Prava životinja su feministčko pitanje. Eto, izgovorila sam.
Zapravo, objektivacija i eksploatacija života i životinja i njihovih tela mora da bude tema promišljanja feministkinja koje veruju da je feminizam borba protiv patrijarhata koji štiti interese i subjektivitet određenih bića, proizvoljno određenih kao superiorinih u odnosu na druge.
Strašno je da se izmišljena slabost životinja koristi pri opravdavanju njihovog zlostavljanja.
Drugim rečima, zato što životinje ne mogu da uzvrate nasiljem, da daju ili da odbiju pristanak ili da organizuju otpor, mi, ljudi, mislimo da možemo da im činimo šta god želimo, i to vrlo često pod izgovorom da nešto činimo za njihovo dobro.
Ima puno toga što mnoge od nas sprečava da shvate realnost opresije nad životinjama, pa tako i mnogi/e ne shvataju zašto neke feministkinje misle da su prava životinja feminističko pitanje.
Ali jeste feminističko pitanje i navešću pet razloga zašto.
1. I TELA ŽIVOTINJA SU OBJEKTIVIRANA
Biti objektivir(a)n/a znači da nečije telo ili život postoji radi zadovoljstva i koristi nekoga drugog.
Mnoge feministkinje mogu puno toga da kažu na temu objektivacije ženskih tela u medijima. Znamo da se žene redovno svode na seksualne objekte za muškarce. Takođe znamo da su žene svakodnevno uznemiravane, silovane, prebijane i ubijane, upravo zato što smo smatrane objektima muškog zadovoljstva umesto svesnih subjekata sa sopstvenim zadovoljstvima.
Kao što je Džin Kilborn (Jean Kilbourne) rekla: …pretvoriti ljudsko biće u stvar, objekat, skoro je uvek prvi korak da se nasilje nad tom osobom racionalizuje.
Kada objektivirate tela, na njih gledate kao na stvari koje vama za nešto služe.
Istovremeno, tela neljudskih životinja su,bukvalno, svedena na meso i mogu se konzumirati ili koristiti u bolnim i neetičkim naučnim projektima.
Tela životinja se smatraju manje vrednim. Naša kultura ih ne vidi kao nezavisna bića koja osećaju bol, zadovoljstvo i čitavu skalu emocija i imaju sopstvene društvene odnose i zbog toga životinje trpe jezive sisteme nasilja koje se najčešće ne dovode u pitanje.
Objektivacija objašnjava zašto toliko mnogo industrija koristi miševe, majmune, svinje, zečeve i druge ne-ljudske životinje u strašnim naučnim ispitivanjima, a da smo potpuno navikli da na to ne obraćamo pažnju. Objašnjava i zašto ne-ljudske životinje trpe užasne stvari u industriji zabave kao što je SeaWorld, pa čak i majmuni u filmovima i reklamama korišćeni da bi se ljudi smejali.
Za našu kulturu je neprijatno da razmišljamo da ne-ljudske životinje imaju emocije i da mogu da osete bol, depresiju i mnogo toga još.
Objektivacija životinja je u toj meri uspela da njihovu subjektivnost svodi na to da one postoje zbog nas.
2. TELA ŽIVOTINJA SE KORISTE KAKO BI SE NORMATIZOVALA KULTURA SILOVANJA
Životinje su seksualizovane. Tortura nad životinjama je prilagođena njihovom polu i ne iznenađuje da se za ženske životinje i njihov kapacitet za prekomernu reprodukciju određuje način na koji će njihova tela biti kontrolisana.
Industrijsko stočarstvo, čak i ono koje se naziva “srećnim farmama“, institucionalizuju prisilan seks i nasilje. Većina ubijenih životinja prolazi kroz sistem industrijskog stočarstva. Ženske životinje žive živote kontinuiranog silovanja i stalnih trudnoća, a kada su istrošene živote završavaju u klanicama.
