Mrtvi ne govore, oni slušaju
Ubijeni nas slušaju kako dišemo u snu. Dok spavamo kao bebe, ili kao zaklani, mrtvi su jedini svedoci našeg poremećaja disanja. Tih 15-60 sekundi prestanka disanja, i desetine i stotine takvih epizoda u toku jedne noći, i nagla buđenja u nesvesti, nejasnom nemiru i potpunom nesećanju, su sindrom društva koje ne nalazi spokoja 10227 noći koliko je prošlo od tada do danas. Od tada ‘koje se nije dogodilo’, do danas koje nam se najsnažnije dešava noću, dok spavamo za državu.
Genocid je zločin države i njenih institucija.
Negiranje genocida je strategija države i njenih institucija.
Strahotu genocida je nemoguće sasvim poimati. Jedino je moguće istinu o genocidu saznati i znati, i nadalje forenzički i politički saznavati. To saznavanje počinje istinom o zločinu počinjenom u kontekstu ratnog sukoba u prošlosti, i ne-završava se istinom o sadašnjosti koja se jedino kao moja (moja i tvoja) stvarnost/sadašnjost može saznavati/stvarati. U tom kontekstu se otkriva arhitektonika političkog zla: vreme-prostor-ljudi, i ono što ih uvezuje i pokreće u operativnu strukturu: država i njene institucije. U toj perspektivi smo svi negde pozicionirani u odnosu na genocid, gde je ovo ‘negde’ sasvim određena društvena i političko-etička pozicija – pozicija počinioca, žrtve, spasioca, posmatrača. Forenzičko ‘ime’, ‘vreme’ i ‘mesto’ genocida nužno određuju naše političko ‘ovde’ i ‘sada’, i ne postoji alibi koji nas izuzima iz pozicije odgovornosti za zlo.
U Srbiji se, u nepostojanju izgovora, odgovara kolektivnim ćutanjem: govor mržnje iz prošlosti se nastavlja u današnjem ‘ćutanju mržnje’; činjenje zla i nečinjenje (pozicija posmatrača) se nastavljaju u obliku poricanja i ćutanja o počinjenom. I mnogi preživeli ćute, jer u okruženju koje odbija da prizna zločin, preživeli još uvek proživljavaju ‘ono što se nije dogodilo’. Ćute i spasioci koji su u vreme ratnog sukoba rizikovali sopstveni život pomažući život “neprijatelja”, jer ih istina o tome može danas pretvoriti u ’neprijatelje države’. Spajanjem ovih prošlih i sadašnjih pozicija pokazuje se procesni karakter genocida u predgenocid-genocid-postgenocid društvenom kontekstu koji definiše politički i moralni karakter ovog ‘ovde i sada’ kojem pripadamo.
Ovde i sada, u košmarima, streljani presreću naša ćutanja: “U streljani se vežba streljanje”. Glas iz druge sobe se javlja – “Otac tog dečaka je prijatelj zemunskog klana” – kao da upućuje kako da linijama povežemo numerisane tačke da bismo prepoznali izraz “srpskog sveta” u crtežu lika Ratka Mladića. I tren pre nego bismo prepoznali nakazu, mural Ratka Mladića u neposrednoj blizini Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” u Beogradu je u danima nakon masakra (konačno) prekrečen. Postoji ali ne vidi se. Kao da ne postoji. Država kontroliše “srpske položaje” kroz režim sna: ostaviti nepovezane tačke vreme-prostor-ljudi, nastaviti sa sanjanjem srpskog sveta, nepovezati buđenja.
Mrtvi ne govore, oni slušaju – ono o čemu ćutimo, i o čemu progovaramo jedino u snu kroz priviđenja ubijenih. ‘Da li ti i ja možemo sprovesti genocid? ‘Ja znam da ja mogu’. Ponestaje nam dah dok to izgovaramo, i budimo se: ti i ja nismo država i nemamo državu. Toliko te poznajem da znam da se istinski gnušaš moći. Postoje ljudi koji imaju državu i koje država ima. Postoji odluka, postoji plan sprovođenja akcije, postoji logistika i pripremne akcije, postoje resursi i plan mobilizacije resursa, postoji koordinacija.
Postoje svedočanstva. Postoje presude.
