Ideja o stvaranju samoorganizovanog, autonomnog, kolektivnog DIY (do it yourself/uradi sam) prostora, kao i lične potrebe za takvim mestom/mestima, doveli su do stvaranja i otvaranja “Rizoma” – kolektivnog, DIY prostora za susrete, druženje, samoorganizovanje, prezentacije, radionice, diskusije, projekcije, izložbe, nezavisno i DIY stvaralaštvo i izdavaštvo, igru i dr.
Realizacija te ideje je svoje mesto (na nepunih godinu dana, od maja 2019. do aprila 2020. godine) našla u zakupljenom uličnom lokalu u ulici Jovana Subotića – u neposrednoj blizini Omladinskog centra CK13 i Doma b-612. Prostor smo nazvali po Rizom Infokiosku iz Kluža koji je, kao i mnogi drugi autonomni prostori, uništen u talasu džentrifikacije.
Za relativno kratko vreme sredili smo i udahnuli život prostoru koji nije bio korišćen godinama.
Od lokala-poslovnog prostora na dva nivoa, koji je osmišljen pre svega za komercijalne delatnosti (trgovinu i sl.) kreirali smo multifunkcionalan društveni prostor u kome su se dešavale filmske projekcije, diskusije, prezentacije, radionice, izložbe, večeri društvenih igara, buvljaci, predstavljanja i distribucija antiautoritarne literature, nezavisnog i DIY stvaralaštva, sastanci, druženja, “kućne” sedeljke, žurke, ali u kom se povremeno i boravilo, privremeno živelo, kuvalo i sl.
Nakon skvotiranja napuštene kasarne ‘Dr Arčibald Rajs’ u Novom Sadu, nakon Društvenog centra u Kineskoj četvrti, ali i brojnih sličnih mesta u Beogradu i drugim gradovima – Rizom je bio još jedan u nizu primera da su alternative postojećem moguće i ostvarive.
Kolektiv Rizoma okupilo je prijateljstvo, poznanstvo i prethodna zajednička iskustva sa sličnim mestima i načinima organizovanja. U sličnom sastavu prethodno smo se okupili oko organizacije Balkanskog anarhističkog sajma knjiga (BASK) – lutajućeg događaja koji se svake godine održava u drugom gradu na Balkanu. Dolazak velikog broja drugarica i drugova iz drugih gradova u Novi Sad 2018. godine, na 12. BASK, još jednom je učinio vidljivim problem nedostatka autonomnih društvenih prostora u Novom Sadu – kako za javne događaje, tako i za smeštaj gostiju, kuvanje, provođenje vremena zajedno, organizovanje i dr. Zahvaljujući pomoći i podršci prijateljskih mesta i kolektiva, među kojima je i Omladinski centar CK13, 12. Balkanski anarhistički sajam knjiga je, uprkos svim organizacionim i infrastrukturnim izazovima, ipak bio vrlo uspešno realizovan. Kroz iskustvo organizacije sajma, jasnije se uobličilo i to kakve prostor/e i kolektiv/e želimo – šta su naše zajedničke želje i potrebe – i na osnovu toga je nastao i stvaran Rizom.
Neki od najvažnijih aspekata prostora bili su: autonomija, nepostojanje hijerarhije i netolerisanje netolerancije, odnosno mržnje, nasilja i drugih oblika ugnjetavanja i inače potlačenih i ugnjetavanih u ovom društvu. U smislu autonomije – naš prostor nije bio komercijalno orijentisan, stvoren je i razvijan oslanjajući se na sopstvene resurse, uzajamnu pomoć i solidarnost, a bez oslanjanja na pomoć i podršku države/kapitala, odnosno njihovih institucija i fondova. Sve stvari u Rizomu – od posuđa, preko stolica do tehničke opreme – poklonjeni su ili dati na korišćenje od strane brojnih pojedinaca i pojedinih kolektiva, dok su mnogi izvođači (Gibi, Afere, Samo Sloga Sound System, Herbal Queen, Marunga Selecta, Nadjuledj, Robert Bushman, Butchaa, Shubba Ranks, Banzae, Wojka, Znak tigra, YugoFlorida, Beton i šljokice, ououou, d.) Rizom podržali svojim nastupima – što je još jednom pokazalo da je solidarnost naša snaga, kao i koliko lako puno toga možemo da ostvarimo udruženi, a bez pomoći i podrške onih koji imaju vlast/moć i žele da upravljaju nama i našim životima.
