zemlje i da je svrha nauke da kontroliše prirodu.
U čemu su se sastojali više ženski metodi znanja koji su bili gušeni u tom periodu? “Ženstvevni” metodi su bili zasnovani na posmatranju i interakciji sa Zemljom da bi se povećali ciklusi plodnosti na način koji je pozitivan za sve. Na primer, mi smo naučile da ukoliko zakopaš ribu zajedno sa kukuruzom, da kukuruz bolje raste – takve stvari. Žensko znanje o zemlji je bilo prenošeno s kolena na koleno – i ono je bilo odbačeno kao puko sujeverje od strane naučnika u usponu sa svojim redukcionističkim metodama.
Međutim, redukcionistička nauka je zaista imala puno uspeha. Ona je izrodila nuklearne bombe, plastično pakovanje, snikers čokoladice, autoput 101, raznorazna čuda na zemlji! Ali to nas nije dovelo do istinskog razumevanja prirode ili Zemlje, zato što delovi prirode nisu odvojeni, oni su međusobno povezani. Ne možete da gledate samo jedan deo bez da pogledate i ostatak, jer je to sve nerazdvojivo uvezano. Način na koji je redukcionistička nauka gledala na svet nas je doveo do antibiotika koji stvaraju super-otporne bakterije, kao i metode kontrolisanja poplava koji stvaraju veće poplave nego što su postojale ikada ranije, kao i đubriva koja na kraju iza sebe ostavljaju neplodno zemljište. Ovo su sve primeri štetnosti jedne redukcionističke nauke.
U kontrastu sa ovim maskulinim sistemom razdvajanja i dominiranja, eko-feminizam nastoji da razvije nauku prirode. I ova nauka prirode je holistička i međuzavisna, gde gledate jednu stvar u celini i načine na koji sve to međusobno interaguje, a ne samo način na koji bi to moglo biti kada ga samo izoluješ i posmatraš samog za sebe. Ona takođe podrazumeva da su ljudi deo prirode i da su naše sudbine neodvojive; da mi moramo da živimo u okviru ciklusa plodnosti naše planete i da možemo da osnažimo te cikluse plodnosti kroz našu informisanu interakciju.
U Indiji, gde je Čipko pokret otpočeo, žene su bile čuvari šuma i čuvari poljoprivrede u isto vreme. Tako da kada su žene dovele krave do drveća (verovatno u savanama pre nego u šumama), krave su đubrile drveće, u isto vreme se hraneći granama drveća, što im je pomagalo da se obrezuju tako da bi ona mogla kasnije da proizvode više plodova. Ova vrsta interakcije je ojačala ciklus plodnosti u prirodi. Tako da umesto pokušaja da se osvoji, podredi sebe, ili uznemiri na bilo koji drugi način, ženski metod je zasnovana interakciji i osnaživanu ciklusa plodnosti. I ovo je upravo ono što je bilo zamenjeno kada su kolonijalne sile prvi put došle.
Holistični i međupovezani eko-feministički pogled na svet u kom su ljudi neodvojivi od prirode, se ne razlikuje na bilo koji način od duboke ekologije ili biocentrizma. Ovo je prosto još jedan način da se kaže jedna te ista stvar. I stoga, da bismo prihvatili biocentrizam ili duboku ekologiju, mi moramo i da se suprotstavimo maskulinom sistemu znanja koji leži u korenu uništavanja Zemlje i da takođe leži u srži opravdavanja načina na koji je naše društvo struktuirano.
Eko-feminizam, međutim, nema za cilj dominaciju žena nad muškarcima na način na koji su muškarci dominirali ženama u patrijarhalnom sistemu. Umesto toga, on nastoji da pronađe balans. Potrebne su nam i muške i ženske sile. Ne moramo se nužno otarasiti muške sile. I jedna i druga postoje u svetu, ali one moraju da postoje u balansu. Nama su potrebni i osvajanje i dominacija koliko i negovanje. Eko-feminizam nastoji da pronađe taj balans.
Zbog toga što je ovo društvo izuzetno disbalansirano, mi moramo da vidimo visok uspon ženstvenog. Potreban nam je uspon pojedinačne žene, ali i uspon feminističke ideologije i među ženama i među muškarcima. Srećom, ja sam primetila dosta promena u tom smeru. Mislim da sam više zadivljena mladim momcima nego što sam mladim devojkama. Zaista je dobro gledati ih kako mogu da grle jedni druge, da žele da uzgajaju bašte zajedno i slične stvari. To se nikad ne bi desilo u mojoj generaciji.
