Prošlost me možemo promeniti, jer se prošlost već desila, ali možemo promeniti budućnost. Budućnost se još nije dogodila.
Januar
Svetionik koji nam pokazuje put
21. januara 1993. grupa pripadnika Vojske Republike Srpske na gradskoj pijaci u Trebinju kundacima pušaka pretukla je na smrt Srđana Aleksića (1966–1993) pošto je pritekao u pomoć svom sugrađaninu Alenu Glavoviću. Srđan Aleksić je od zadobijenih povreda pao u komu i preminuo 27. januara. Na njegovoj smrtovnici pisalo je da je stradao vršeći svoju ljudsku dužnost. Srđanu je posthumno dodeljena Povelja Helsinškog komiteta za ljudska prava Bosne i Hercegovine, a ulice i pasaži u Sarajevu, Podgorici, Novom Sadu, Beogradu i Pančevu danas nose njegovo ime. Srđan Aleksić je tačka kroz koju se prelama ljudska savest. Svetionik koji nam pokazuje put.
Februar
Ko u ovoj zemlji zaboravi 27. februar 1993. i stanicu Štrpci odustao je od budućnosti
Tomislav Buzov, vojni penzioner iz Beograda, bio je jedini putnik zloglasnog voza 671, na relaciji Beograd-Bar, koji se 27. februara 1993. suprotstavio otmici 18 Bošnjaka koju su u stanici Štrpci izveli pripadnici srpske paravojne jedinice pod komandom Milana Lukića. Svi oteti putnici, uključujući i Buzova, kasnije su ubijeni. U Prijepolju, pored starog mosta na Limu, 2009. je otkriveno spomen obeležje žrtvama otmice. Na belom mermernom kamenu u obliku tradicionalnog muslimanskog nadgrobnog spomenika nišana ispisana je poruka: Ko u ovoj zemlji zaboravi 27. februar 1993. i stanicu Štrpci odustao je od budućnosti.
Mart
Mi to ipak činimo i osećamo se hrabro
U martu 1991. Autonomne Ženske grupe iz Beograda i Ljubljane uputile su apel Žene za mir protiv militarističke politike u Jugoslaviji.
Ženski mirovni aktivizam u Srbiji kao organizovani pokret počinje sa ratovima u bivšoj Jugoslaviji. On je bio nastavak političkog angažmana jugoslovenskih feministkinja, s jedne strane i spontana inicijativa žena u otporu militarizaciji, mobilizaciji i podršci dezerterima i dezerterskim pobunama u ratu, s druge strane. Pred sam rat, feministkinje su formirale nekoliko ženskih organizacija koje su pokretale mirovne inicijative i organizovale prvi antriratni protest u Beogradu. Iz potrebe da se poltički profilišu kao antiratna grupa, 1991. feministkinje osnivaju mirovnu grupu Žene u crnom Beograd.
…mi znamo da kako bismo srušile ovu vlast, moramo da glasamo za neku drugu koja će biti protiv nas i mi moramo na sebe uzeti tu odgovornost; mi znamo da ako hoćemo da pokažemo neposlušnost ratu i da budemo primećene, moramo stajati u masi opozicije i užasno se osećati slušajući te seksističke, monarhističke govore i pesme; mi znamo da izlažemo sebe uvredama ako stojimo na ulici kao mala grupa žena koja protestuje protiv rata; ali mi to ipak činimo i osećamo se hrabro. – Lepa Mlađenović, 1993
April
Ne računajte na nas
22. aprila 1992. na beogradskom Trgu Republike održan je antiratni rok koncert SOS za mir: Ne računajte na nas na kojem je prisustvovalo oko 55.000 ljudi. Na koncertu su učestvovali bendovi Rimtutituki, Boye, Obojeni program i Rambo Amadeus. Pre koncerta bend Rimtutituki koji se sastojao od članova bendova EKV, Električnog orgazma i Partibrejkersa, kružio je gradom u kamionu, puštajući pesmu koju su snimili uz podršku omladinskog radija B92 “Slušaj ‘vamo”.
Moja lična ideja bila je da naša pesma nekako dođe do naših prijatelja sa druge strane barijere i da im kaže na kojim se mi pozicijama nalazimo u tom ludilu koje eskalira. – Srđan Gojković Gile
Maj
Mi smo sa vama
31. maja 1992. u Beogradu je održana antiratna manifestacija Crni flor u organizaciji Civilnog pokreta otpora. Oko 100.000 ljudi je izašlo na ulice Beograda da bi se usprotivili agresiji na Bosnu i Hercegovinu, razaranju Sarajeva i drugih gradova i sela u BiH. Od Terazija do trga Slavija ruke u tišini razvile su crnu traku dužine 1.300 metara, kao znak saosećanja i žaljenja za žrtvama rata. U apelu sa skupa građanima Sarajeva se poručuje: „Mi smo sa vama“.
Protestujući protiv opsade i razaranja Sarajeva, više antiratnih grupa, stranaka i pojedinaca je osnovalo grupu „Živeti u Sarajevu“ koja je delovala sve vreme rata. Grupa „Živeti u Sarajevu“ je organizovala slanje raznih vrsta pomoći Sarajlijama, posetu Sarajevu usred rata jula 1994, a potom i dolazak Sarajlija u Beograd.
Jun
Mirna sahrana nasilja
Dok traju ratni sukobi u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1991. Srbija uvodi državni teror nad albanskom zajednicom na Kosovu. Usled toga nastaje nenasilni otpor na Kosovu. Jedan od primera nenasilne borbe albanskog stanovništva na Kosovu protiv represije srpskih vlasti je nenasilna akcija 13. juna 1991. pod nazivom Mirna sahrana nasilja na kojoj je učestvovalo između 40.000 i 100.000 ljudi. Tokom ove akcije u zemlju je spušten kovčeg na kome je pisalo „Nasilje“. Kosovskim ulicama hodali su demonstranti zveckajući ključevima i govoreći: „Ovo su ključevi kojima ćemo otključati naš zatvor”.