Prostor i kolektiv funkcionisali su bez hijerarhije – bez vođe, odnosno bez dominacije i vladanja jednog/jednih nad drugima, uz preispitivanje i kritičko sagledavanje naših odnosa – kada, kako i zašto uopšte dolazi ili može da dođe do dominacije ili koncentrisanja moći. Funkcionisali smo na bazi samoorganizovanja, dobrovoljnog angažovanja, zajedničkog odlučivanja i dogovaranja.
Jedna od naših osnovnih zajedničkih želja i potreba je ona za mestima, okruženjem, ali i svetom bez dominacije, (pri)sile i nasilja, odnosno uopšteno – bez ugnjetavanja. Zbog toga se protivimo nacionalizmu, fašizmu, rasizmu, seksizmu, ksenofobiji, homofobiji, transfobiji i svim drugim vidovima opresije.
Ono što smo pokušali da stvorimo sa Rizomom jeste inkluzivan prostor u kojem bi se svi marginalizovani u našem društvu osećali ne samo bezbedno, već i aktivno afirmisano. Jedna tema koja je s obzirom na to bila često aktuelna u Rizomu je pitanje kvir oslobođenja. Dobar deo literature u infoteci, kao i filmova koje smo puštali na filmskim večerima bili su vezani za tu temu, a čak je i jedan projekat kvir-anarhističkog izdavaštva, Anarho-Kvir Info Centar (AKIC) počeo u Rizomu. To je kolektiv koji se bavi prevođenjem i pisanjem tekstova koji kvir pitanju pristupaju iz anarhističke perspektive, ili koji anarhizmu pristupaju iz kvir perspektive. Jedan od projekata AKIC-a je izdavanje anarho-kvir zina ‘Patricid’, čiji je prvi broj imao svoju prvu promociju upravo u Rizomu.
Druga za nas vrlo značajna promocija bila je ona drugog broja Antipolitike, anarhističkog časopisa sa Balkana na srpskohrvatskom, sa prevodima na engleski i grčki. No, Antipolitika je mnogo više od časopisa – …Antipolitika je život bez zidova i ograda, ona je naše srce i novi svet koji u njemu nosimo.
Osim filmskih projekcija i diskusija posvećenih kvir oslobođenju, često smo gledali filmove i diskutovali o antispecizmu i veganstvu, anarhizmu, antikapitalizmu, a organizovali smo i ‘Skvoterske večeri’ – ciklus filmskih projekcija, diskusija i prezentacija o skvotiranju, borbama za autonomne prostore, skvoterskom pokretu i drugim relevantnim temama.
Gosti iz Pariza, Čilea i Londona predstavili su nam aktuelna dešavanja i društvene borbe iz svojih okruženja – ‘žute prsluke’ i borbe protiv iseljenja skvotova u Francuskoj, anti-autoritarnu pobunu u Čileu protiv mera štednje (kapitalizma) i policijske represije (vlasti/države), kao i pokret ‘Extinction Rebellion’ koji se fokusira na klimatsku krizu i društvene promene.
