Autori:
Omladinski centar CK13, Ana Bilinović Rajačić, Jovana Čikić
Lektura i korektura:
Omladinski centar CK13
Priprema i dizajn:
Andrej Julher
Štampa:
Štamparija constanta, Novi Sad
Tiraž:
200
*Izdanje istraživanja o beskućništvu u Novom Sadu je pomogla Fondacija za otvoreno društvo, Srbija
IZ PREDGOVORA:
Istraživanje o beskućništvu u Novom Sadu sproveo je Omladinski centar CK3 u saradnji sa sociološkinjama Anom Bilinović Rajačić i Jovanom Čikić, autorkama istraživanja i mentorkama istraživačkog tima. Istraživanje je sprovedeno u periodu decembar 2021 – februar 2022. godine i podrazumevalo je tri faze istraživanja prema tri područja analize: 1) istraživanje stavova Novosađana o beskućništvu; 2) istraživanje rada i kapaciteta institucija i organizacija koje se bave suzbijanjem i prevencijom beskućništva na teritoriji grada Novog Sada; i 3) istraživanje životnih putanja osoba u situaciji ili riziku od beskućništva u Novom Sadu.
Ideja ovako dizajniranog istraživanja je da komplementarnim analizama različitih nivoa društvene stvarnosti – od vladajuće mitologije beskućništva u našem društvu, do institucionalnog okruženja koje administrira prisustvo, vidljivost i “kretanje” problema, do individualnih iskustava ekstremnog siromaštva i beskućništva – pruži, prvi put do sada, detaljnije informisano i kontekstualizovano znanje o situaciji beskućništva u Novom Sadu, kao i da pomogne sticanju celovitijeg razumevanja fenomena beskućništva rasvetljavanjem dinamike različitih društvenih sila koje se susreću i prelamaju u “ličnim sudbinama” osoba bez krova nad glavom. Naša nada je da će ovo istraživanje stečenim uvidima moći služiti kao referenca za dalja istraživanja i pokretanje budućih inicijativa u cilju prevencije ili ublažavanja posledica beskućništva.
Podaci koje nije obezbedilo istraživanje već nam ih direktno saopštava ‘život na ulici’ su strašni: samo tokom tri meseca trajanja ovog istraživanja tri osobe u situaciji beskućništva je preminulo, a neki ispitanici koji su bili u statusu nesigurnog stanovanja ponovo su se našli na ulici. Ovi podaci pokazuju očiglednom društvenu razliku i društvenu distancu između ljudi sa obezbeđenim stanovanjem i onih koji nemaju krov nad glavom, a koju (razliku/distancu) najčešće nastojimo da ne vidimo, odnosno ne priznamo kao proizvoljnu, jer obezbeđuje osećaj smisla (našeg) ličnog i društvenog života. Ovo ‘nepriznavanje’ se ne tiče naše ‘krivice’ u deontološkom smislu, već našeg ontološkog ‘prokletstva’ kao društvenih bića: pretpostavka prisvojne zamenice – koja označava pripadnost pojma (života, ili stana) odgovarajućem licu, i odgovara na pitanje čiji? – čini nevidljivom kolektivnu veru po kojoj dostojanstven i smislen život pripada odgovarajućim licima, odnosno, po kojoj dostojanstven život (ili dostojanstveno mesto stanovanja) ne pripada (ne-)odgovarajućim licima.