Stalci za silovanje (rape racks)— stvarni industrijski termin za spravu kojom se obuzdavaju životinje prilikom oplođavanja- koriste se da bi se obezbeđivale konstantne trudnoće kod životinja kao što su krave ili svinje i da bi kokoške proizvodile ogromne količine jaja. Ovim se na njihovim telima uzrokuje ogroman stres i bolne reproduktivne smetnje, kao što je upala jajovoda i mnoge druge bolesti.
Ako smo feministkinje, a koristimo tela silovanih i mučenih neljudskih životinja dok se istovremeno borimo protiv kulture silovanja, nešto moramo da preispitamo!
Ali tu nije kraj institucionalizovanoj kontroli ženskih tela…
3. PORODIČNO NASILJE POGAĐA ŽIVOTINJE
Prema članku u Njujork tajmsu pod naslovom Nasilje nad životinjama kao pokazatelj drugih okrutnosti Diana S. Urban, predstavnica Demokratske partije iz američke države Konektikat, tvrdi da nasilje nad životinjama već jeste jedan od četiri pokazatelja koji FBI koristi za profilisanje budućeg nasilnog ponašanja neke osobe.
Postoji jasna veza između povređivanja neljudskih životinja u detinjstvu i povređivanja ljudi u zrelijem dobu.
Američko društvo za zaštitu životinja (American Humane Association) govori da su u domovima u kojima su deca zlostavljana u 88% slučajeva istovremeno zlostavljane i životinje. I više od polovine žena koje traže sklonište u sigurnim ženskim kućama svedoči o pretnjama nasilnika da će povrediti životinje o kojima se brinu.
Veza između nasilja nad decom i ženama sa nasiljem nad ne-ljudskim životinjama pokazuje kako patrijahat povređuje one koji imaju manje moći ili je uopšte nemaju.
Zapravo, mnoga skloništa i sigurne kuće prihvataju ne-ljudske životinje. Dokazano je da mnoge žene ne žele da napuste nasilnike ukoliko ne mogu da sa sobom povedu i svoje životinje jer se boje za njihove živote. Zbog ove jake veze između nasilja nad ženama i nasilja nad ne-ljudskim životinjama, većina država u Americi su uvele krivične kazne za okrutnost nad životinjama.
Nasilje je intersekcionalno, pa i naš pokret za ukidanje nasilja mora biti takav. Pod patrijarhatom takođe pate i ne-ljudske životinje.
Kad smo već kod intersekcionalnosti…
4. IINTERSEKCIONALNOST MORA DA UKLJUČI SVE POTLAČENE GRUPE
Retko da na feminističkim diskusijama ne čujemo izjave poput: čak su i životinje tretirane bolje od žena! Sličan rečnik možemo pronaći i na drugim mestima, kao što je nedavni protest u Fergusonu, na primer da i pas dobija više poštovanja nego Majk Braun!
Jezik o ne-ljudskim životinjama konstantno koristi moralnu hijerarhiju koja upućuje da su određena tela vrednija od nekih drugih i da je zato i patnja određene grupe važnija i značajnija od patnje neke druge.
Sličan stav se vidi i u diskursu o ljudima kada smatramo da borba za prava jedne društvene grupe treba da dobije više pažnje od borbe neke druge grupe ili da zaslužuje bolji tretman od druge, uprkos tome što su obe ugnjetavane.
Odlična paralela za ovo se može naći i kod pojedinih radikalnih cis-feministkinja[1] koje isključuju trans osobe iz svojih redova, jer ne veruju da trans osobe mogu doživeti iskustva koje one imaju.
Ili zamislite neku belu feministkinju koja misli da rasizam nije bitan za feminističku agendu i da je diskriminacija na osnovu roda najvažnija, uprkos tome što žene koje nisu bele doživljavaju diskriminaciju i na osnovu rase i na osnovu roda.
Intersekcionalnost kao teorijski napredak nam pomaže da se borimo protiv ovakvih stavova. Ona pomaže da se sagledaju sve veze u sistemu potlačivanja.