U Rizomu su održane i dve DIY izložbe: ‘Groblje radova’ Dragane Dubljević i ‘Muža vrabaca’ Save Kuzmanovića. Nasuprot elitističkim (institucionalnim i/ili komercijalnim tj. profitno-orijentisanim) galerijskim i izlagačkim praksama, mesta poput Rizoma omogućavaju nam da sa drugima podelimo i prikažemo šta stvaramo, a bez prolaska kroz gomilu birokratskih procedura, (pre)dugog čekanja na prostor/izložbu ili pak nedostupnost izlagačkog prostora zbog ‘nepodobnosti’ (u bilo kom smislu). Osim svega navedenog, u Rizomu su održani i radionica permakulture i pravljenja komposta, benefit događaji za udruženje za zaštitu životinja SPANS i festival Ulice protiv fašizma, povremene zajedničke veganske večere, skupljali smo se da igramo društvene igre, a desilo se i par nezaboravnih underground žurki i happening-a.
Od aprila 2020. godine prostor u kojem je bio Rizom je prazan. Odluka o izlasku iz prostora već je uveliko bila razmatrana pre COVID-19 ‘apokalipse’, koja je samo malo ubrzala iseljenje. No, mi ne mislimo i ne osećamo da je priča o Rizomu time završena. Deo kolektiva i sve stvari našli su svoje mesto u jednom drugom kolektivnom prostoru, koji je, za sada, samo delimično otvoren i o kome ćete više saznati i čuti u bliskoj budućnosti. Za nas, takođe, nije umrla ni ideja saradnje i povezivanja Rizoma sa drugim bliskim, prijateljskim i po nekim stvarima srodnim prostorima u centru grada – sa Omladinskim centrom CK13, Domom b-612 i Crnom ovcom (i ovnom). Dok prolazimo kroz još jedno, a uvek novo, tj. drugačije iskustvo samoorganizovanja i suživota, u tom novom, od javnosti za sada malo skrivenom prostoru, uz sve čari avanture, tj. otkrivanja nepoznatog, i dalje razmišljamo i želimo da u što skorijoj budućnosti Rizom negde bude ponovo otvoren, na nekom novom mestu, u malo drugačijem i poboljšanom izdanju, na osnovu prethodno stečenog iskustva.
Iako se ideje o nehijerarhijskom/antiautoritarnom organizovanju i delanju često čine nerealnim ili utopijskim, iskustvo sa Rizomom nam je još jednom pokazalo da drugačiji svet jeste moguć, da je, pre svega, moguća i ostvariva korenita/radikalna promena naših, međuljudskih odnosa. Prakse nehijerarhijskog/antiautoritarnog organizovanja, delanja ili suživota često nailaze na mnogobrojne izazove i probleme koje svaki kolektiv koji odluči tim putem ići, manje ili više uspešno, uspeva da reši. Na tom putu, ne bi trebalo biti iznenađen neuspesima i razočaranjima, jer u pitanju je plovidba po ‘neotkrivenim vodama’, praktikovanje svega čemu nas nisu učili, na šta nismo navikli, zapravo – praktikovanje uglavnom svega suprotnog od onoga čemu smo učeni i na šta smo naviknuti od strane roditelja, državnih/institucionalnih sistema i svih drugih tzv. autoriteta, odnosno hijerarhijskih, autoritarnih, ugnjetavačkih sistema i ideologija u kojima se rađamo i odrastamo. Svaka ‘plovidba’ tim, takvim vodama, kontra od smera u kojima te nose – uspeh je sama po sebi, bez obzira kolko je uspešan ili ne neki konkretan, lako uočljiv i merljiv rezultat/učinak. Svaki pokušaj, svaki trud – sam po sebi već je vrlo važan uspeh. U suočavanju sa svime lošim u postojećem sistemu i društvu moramo početi od nas samih i od našeg neposrednog okruženja. Zato je svako delanje i (su)život po drugačjim od opšteprihvaćenih i autoritarno/opresivno ustanovljenih i nametnutih normi i pravila, odnosno svako solidarno samoorganizovanje, autonomni i antiatuoritarni društveni prostor – od neprocenjive vrednosti, kako za pojedince, tako i za društvo.
1 https://rizomns.noblogs.org
2 https://rizominfokiosk.noblogs.org/
3 https://bask2018.noblogs.org/
4 https://antipolitika.noblogs.org/about/