Život u beskućništvu predstavlja najekstremniji vid društvene isključenosti, gde se isključenost iz društva oseća kao neizvesnost i ugroženost samog života. Kako istraživanje pokazuje, isključenost je totalna i konstantna: totalna, jer beskućništvo nikada nije samo nedostatak krova nad glavom, nego upravo zato što znači nedostatak mesta stanovanja, ono znači i lišenost egzistencijalnog prostora u celini i prava na pripadanje; ono je stigma, izopštenje i osuda upravo zato što su ljudi u situaciji beskućništva siromašni / bez posla / bez obrazovanja / bolesni / žene / Romi / zavisnici / prestupnici / stari. Šta god da je uzrok neprivilegovanom društvenom položaju, posledica je izopštenje koje svoj najekstremniji oblik nalazi u beskućništvu. Istovremeno i uvezano sa navedenim, isključenost je konstantna i najčešće trajna, jer je isključenost rezultat društvene operacije razlikovanja i distanciranja koja se svakodnevno i danonoćno događa. Zbog toga, kako razgovori sa ispitanicima pokazuju, osobe koje su silom životnih i društvenih prilika dospele u situaciju beskućništva se nalaze u riziku od ostanka/povratka u beskućništvo, jer se nalaze unutar fizičke i simboličke strukture koja ih zadržava na mestu društvene razlike i distance.
Konstantno boravljenje na mestu trpljenja društvene razlike se pretvara u život trajnog osećaja društvene patnje. Ovaj iskaz nije fatalistički ili deterministički u svojoj sociološkoj premisi, već tragičan u svojoj objektivnosti spram ‘pravila’ reprodukcije društvene svakodnevice: određena pozicija osobe u društvu se otelotvorava u određenim stanjima i dispozicijama te osobe u datoj poziciji/situaciji, odlučujući, na taj način, i izvesnost sledeće pozicije/situacije, odnosno ‘životnu putanju’. Situacija kada čovek ostaje bez mesta stanovanja je situacija kada osoba postaje “beskućnikom” ili “beskućnicom”.
Posledice postajanja i dugotrajnog života u beskućništvu su pogubne. Izloženost većem riziku od bolesti, nasilja i smrti se otelotvorava u vidu bolesti (fizičkih i mentalnih), nasilja, ubistava, suicida ili ranije smrti (pre društvenog proseka trajanja životnog veka). Život na ulici zahteva i stvara strategije preživljavanja čija se (ne-)izvesnost misli i oseća ‘od-danas-do-sutra’ (preživljavanje trenutka, situacije, dana, noći), zbog čega je povratak u život gde se sutra pretpostavlja otežan. Konstantan osećaj nemoći i prepuštanje osećaju bezizlaznosti ljude u situaciji beskućništva dodatno pasivizira i čini ih “objektima” pomoći (bilo sistemske ili samoorganizovane, najčešće kratkoročne) i dovodi ih do samostigmatizacije. Zbog toga, pomoć osobama u situaciji beskućništva koja bi nosila transformativni potencijal bi trebala da podrazumeva jednako aspekt preživljavanja i neposrednu pomoć kao i omogućavanje psiho-socio-ekonomske podrške za izlazak iz beskućništva.
Naše uverenje smo formulisali prostim vrednosnim iskazom: svačiji život je vredan življenja, stoga ničiji život ne sme biti ‘neživljiv’. Odatle izvodimo i sledimo politički zahtev: neophodno je svakome obezbediti sigurno i adekvatno mesto stanovanja, jer je ono preduslov dostojanstvenog života. Ovu neophodnost razumemo u terminima ljudskih prava: svako ima pravo na dom, odnosno, svako ima pravo na slobodu od beskućništva.
Zašto je teško zamislivo tražiti siguran dom za sve? Razlozi zbog kojih ovaj zahtev deluje nemoguć, čak i naivan, isti su oni koji omogućavaju situaciju kakvo je beskućništvo. Interiorizacija pitanja stanovanja kao isključivo lične odgovornosti pojedinca je odraz decenijske društvene anomije i sraslosti sa ravnodušnošću spram-, negiranjem ili čak normalizacijom i prihvatanjem nasilja, zločina i ubijanja drugog i drugih. Nepostojanje zajedničkog društvenog smisla i stanje obustavljene i obesmišljene demokratske tranzicije i kidnapovane ekonomske transformacije našeg društva učinili su da se pitanje dostojanstva i smisla života individualizuje i misli u parametrima materijalnog opstanka (za većinu građana) ili materijalnog uspeha (za pojedine). Otud pasivna saglasnost društva sa vladajućom stambenom politikom, tj. sa odustajanjem države od politike priuštivog i održivog stanovanja i prepuštanjem ove oblasti isključivo tržištu i imovinskoj situaciji pojedinca.
