12/04/2025
18:00
Omladinski centar CK13 vas poziva na tribinu “Solidarnost u doba represije “ koja će se održati u okviru programa obeležavanja 18 godina Crne kuće u subotu, 12. aprila s početkom u 18č.
Na tribini će govoriti Vanja Petrović, aktivistkinja, članica Novosadskog feminističkog abolicionističkog kolektiva; Radivoje Jovović, pokrajinski poslanik i politikolog, član Pokreta slobodnih građana, aktivan u organizovanju podrške uhapšenima; Bojan Terzić, aktivista i medijski radnik, član Političke platforme Solidarnost, aktivan u organizovanju podrške uhapšenima i Veljko Milić, advokat uhapšenih uz moderaciju Laure Pejak iz CK13, prijateljice Davora Stefanovića i Srđana Đurića i bivše učenice Marije Vasić.
Od 16. marta u pritvoru je šestoro novosadskih studenata, aktivista i profesora, dok se šestoro omladinskih i studentskih aktivista i aktivistkinja nalazi u političkom izgnanstvu. Ovom politički motivisanom hapšenju prethodilo je nezakonito prisluškivanje političkih neistomišljenika kojima je na osnovu audio-snimka razgovora, objavljenom na režimskim televizijama, i bez ikakvih priloženih dokaza, izrečena mera pritvora od 30 dana zbog navodne “pripreme dela protiv ustavnog poretka i bezbednosti Republike Srbije”. Ovo nije prvi put da su aktivisti i aktivistkinje u našoj zemlji završili u pritvoru/zatvoru na sličan način. Iste represivne metode primenjuju se od samog početka pokreta protiv sistemskog nasilja u novembru prošle godine, ali i tokom drugih građanskih protesta prethodnih godina, ekoloških i urbanističkih borbi, pa i tokom izbora za savete mesnih zajednica. Represija nad političkim neistomišljenicima je, nažalost, naša realnost već dugi niz godina a prati trend koji je prisutan i u drugim zemljama širom sveta, u Mađarskoj, Rusiji, Belorusiji, SAD-u, Izraelu, Hong Kongu, Mijanmari…
Politička (policijska/državna) represija nije od juče, kako u Srbiji, tako i u svetu. Ona je u utkana u sisteme nacionalnih, kapitalističkih država a koju ove države koriste u obračunu sa svima onima koji u datom trenutku nisu “podobni”, sa političkim protivnicima, neistomišljenicima i kritičarima, sa migrantima, kvir ljudima, ekološkim aktivistima, feministkinjama, antiratnim aktivistima, nevladinim organizacijama, nezavisnim medijima, sindikatima, kolonizovanim narodima i mnogim drugima. Nas, naravno, trenutno najviše pogađa to što su pritvoreni aktivisti naši sugrađani i saborci. Mi nismo nužno na istim političkim linijama, a kao udruženje građana organizaciono se razlikujemo od političkih stranaka, i radimo na tome da naši programi, prostor i resursi budu dostupni svakome ko deli naše osnovne vrednosti, a ne onima koji pripadaju određenoj političkoj struji. Upravo polazeći od naših političkih vrednosti i principa smatramo da je važno da osudimo nadziranje i progon političkih neistomišljenika i državno organizovanu medijsku hajku protiv aktivista. Važno nam je i da skrenemo pažnju na činjenicu da je za mnoge ljude represija svakodnevnica, kao i da je ta represija, iako nije uvek zasnovana na političkim identitetima – političko pitanje.
Sa našim sagovornicima promišljaćemo trenutne događaje koji nas sve uznemiruju, ali i društvo koje ih proizvodi. Razgovaraćemo o hapšenju i političkim progonima aktivista, o vlastitim iskustvima policijske represije. Zašto bi trebalo da se solidarišemo s uhapšenim sugrađanima i kako možemo da se suprotstavimo represivnim režimima? Zbog čega smo opsednuti “idealnim žrtvama” – da budu “dobri” i “normalni” građani i studenti, koji nisu politički aktivni, koji nisu migranti ili Rom ili kvir?
Zašto je smrt 16 ljudi kao posledica sistemskog nemara i korupcije (opet, sa pravom) izazvala masovne proteste širom zemlje, dok je smrt romske porodice u Novom Sadu samo nekoliko meseci ranije – takođe posledica sistemskog nemara i korupcije – prošla gotovo nezapaženo? Zbog čega je vest o upotrebi zvučnog topa protiv demonstranata odjeknula i (sa pravom) užasnula čitavu zemlju, dok vest o upotrebi ovog oružja protiv izbeglica pre nekoliko godina nije imala takav odjek?
Osvrnućemo se i na napade na civilno društvo i pokušati da damo odgovor na pitanje zbog čega je važno da postoje autonomni prostori, nezavisne, nevladine organizacije i grupe.
Na kraju, želimo da iskoristimo ovaj razgovor i za promišljanje državne represije i institucija policije i zatvora kao takvih. Koja je njihova funkcija, ko završava u ovim institucijama, da li postoje alternative koje bi jedno brižnije i solidarnije društvo moglo da primenjuje?
Da li možemo da zamišljamo i stvaramo svet bez represije i kako?