Stvarnost je da ljudi različitih rasa, žene, oni koji imaju neki invaliditet, LGBTQIA+ zajednice i mnogi drugi, jesu u teškom položaju. I stvarnost životinja je takođe teška, naročito onih koje se smatraju korisnim ako se konzumiraju, bilo kao meso ili kao mleko.
Apsurdno je i pokušavati “rangirati” koliko je teško svakoj grupi u odnosu na drugu ili verovati da moramo biti posvećene borbi za prava jedne grupe, jer ako posvećujemo pažnju jednoj grupi mora da je zato što su druge grupe u tom trenutku manje značajne ili da su u boljem položaju.
Sve sfere potlačenosti su nus produkti istog sistemskog zla— zla koje je duboko prisutno u belom dominantnom patrijarhatu.
Tvrditi da se sa jednom od tih grupa postupa bolje nego sa drugom je potpuno nerazumevanje načina na koji su opresije isprepletene u međusobnoj zavisnosti.
5. KAO I O ŽENAMA, DRUŠTVO ŠIRI LAŽI I O ŽIVOTINJAMA
Većina nas već zna da kulturne norme određuju šta se smatra problematičnim a šta ne.
Znamo da izreka dečaci će uvek biti dečaci služi da se odvrati pažnja od pravog razloga zašto je muškarcima moguće da ne budu kažnjeni za nasilje ili destruktivno ponašanje. Lakše je reći da su dečaci prirodno takvi, nego se upustiti u razmatranje rodnih matrica koje prozvode određena ponašanja.
Takođe čujemo da muškarci imaju veći seksualni nagon od žena jer se u filmovima češće viđaju gole žene nego goli muškaraci. I kada govorimo o silovanju koristimo ove iste matrice. To je način normatizovanja nejednakog odnosa društvene moći.
Isto tako, postoje matrice u kulturi jedenja mesa koje normalizuju užasno zlostavljanje životinja. Mnogi će ljudi reći: ne mogu nikada da se odreknem mesa ili ne bih mogao/la da budem vegan/ka jer jako volim sir.
I sve dok mislimo da su nam sir i pljeskavice ukusni, ove matrice nas odvraćaju od realnosti da su ne-ljudske životinje mučene, klane i silovane zato da bi mi mogli da zadovoljimo našu zavisnost od tih ukusa.
Apatija prema nasilju ne sme da postoji ni u jednom pokretu za društvenu pravdu.
Društvene matrice ponavljaju tradicionalne mitove iznova i iznova. Na primer, postoji široko prihvaćen mit da se belančevine jedino mogu dobiti iz tela životinja, čak i uprkos činjenici da jednako kvalitetne belančevine iz drugih izvora postoje svuda.
Takođe, razmislite o mitu da je humano ubijanje životinje nekako bolje od nehumanog, jer je toliko apsurdno da se reči humano i ubistvo koriste u istoj rečenici, dok se zlostavljanja na tzv. organskim i slobodnim farmama nesmetano nastavljaju.
Matrice nam dopuštaju da se osećamo lagodno u onome što je inače problematično. Omogućuju nam da ne razmišljamo o odgovornosti za izbore za koje imamo moć da ih napravimo.
***
Kao feministkinje, moramo da politizujemo čak i obične, svakodnevne stvari u našim životima, kao što je to hrana koju jedemo. Dr A. Briz Harper (Dr. A. Breeze Harper), autorka projekta Sestra veganka (Sistah Vegan), kaže: “Jednostavno ne mogu da gledam na hranu kao na uobičajne, rutinske objekte. Umesto toga, razmemem značenje hrane kao nešto što predstavlja cekokupnu kulturnu ideologiju, svuda prisutnu oko nas. Recimo, hrana pokazuje kakva su društvena očekivanja za seksualnost, rodne uloge, rasnu hijerarhiju moći i mogućnosti.”
Upuštanje u promišljanje naše ishrane, kao i nova razmišljanja o telima o kojima govorimo u našim feminističkim teorijama je prvi korak u dekolonijalizaciji naših umova i tela od belog dominantnog patrijarhata.
Aph Ko Prevela: Vera Kurtić