Da nije u pitanju tek nebriga države o stambenom pitanju već da se upravo radi o stambenoj strategiji, odnosno politici ekonomskog sadizma koji država svesno sprovodi nad građanima, jasno je prema sledećim podacima: među evropskim zemljama, Srbija spada u zemlje najveće društvene nejednakosti, i dok čak polovina stanovništva u Srbiji živi u prenaseljenim domaćinstvima, Srbija je istovremeno najnepristupačnija evropska zemlja za kupovinu stana – potrebno je 15 prosečnih godišnjih bruto plata za kupovinu stana od 70m2. Uz to, dok se očekuje novi talas inflacije na osnovne životne namirnice i sve više ljudi zapada u rizik od siromaštva, uprkos krizi, cene nekretnina i zakupa u Novom Sadu i Beogradu beleže rekordni rast (trenutno je u Novom Sadu prosečna cena kvadrata 1.600 EUR; dok cena zakupa garsonjere ili jednoiposobnog stana iznosi od 250 do 450 EUR, zavisno od toga da li je u pitanju gradska periferija ili područje centra grada). Istovremeno, desetine hiljada ljudi nema stalne i sigurne prihode, dok stotine hiljada ljudi prima minimalni iznos zarade (300 EUR) ili iznos neznatno veći od minimalnog, a koji je nedovoljan za pokrivanje minimuma mesečnih troškova života (minimalna potrošačka korpa za maj 2022. iznosi 370 EUR).
Ovi podaci jasno ukazuju na to da životnu putanju u siromaštvo i situaciju beskućništva definišu sistemski/strukturni faktori, i da se radi o primoranosti a ne izboru. U stanju ekstremne materijalne deprivacije, ljudi se nalaze u brutalnoj situaciji da moraju da “biraju” između hrane i stanovanja. Situacija ponižavajućeg i zbog toga često usamljenog izbora samo čini da se beskućništvo doživljava kao individualno pitanje, ali, kao svaki drugi oblik simboličkog nasilja i društvene patnje, beskućništvo nije individualno već individualizovano.
O potisnutoj logici individualizacije beskućništva govore podaci iz istraživanja koji pokazuju da bi više ljudi radije materijalno pomoglo osobu u situaciji beskućništva nego popričalo sa njom ili pružilo joj prenoćište, dok sa druge strane, ispitanici koji se nalaze u situaciji beskućništva ističu primarnu potrebu za socijalnom uključenošću. Ovo razilaženje između onoga što mislimo da je pomoć za druge i onoga što oni koji pomoć primaju zapravo trebaju, nije razilaženje različitih percepcija, već objektivnih realnosti. Razilaženje u pretpostavkama je strukturna činjenica, objektivni društveni faktor koji proizvodi ono što podrazumeva: razliku i razdaljinu između jednih i drugih, nas i njih, mene i njega/nje.
Osvestiti ovu razliku kao prisutnu i operativnu i tokom samog istraživanja, bila je neophodna epistemološka premisa sociološke analize koja nastoji pružiti transformativno saznanje o društvenoj nepravdi i preporuke za intervenciju. Za nas kao društvene aktiviste iz Omladinskog centra CK13 i naručioce istraživanja, ova premisa je nužno politička, a o društvenoj razlici osvešćuje nas upućenost jednih na druge: svest da jesam činilac društvene razlike postaje uvid da mogu biti činilac njene transformacije i ukidanja.