Bez ovog balansa između muškog i ženskog, ja ne verujem da možemo da napravimo promene koje su nam potrebne da povratimo balans između nas i naše planete. Zbog ovih razloga, ja smatram da je duboka ekologija/biocentrizam u konfliktu sa patrijarhatom, i da primenjivanje duboke ekologije/biocentrizma znači preispitati ključna verovanja ovog maskulinog, naučnog sistema.
Šta ovo znači za pokret?
Činjenica da je duboka ekologija jedna revolucionarna filozofija je jedan od razloga zbog kojeg je “Earth First!” bio meta distruptivnih i razarajućih taktika FBI-ja. Činjenica da ga mi nismo prepoznali kao revolucionarni pokret je jedan od razloga zbog kojih smo bili toliko nespremni za tolike dimenzije napada. Ako želimo da nastavimo dalje, “Earth First!” i čitav ekološki pokret mora da izmeni svoje taktike u kontekstu tektonskih promena koje su neophodne da bi se društvo dovelo u harmoniju sa prirodom.
Jedan od načina na koji to možemo da uradimo jeste proširivanje našeg fokusa. Naravno, sveta mesta moraju biti održavana, i u potpunosti je razumno da ekološki pokret štiti nezamenljive predele divljine. Ali kada bismo definisali naš pokret kao nešto što se bavi isključivo “diviljnom,” kao što je to “Earth First!” radio 80-ih, je pucanje sebi u nogu. Ne možete se ozbiljno baviti uništavanjem divljine bez da se u isto vreme bavite društvom koje je uništava. Davno je došlo vreme da ekološki pokret (i ja ne govorim ovde samo o “Earth First!”) prestane da shvata sebe kao nešto odvojeno od pokreta za društvenu pravdu. Ista moć koja manifestuje sebe u ekstrakciji resorsa iz ruralnih predela, se takođe manifestuje i kao rasizam, klasna opresija i eksploatacija ljudi u gradu. Ekološki pokret mora da prepozna da smo mi samo jedan od brojnih frontova u jednoj dugačkoj, ponosnoj istoriji otpora.
Revolucionarni ekološki pokret takođe mora da se organizuje i među siromašnim i radnim ljudima. Sa izuzetkom pokreta protiv toksina u vodama i pokreta za prava domorodačkih naroda na njihovu zemlju, većina američkih ekologista su beli i privilegovani. Ova grupa je previše uvezana u sistem da bi mu predstavljala preveliku pretnju. Revolucionarna ideologija u rukama privilegovanih ljudi bi mogla zaista da donese nekakvo remećenje i izmenu sistema. Ali revolucionarna ideologija u rukama radnih ljudi može da spusti čitav sistem na njegova kolena. Jer su radni ljudi upravo ti koji imaju kontakt sa mašinama. A samo kroz zaustavljanje razarajućih mašina bismo ikada mogli da zaustavimo ovo čitavo ludilo.
Kako to da možemo da imamo lokalne, komšijske pokrete koji su fokusirani na odlaganje toksičnih materijala, na primer, a u isto vreme nemamo radnički pokret koji pokušava da zaustavi proizvodnju toksina? Samo u onom trenutku kada fabrički radnici krenu da odbijaju da proizvode te stvari, samo onda kada drvoseče krenu da odbijaju da seku drevna drveća, samo tada se možemo nadati istinskoj i trajnoj promeni. Ovaj sistem ne može biti zaustavljen silom. On je nasilan i nemilosrdan izvan kapaciteta bilo kojeg narodnog pokreta otpora. Jedini način na koji mogu ikada da zamislim da se on zaustavi jeste kroz masivnu ne-saradnju.
Tako da hajde da nastavimo da blokiramo te buldožere i da grlimo to drveće. I hajde da fokusiramo naše kampanje na globalne korporacije koje su zaista krivci ovde. Ali moramo početi tako što ćemo naše postupke postaviti u jednom većem kontekstu – kontekstu revolucionarne ekologije.
Džudi Bari