Jul
Žuta traka
15. jula 1992. u organizaciji Centra za antiratne akcije i Građanskog saveza Srbije ispred Savezne skupštine u Beogradu održan je protestni skup pod nazivom Žuta traka zbog diskriminacije i pretnji pripadnicima drugih nacionalnosti. Neposredan povod za protest bilo je prisilno iseljavanje Hrvata, žitelja vojvođanskog sela Hrtkovci, u maju 1992. godine, kada su iz tog sela proterane 722 osobe “nepodobne” nacionalnosti. Na protestu je učestvovalo nekoliko stotina ljudi. Skupom je dominirala parola: „Ja sam pravoslavac, katolik, musliman, Jevrejin, budista i ateista.”
Avgust
Hod mira
Antiratna organizacija Pokret za mir Pančevo osnovana je 3. avgusta 1991. kao građanski pokret za mir. Prva akcija Pokreta za mir Pančevo bila je Hod mira 10. avgusta 1991. Nekoliko stotina ljudi se okupilo na uglu ulica Cara Dušana i JNA u 5 minuta do 12 sati. Povorka je išla do obale reke Tamiš, gde su u vodu spušteni venčići od cveća kao simbolična poruka da sukobi treba da prestanu. Pokret za mir Pančevo je u saradnji sa drugim mirovnim inicijativama koje su se pojavile u isto vreme u drugim krajevima Jugoslavije organizovao dolazak Karavana mira u Beograd i Zagreb 17. avgusta, čiji će učesnici predsednicima Miloševiću i Tuđmanu ponuditi da potpišu Povelju mira.
Septembar
Vraćamo vam tenk
23. septembra 1991. Vladimir Živković, prisilno mobilisani rezervista iz Valjeva, u znak protesta protiv rata, dovezao je tenk sa graničnog prelaza kod Šida, odakle se sastav Jugoslovenske narodne armije upućivao dalje, ka Vukovaru, i parkirao ga ispred Savezne skupštine u Beogradu. Nakon ovog događaja, Vladimir Živković je uhapšen od strane vojne policije kao dezerter i osuđen jednogodišnjom kaznom zatvora.
Oktobar
I dalje smo na ulicama – uvek neposlušne! Pridružite nam se!
9. oktobra 1991. Žene u crnom su prvi put izašle na ulice Beograda i započele nenasilni otpor ratu i politici srpskog režima. Preuzimajući tradicionalne patrijarhalne forme i ispunjavajući ih feminističko – antimilitarističkim sadržajima, žene u crnini i ćutanju od ovog dana narednih nekoliko godina svake srede protestuju protiv rata, izražavaju pomen svim žrtvama rata i solidarnost sa pobunjenicima protiv rata.
Za ovih trideset godina izgradnje politike mira – politike solidarnosti, uzajamne podrške, poverenja, pre svega sa žrtvama zločina počinjenih u naše ime, Žene u crnom su organizovale preko 2500 uličnih akcija. Njihova poruka glasi: Nećemo prestati da uznemiravamo vlast i javnost pitanjima o odgovornosti za zlodela u prošlosti. I dalje smo na ulicama – uvek neposlušne! Pridružite nam se!
Novembar
Dan sećanja na žrtvu Vukovara
Dan sećanja na žrtvu Vukovara obeležava se svake godine 18. novembra na dan kada je taj grad 1991. godine pao pod kontrolu snaga srpskih paravojnih formacija i Jugoslovenske narodne armije.
Zbog opsade Vukovara organizovani su mnogi antiratni protesti, peticije protiv mobilizacije i za amnestiju onih koji su odbijali učešće u ratu. Širom Srbije događale su se organizovane pobune i otpor rezervista prisilnoj mobilizaciji i slanju na ratište.
U vreme pada Vukovara, krajem novembra 1991.godine, pred zgradom Predsedništva Srbije svake večeri su okupljeni građani održavali večernja bdenja i palili sveće za sve poginule u ratu. Na platou kod Andrićevog venca okupljale su se antiratne organizacije i građani, ispisivala se knjiga epitafa Grobnica za Miroslava Milenkovića, mobilisanog rezervistu koji se ubio između dva stroja: ’pravih Srba’ koji idu u rat i ’izdajnika’ dezertera koji odlažu oružje.
Decembar
Prekinimo mržnju da prestane rat
6. decembra 1991. Jugoslovenska narodna armija izvršila je najteže granatiranje Dubrovnika, za vreme opsade ovog grada koja je trajala od 1. oktobra 1991. do 31. maja 1992.
Tokom opsade Dubrovnika u Pionirskom parku u Beogradu održavani su antiratni protesti Prekinimo mržnju da prestane rat na kojima su pored građana učestvovale i mnoge javne ličnosti i umetnici. Na bini su Mirjana Karanović i Rade Šerbedžija zajedno pevali „Ja ne mogu protiv druga svog“. Organizovano je potpisivanje peticije za Dubrovnik sa zahtevom da se Dubrovnik deblokira. Demonstranti su vršili pritisak na Generalštab JNA, pokušavajući da ubede vojsku u “zloslutnost blokade”. Rok muzičar Milan Mladenović je na svojim koncertima pozivao publiku da minutom ćutanja odaju počast bombardovanom Dubrovniku i njegovom stanovništvu.
Moja prva i najveća želja bi bila da se probudim i da ustanovim da je 1990. godina i da kažem: Uh, al’ sam nešto ružno sanjao! – Milan Mladenović (1958-1994)