Zato je za nas od političke važnosti bilo da znamo šta želimo kada istražujemo društvenu isključenost. Da li nas istraživanje može približiti onima koje udaljavamo od sebe i koje smo odbacili? Verujemo da može – ukoliko nam je približavanje namera, i ukoliko polazimo od činjenice da smo sami akteri isključivanja. To je namera i uverenje sa kojim delimo ovo istraživanje sa širom naučnom i aktivističkom zajednicom, u nadi da napor prevazilaženja društvene razlike može postati stvar šire zajednice, zajednički i solidaran. Pretpostavka dobijenih rezultata jeste entuzijazam tima okupljenog oko istraživanja, entuzijazam svih pojedinaca, organizacija, institucija i osoba u situaciji beskućništva koji su se odazvali pozivu na istraživanje i svih onih koji su sprovodili intervjue. Isto tako, u rezultate istraživanja je upisano i neodazivanje određenih institucija, organizacija i pojedinaca kojima je poziv za učestvovanje bio uručen i do kojih smo se trudili da dopremo. Zbog toga rezultate istraživanja uzimamo kao ulog našeg entuzijazma ali i odgovornosti da politički motiv i suštinu ovog entuzijazma iskomuniciramo sa što širim krugom ljudi, organizacija i institucija. Sadržaj i smisao te poruke je predočen negde brojevima i statistikama a negde iskazima ili čitavim svedočenjima o životu u beskućništvu koja “iz blizine” govore o tome šta znači biti u beskućništvu ili biti u riziku od istog. Ipak, nepostojanje podataka o ukupnom broju osoba koje žive u situaciji i riziku od beskućništva i nepostojanje adekvatne metodologije dolaženja do istih (podaci centara za socijalni rad, svratišta, domova i prihvatilišta su ograničeni samo na korisnike, dok velika većina osoba bez krova nad glavom ne koristi usluge navedenih institucija) doprinosi apsolutnoj nevidljivosti realnosti beskućništva i faktičkom nepostojanju populacije ugroženih za sistem. Bez odgovarajućih podataka, kako kvantitativnih tako i kvalitativnih, nemoguće je odrediti i inicirati odgovarajuće javne politike. U tom smislu, našim istraživanjem težimo da intervenišemo u prostor nedostatnih podataka.
Preovlađujuće aktivnosti koje udruženja i institucije preduzimaju tiču se prikupljanja i pružanja direktne pomoći (materijalne i psihološke) za ljude u beskućništvu. Sa obzirom na pretežno karitativnu prirodu pomoći, prevashodni ishod takvog delovanja se tiče ublažavanja posledica beskućništva. Istovremeno, istraživanje pokazuje da je u Novom Sadu nedovoljno razvijena praksa proučavanja fenomena ekstremnog siromaštva i beskućništva, zbog čega nedostaju i prakse edukacije o prirodi problema, izdavanja publikacija na temu beskućništva, zagovaranja za kreiranje i implementaciju javnih politika koje bi poboljšale položaj osoba ugroženih siromaštvom i beskućništvom, kao i pružanja pravne pomoći. U tom smislu, prevencija beskućništva ostaje nedostižan zadatak jer hronično izostaje analitičnije bavljenje uzrocima problema, a time i adekvatno zagovaranje u zajednici i prema institucijama. Otuda su u javnosti najčešće zastupljeni apeli za materijalnu pomoć, i to uglavnom u vreme zimskog perioda (kada su osobe u situaciji beskućništva najugroženije), pri čemu se stiče (odnosno kreira) utisak da je beskućništvo problem koji se javlja tek povremeno. Zapravo, beskućništvo – upravo kao rezultat simboličkog nasilja – postoji onda kada i onoliko koliko uviđamo i priznajemo njegovo postojanje. Drugim rečima, beskućništvo (ne) postoji kada ignorišemo postojanje ljudi u situaciji beskućništva. Zbog toga postoji opasnost da osobe u situaciji beskućništva postanu “objekti” pomoći (povremene, kratkoročne), i kao takvi neizostavni deo sistema čiji su posledica. U tom smislu, smatramo da je uz poziv za pomoć neophodno pozivati na solidarnost kao konkretno-simboličko prevazilaženje društvene razlike, kao i uvezivati dela solidarnosti sa projektima oslobađanja iz situacije beskućništva i reintegracije, odnosno projektima prevencije.
