Kad se u današnjem govoru pomene termin „policijska (pot)kultura“, on neretko ima negativan predznak i to iz dva razloga: prvo, usled toga što se pod tim terminom na umu često imaju nezakoniti i neprofesionalni ustaljeni obrasci ponašanja jednog broja policijskih službenika[1] (primanje mita zbog učinjenih lakših saobraćajnih prekršaja, zloupotreba službenog položaja u cilju rešavanja privatnih problema, primenjivanje neosnovane sile nad uhapšenima i slično); i drugo, što insistiranje na konceptu “policijske (pot)kulture” za posledicu može imati jednu vrstu etikete profesije kao one koja obiluje članovima problematičnih modela ponašanja.
Uz pomoć društvenih mreža i malobrojnih televizijskih ekipa, nekoliko besprizornih scena policijskog nasilja nad građanima koji su učestvovali na julskim okupljanjima u Beogradu i Novom Sadu obišle su Evropu i svet. Policijski službenici koji su bez ikakvog povoda palicama u glavu udarali ljude koji su sedeli na klupi, službenici koji su u nizu jedan za drugim šutirali i udarali čoveka koji je ležao na trotoaru na Terazijama, službenici koji su u Novom Sadu oborili dečaka sa bicikla i naneli mu potom udarac nogom u glavu i službenik koji je udario palicom 16-godišnjeg dečaka, preko kojeg je skočila majka kako bi ga zaštitila od daljih udaraca,[2] samo su neki od primera. Reakcija direktora policije u kojoj kaže da je policija tokom protesta reagovala „krajnje uzdržano“[3] i saopštenje Zaštitnika građana, kojim je relativizovano nasilje policije nad demonstrantima[4], po svoj prilici nisu mnogo iznenadili srpsko građanstvo.
Protesti su „ugašeni“ nakon nekoliko dana surovih obračuna nasilnih demonstranata i policije (u njima su najčešće „deblji kraj“ izvlačili nedužni ljudi koji su se nalazili u blizini), a u javnosti se o odgovornosti za julsko policijsko nasilje danas – samo tri meseca kasnije – može čuti na dve televizije i nekoliko novina i portala. Niko od policajaca nije suspendovan, niti otpušten, a postupci praktično nisu ni pokrenuti.
Nakon okončanja julskih protesta, ostalo je pitanje koja je to „crvena linija“ koja bi građane „digla na noge“ da se organizovano i javno usprotive i pošalju poruku nadležnima da ne pristaju na policiju koja se prema njima ophodi kao grupa nasilnika. Da li bi se šira reakcija ljudi u Srbiji na rasprostranjeno[5] policijsko nasilje iznedrila tek u slučaju da je neko od demonstranata bio nesrećno usmrćen usled prekomerne policijske sile, kao što se to ove godine zbilo u Americi, gde su se nakon smrti Džordža Flojda mnogobrojni Amerikanci okupljali i izražavali nezadovoljstvo radom policije?
Opštepoznato je da je policijsko nasilje povezano sa društvenom klimom i odnosom institucija i društva prema ostalim vidovima nasilja (verbalnom i fizičkom nasilju u partnerskim i porodičnim odnosima, verbalnom i fizičkom nasilju građana nad Romima, LGBTI osobama i sl, verbalnom i fizičkom nasilju prema političkim oponentima i kritičarima, verbalnom i fizičkom nasilju koje se javno emituje u televizijskim rijaliti programima itd). Međutim, bez sumnje je da je masovno „zaražavanje“ službenih lica policije virusom nasilja vrlo opasan stadijum ove bolesti društva. Ako bismo pokušali da nađemo paralelu sa aktuelnom pandemijom koronavirusa, ono se može smatrati jednako opasnim po društvo koliko i masovno inficiranje lekara koji rade na kovid-odeljenjima istim tim virusom. To je situacija u kojoj nasilje široko praktikuju – odnosno virus imaju – upravo oni koji su dužni da ga kontrolišu i suzbijaju.
Radi suzbijanja širenja i smanjivanja posledica infekcije koronavirusom propisane su različite mere i preporuke: preventivno fizičko distanciranje, pojačano održavanje higijene, jačanje imuniteta, izolacija i medikamentozna terapija za inficirane, vakcinisanje (koje se iščekuje) itd. Najveći broj građana se pridržava svih mera zaštite, pošto imaju lični interes da oni i njihovi bližnji ostanu (živi i) zdravi, kao što i država sa svoje strane ima izrazit interes da zaštiti stanovništvo od masovnog oboljevanja i posledičnog opterećenja zdravstvenog i finansijskog sistema. Ali, zašto se na isti način ne pridržavamo mera protiv „virusa“ (policijskog) nasilja? Drugim rečima, kome u tom lancu nije (dovoljno) stalo?
Ako zanemarimo samog vinovnika – policijskog službenika, postavlja se na prvom mestu pitanje etičke, ali i pravne odgovornosti onih službenika koji prisustvuju ili imaju informacije o činjenicama koje jasno upućuju na to da je njihov kolega prekršio zakon i povredio prava nekog građanina. Autoru ovog teksta je poznato da je u domaćoj javnotužilačkoj i sudskoj praksi u poslednjih 10 godina bilo do tri slučaja u kojima su službenici svedočili protiv osumnjičenih kolega koji su se ogrešili o zakon i fizički zlostavljali građane. Lojalnost prema kolegama i kolektivu smatra se – ne samo među policijom – važnijom za najveći broj zaposlenih od lojalnosti prema profesiji, što za posledicu ima transformaciju profesionalnih odnosa u lične – koji su potom plodno tlo za korupciju.