Dok većina intervjuisanih Novosađana smatra da su za rešavanje problema beskućništva odgovorne institucije države, rezultati pokazuju da u pogledu broja inicijativa i preduzetih aktivnosti pomoći, rad civilnog sektora u Novom Sadu premašuje rad javnih institucija, i pored karakterističnih slabosti civilnog sektora kao što su neizvesno projektno finansiranje, oslanjanje na donacije građana, mali broj zaposlenih i nedovoljno razvijen sistem praćenja rezultata. Što se institucija tiče, u odnosu na udruženja i neformalne građanske inicijative, one su se i pored stabilnog finansiranja najniže samoocenile u pogledu vlastitih kapaciteta za rad, i to naročito u pogledu na (paradoksalno ili ne) prostor, opremu, budžet za rad, broj angažovanih ljudi i strateško planiranje. Imajući u vidu da se i javni i civilni sektor suočavaju sa značajnim problemima u pružanju usluga, nameće se pitanje održivosti aktivnosti i usluga koje su ljudima u situaciji beskućništva na raspolaganju. Po rečima ispitanika, iako je 2/3 njih koji su tražili pomoć od institucija i organizacija traženu pomoć dobilo, raspoloživi program pomoći nije ni približno dovoljan za promenu njihove životne situacije. Sa tim u vezi, podatak da javne institucije ne iniciraju kontakt sa ljudima u situaciji/riziku od beskućništva, već se očekuje da se ugrožene osobe same obrate njima (dakle da imaju znanja i kapaciteta za to), predstavlja nepravedno naličje sistema koji nominalno postoji da bi najugroženijima pomogao i osigurao njihova prava (pojedini iskazi intervjuisanih osoba svedoče o iskustvu odbijanja pomoći od strane javne institucije i neljudskom odnosu od strane službenika). Istovremeno, sve ispitane institucije, građanske inicijative i organizacije su uglavnom zadovoljne rezultatima svog rada u domenu beskućništva. U svetlu takvog nalaza neophodno je postaviti pitanje očekivanja od vlastitog rada, odnosno cilja kojem se teži. Transformativni rezultati su mogući (i dešavaju se) i u okviru kratkoročnih intervencija, naravno, ali je za održivost promene neophodna dugoročna intervencija i na ličnom i na strukturnom planu, kako bi dugoročni cilj – ostvarivost prava na slobodu od beskućništva – postao realniji. Odatle proizilazi pitanje – čiji je sve rad neophodan za rešavanje ovog kompleksnog problema?
Prema nalazu istraživanja, pozitivan trend se ogleda u činjenici da sve organizacije planiraju nastavak bavljenja problemom beskućništva, a neke od njih čak i da prošire delokrug svog delovanja. Takođe, pozitivan trend se može videti i u činjenici da je rad civilnog društva u značajnoj meri pomognut volonterskim angažmanom i donacijama građana, iako je većinsko uverenje građana da je za održivo rešenje neophodna sistemska intervencija koja je nužno u ingerenciji države i državnih institucija. Ovi podaci upućuju na to da u društvu postoji solidarnost i osećaj odgovornosti građana spram problema siromaštva, beskućništva i društvene isključenosti. Ipak, samo polovina ispitanih udruženja građana se bavi isključivo pitanjem beskućništva, što upućuje na potrebu većeg fokusa na beskućništvo i istrajnost u bavljenju ovim problemom. Nadalje, finansije se nameću kao najveći izazov za sve aktere. Većina udruženja se finansira iz više izvora ili od donacija građana, pri čemu su kod svih ispitanih udruženja samo delovi budžeta namenjeni aktivnostima usmerenih direktno na rad u polju beskućništva (u najboljem slučaju, to je tek četvrtina budžeta, dok neka udruženja ne raspolažu nikakvim sredstvima za svoj rad u domenu beskućništva). Sa druge strane, rad državnih intitucija je podržan stabilnim finansiranjem i raspolaganjem sredstvima namenjenim za specijalizovane programe, aktivnosti i usluge u polju beskućništva, kao i daleko većim brojem zaposlenih, što su pretpostavke održivog rada. Ipak, svi ispitani akteri kao teškoće u svom radu takođe navode nedostatak sistemskih rešenja u oblasti prevencije i suzbijanja beskućništva, nedostatak saradnje, neadekvatnost aktivnosti i neusklađenost potreba korisnika i kapaciteta organizacija. Spoj potkapacitiranosti aktera, nepovoljnih javnih politika stanovanja i neadekvatnosti socijalne zaštite ukazuje na to da je neophodna transformacija institucionalnog i civilnog okruženja kada je u pitanju dolaženje do održivih rešenja za prevenciju beskućništva. Smatramo da se do ovih rešenja može doći jedino saradnjom javnog i civilnog sektora, a imajući u vidu nadležnosti i resurse državnih institucija i relevantno iskustvo civilnog društva.
Ipak, istraživanje pokazuje da u Novom Sadu ne postoji adekvatna mreža saradnje između relevantnih aktera, uz najočitiji nedostatak odnosa između civilnog društva i mnogih aktera javnog sektora podaci ukazuju na postojanje odlične ili dobre saradnje među udruženjima, dok javne institucije jedine figuriraju kao one sa kojima postoji loša saradnja (uz izuzetak retkih pozitivnih iskustava saradnje sa zdravstvenim ustanovama). Uz to, nedostatak saradnje sa pokrajinskim i republičkim institucijama ukazuje na isključivo lokalni fokus bavljenja problemom, bez ekstenziranja na pokrajinske i republičke instance (bilo to traženje informacija od javnog značaja, učestvovanje u kreiranju strateških rešenja i slično). Sa druge strane, može se govoriti i o nedovoljnom radu lokalne samouprave u komunikaciji sa lokalnom javnošću o relevantnim lokalnim, pokrajinskim i državnim strategijama i eventualnom animiranju građana da se u njih uključe. Hronično nepostojanje saradnje aktera iz civilnog društva, javnih institucija i poslovnog sektora govori o zajedničkim nedostacima i potrebama svih aktera, u smislu dodatnih znanja i obuka o upravljanju javnim politikama, stručnog usavršavanja, unapređenja resursa (ljudskih, tehničkih, finansijskih), kao i o potrebi demokratizacije, senzibilizacije, transformacije i inoviranja rada i usluga.
Nedostatak saradnje sa policijom i sudom govori o zanemarivanju prava osoba u situaciji beskućništva koje su često žrtve institucionalnog i vaninstitucionalnog diskriminatornog postupanja prema njima, neretko su žrtve pravnog nasilja i policijske brutalnosti, dok im je rešenje pravnih stvari često onemogućeno proceduralnim i administrativnim preprekama i finansijskim zahtevima koja nisu u stanju da ispune. Nepostojanje saradnje sa zdravstvenim ustanovama i prepreke u ostvarivanju prava na lečenje o čemi svedoče ispitanici istraživanja je naročito problematično imajući u vidu zdravstvene probleme koji nastaju kao posledica življenja u beskućništvu. Konačno, nepostojanje saradnje sa akademskom zajednicom govori o nedovoljnom angažovanju naučnog znanja u rešavanju pitanja beskućništva, naročito radi boljeg razumevanja etiologije i strukture problema beskućništva, posebno sa obzirom na specifične realnosti različitih ugroženih grupa (žene koje su preživele nasilje, samohrane majke, žene u prostituciji, muškarci u prostituciji, deca i mladi u uličnoj situaciji, LGBT osobe, Romi, stari, prestupnici i višestruki povratnici u zatvor, zavisnici), kao i radi razumevanja logike prakse javnih institucija i artikulacije zahteva i potreba prema institucijama. Što se medija tiče, iako akteri ističu odličnu saradnju sa njima, neophodno je insistirati na politički-informisanom i angažovanom izveštavanju o ovom problemu, što podrazumeva fokusiranje na strukturne uzroke siromaštva i beskućništva i na pitanje ljudskih, socijalnih i ekonomskih prava ljudi u situaciji/riziku od beskućništva i svakako otklon od senzacionalizma, simplifikacije i vulgarizacije.