Javni tužioci, koji su po zakonu obavezni da gone policijske službenike zbog torture i zlostavljanja građana, u velikom broju slučajeva ovaj posao rade neažurno, netemeljno i gledajući „kroz prste“ policijskim službenicima sa kojima „na lokalu“ svakodnevno sarađuju u rasvetljavanju drugih prestupa građana (krađi, prevara, razbojništava itd.) i od kojih u izvršavanju ovih poslova uglavnom zavise. Mnoge od procesnih radnji u postupcima protiv policajaca tužioci delegiraju policiji, čak i najbližim kolegama osumnjičenih, što u potpunosti obesmišljava nezavisnost istrage.
U jednom slučaju policijskog zlostavljanja, od sredine aprila ove godine, zabeleženom video-snimkom na kojem se vidi kako policijski službenik udara šamare građaninu koji je prekršio tzv. policijski čas, uz postavljanje pitanja: „Kako se zoveš?“, javni tužilac je odbacio krivičnu prijavu, tvrdeći da nema krivičnog dela ovog službenika, iz razloga što je žrtva u svojoj drugoj (izmenjenoj) izjavi kazala da se nije osećala mučeno ni zlostavljano. Tužilac je pritom poklonio poverenje tvrdnji osumnjičenog službenika da se rukom “štitio od pljuvanja”.[6] Najveći broj krivičnih prijava protiv policijskih službenika biva odbačen (do 80%), a razlozi za to u praksi su i zastarelost gonjenja ili sporazum javnog tužioca i osumnjičenog službenika da plaćanjem iznosa u humanitarne svrhe izbegne vođenje krivičnog postupka. U malobrojnim sudskim postupcima, najveći broj službenika osuđenih za torturu i zlostavljanje bude kažnjen uslovnom kaznom, a sasvim mali broj njih kaznama zatvora ispod šest meseci – što im omogućava da ostanu na radu u policiji, pošto se tortura i zlostavljanje ne smatraju krivičnim delima koja službenike automatski čine nedostojnim za rad. Stopi nekažnjivosti policijskih službenika u Srbiji za zlostavljanje bitno doprinosi i odnos koji vladajuće političke elite imaju prema policiji, kao instrumentu sopstvene zaštite i velikom komadu biračkog tela kome se ne bi trebalo suprotstavljati. Oslabljene institucije u režimima poput našeg i te kako vode računa o političkim porukama koje im stižu s vrha.
Na kraju ovog kruga, urušavanje institucija vodi obeshrabrivanju građana da se suprotstave neprofesionalnom ponašanju pojedinaca iz policije, ali i onima koji de facto imaju njenu/njihovu zaštitu. Slabi mehanizmi kontrole i neosnaženi građani ostavljaju prostor za jačanje policijske vlasti koja se time, kao i svaka druga vlast, kvari. Teško mi je da poverujem da to ima bilo kakve veze sa naročitom (pot)kulturom ponašanja službenika policije. Nasilje je imanentno ljudskom društvu i ono se, baš kao i COVID-19, nekontrolisano širi ako se sistematski ne suzbija, posebno u hijerarhijski ustrojenim odnosima (vid. Milgramov eksperiment i Stanfordov zatvorski eksperiment). Da li je trenutno stanje u Srbiji toliko zabrinjavajuće da je većini “običnih ljudi” isplativije da zaleči rane od udaraca pendrekom nego da vode duge i nepravične postupke protiv policajaca, traže njihovu odgovornost i zašitu tog dostojanstva, i pritom sebe i svoju porodicu izlože odmazdi težoj od tih nekoliko pendreka? Šta je početak problema?
Vladica Ilić
Beogradski centar za ljudska prava
[1] Svi termini kojima se u tekstu označavaju profesije, odnosno zanimanja i zvanja, izraženi u gramatičkom muškom rodu, odnose se na sva lica bez obzira na njihov pol i rod.
[2] Videti: https://www.youtube.com/watch?v=QaJ3R5k0Bus, https://www.youtube.com/watch?v=2i60ixGw-8g, https://www.youtube.com/watch?v=BC4_PZ5Tv4Q.
[3] Dostupno na: http://www.politika.rs/sr/clanak/457933/Hronika/Policija-reagovala-krajnje-uzdrzano-privedene-23-osobe.
[4] Dostupno na: https://www.ombudsman.rs/index.php/2011-12-25-10-17-15/2011-12-26-10-05-05/6693-p-lici-ni-ris-il-pr-rnu-silu-p-din-cni-sluc-vi-bic-ispi-ni.
[5] U izveštaju Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja Saveta Evrope (CPT) o poseti obavljenoj 2017. godine stoji da organi Republike Srbije moraju da prihvate činjenicu da je neadekvatno postupanje policijskih službenika prisutno, da to nije delo nekoliko službenika koji su „zastranili“, već prihvaćena praksa u sadašnjoj policijskoj kulturi, posebno među kriminalističkim inspektorima. Izveštaj je dostupan na: https://www.coe.int/en/web/cpt/serbia. Slično stanje je utvrdio i Specijalni izvestilac UN za torturu (SRT) kada je krajem 2017. godine posetio Srbiju. Izveštaj je dostupan na: https://ap.ohchr.org/documents/dpage_e.aspx?si=A/HRC/40/59/Add.1.