Konačno, iskazi ljudi u situaciji beskućništva nose ‘težinu sveta’. Iskazi svedoče o osećaju usamljenosti, napuštenosti, odbačenosti i preziru društva, sopstvenoj krivici, uverenju da je nemoguće da se bilo šta promeni, uverenju da sutra može biti još gore. Na ovom mestu, naučni i politički uvid zastaju u nemoći odgovora. Ipak, na tom mestu je neophodno da napravimo korak dalje u približavanju i razgovoru sa osobama u situaciji beskućništva, što podrazumeva iskorak iz naučnih i političkih pretpostavki. Iako to znači zakoračiti u neznanje, ovaj iskorak je vođen ‘slepom verom’ da smo jednaki – uprkos svim činjenicama razlike. Sa tog zajedničkog mesta, sledeća stanovišta i zahtevi postaju supstancijalni:
Društvo koje osobe u situaciji beskućništva prepušta njima samima je nepravedno društvo. Vlast koja sprovodi militarizaciju društva i opredeljuje budžet za osavremenjivanje i jačanje vojnih moći države a ne za socijalne mere prema najugroženijima je neljudska vlast. Država čiji pravni sistem kažnjava najugroženije je država obespravljenih građana. Sistem koji omogućuje zakonsko sprovođenje mere prinudnog iseljenja stanara iz jedinog stambenog prostora je sistem bezakonja. Ekonomija koja favorizuje tržište nekretnina i luksuzne novogradnje na podlozi ekstremne socijalne i ekonomske nejednakosti građana je ekonomija koja ubija. Grad koji svoj razvoj projektuje u plan izgradnje luksuznog stambeno-poslovnog kompleksa “Novi Sad na vodi”, dok kao jedinu zvaničnu meru zbrinjavanja osoba u situaciji beskućništva ima dva kontejnera kojim raspolaže svratište, je grad sadističkog nasilja gradskih vlasti nad njenim građanima.
Sa ovih stanovišta osećamo da je neophodno da razumemo objektivnu strukturu siromaštva i beskućništva, jer je tu koncentrisano pitanje o pravičnosti društva. Potrebno je razbiti mit o opravdanosti beskućništva kao neizbežne sudbine, ličnog izbora ili nesposobnosti pojedinca, i pravo na stanovanje promovisati kao jedno od osnovih prava koje ne bi smelo biti kompromitovano nijednim sistemskim aranžmanom. Upravo je postojanje beskućništva i postojanje i učinkovitost mera javnih politika za suzbijanje i prevenciju siromaštva i beskućništva prava mera demokratičnosti društva i stanja ljudskih prava.
Srž političkog mita o beskućništvu je iluzija da se ono neće desiti meni. Ali ne smemo čekati da se iluzorna priroda ove predstave razbije na način naših individualnih propadanja, sa čim računa projekat sadističkog ekonomskog iživljavanja nad građanima. Radikalna demokratska osećajnost i kultura ljudskih prava nas uče osećaju realnosti sadašnjeg trenutka kroz anticipaciju: dokle god ima beskućnih, beskućništvo se može dogoditi svakom. Ovo istraživanje je proisteklo iz osećaja urgentnosti spram osećaja ugroženosti svih nas. Zbog toga pravo na slobodu od beskućništva zahtevamo kao fundamentalno ljudsko pravo, pravo svih nas.
